Докетизам
| Део серије о |
| Историји хришћанске теологије |
|---|
 |
 Портал Хришћанство |
Докетизам (грч. δόκησις — „привид”) је филозофско учење о привидности материје. У хришћанству се односи на веровање да је Христово тело било само привид и да је он суштински био духовно биће („биће светлости”).
Ово учење су заступали гностици докети из апостолског времена, по којима је Христово тело било само привид, па су и само распеће и смрт на крсту били привидни. Докетизам подразумева и друкчије схватање оваплоћења (инкарнације), као и другачије тумачење израза „Логос је постао тело”. Против докетског схватања борили су се још апостоли, а нарочито св. апостол Јован у својим посланицама (1 Јн. 4,2—3; 2 Јн. 7).
Израз докети (грч. Δοκηταί; лат. Docetae) се први пут јавља у писму Серапиона Антиохијског (190—203) цркви Рососа, поводом читања гностичког Јеванђеља по Петру.[1]
Докетизам се по правилу не јавља самостално, већ је део ширег, гностичког учења о супротности духа и тела и поимања спасења као ослобађања од окова материје.[1] Ово становиште потиче из дубоке древности, а поникло је из мисли да је узрок сваког зла материја.
Нека врста докетизма се јавља и у Курану: „Али они га нису убили; они га нису разапели, њима се то само тако показало… Они га сигурно нису убили, већ је њега Бог уздигао к себи: Бог је моћан и праведан.” (Куран 4,157)
