Овај чланак је добар. Пратите везу за више информација.

Логос

С Википедије, слободне енциклопедије
Logos.svg

Логос (гр. λόγος — ум, реч, говор, словесност, смисао, начело, закон, наука и др) је вишезначан филозофски и теолошки појам. Изворно, логос је битан појам античке грчке филозофије, који исказује принцип, светски ум, објактивни закон по коме се све догађа.[1] У Хераклитовој филозофији означава говор природе који само мудрац чује и разуме. Касније су га преузели хришћански теолози да би њиме означавали Исуса Христа, као божански логос.

Називи готово свих наука грађени су према грчкој лексици и садрже наставак логиа што упућује на логос о нечему (логика, психологија, гносеологија, онтологија, аксиологија, итд.).

Логос у старогрчком језику[уреди | уреди извор]

Још Хомер у еповима користи појам логоса

У старогрчком језику логос има многобројна значења повезана са говором. Још у Хомеровим еповима појам логоса је употребљаван у следећим значењима: реч, говор, исказ, својство, истина, ред, воља, разум, ум, учење, законитост, аксиом, божји ум, клица постајања[2]. Реч логос је изведена из глагола „легеин“ који је у префилозофској употреби имао два основна значења: „сабрати или скупити“ и „казати или именовати“.[3] Временом је у речи логос сабрано и изражено грчко разумевање суштине језика као мишљења и казивања истине бића. Према општем веровању старих Грка, све што је било, све што јесте и све што ће бити има свој тајанствени логос (говор). Тај логос неки разумеју боље од других, а то су често песници који у стању надахнућа изражавају логос онога што је било, онога што јест и што ће бити, људским говором.[4] Такође се веровало да дар изражавања логоса који саопштава ток будућих догађаја имају пророци, односно пророчице, у аполонским пророчиштима (види Делфи).

Логос у античкој филозофији[уреди | уреди извор]

Логос у античкој филозофији има следећа значења[5]:

  • логичка структура људског мишљења и језика, односно рационалност.
  • рационална структура света, универзални поредак свемира.
  • ум који је извор рационалне структуре света.
  • логос сперматикос, активни принцип који делује на пасивну материју да би створио свет.
  • принцип целокупног морала.

Хераклит[уреди | уреди извор]

Са старогрчким филозофом Хераклитом (око 540-480. п. н. е.) логос постаје битан филозофски појам, који указује на поредак и умност у свету.[6] По Хераклиту, ток промене, који се у свету види на нивоу природних феномена, делује у складу са принципом који ограничава и задржава јављање хаоса. Хераклит овај принцип реда назива логосом.[7] За Хераклита, логос означава говор природе[4] и општу закономерност догађања у свемиру.[1] Логос је иманенитан свему постојећем, свеприсутан, општи и заједнички.

Хераклит даје логосу филозофско значење

Оно што јесте саопштава истину о себи, објављује се. Спознаја логоса условљена је тиме да се не остане на чулном и појединачном, већ да се изнађе нужни, општи закон који важи за све и који се испољава у свему. Стога поступати само „по својој властитој памети“, значи немогућност увида у структуру космоса која је садржана у логосу.[1]

Свепристуност логоса чини да чулна мноштвеност ствари и догађаја има значење целине, једности:

Платон[уреди | уреди извор]

Платон је истицао стваралачки карактер примарног логоса. Из њега проистичу посебни логои као стваралачке моћи на разним нивоима света.[5]

Аристотел[уреди | уреди извор]

За Аристотела, логика је ствар логоса. Сам назив логика, поред етимолошке везе, садржи исту двосмисленост као и логос. Грчки назив за логику јесте логике епистеме, а то значи „знање о логосу“. Логика је наука која обухвата првенствено мишљење, али исто тако и говор којим се мишљење исказује, обелодањује. Логос је ствар мишљења, мишљења које (по обрасцу дванаесте књиге Метафизике) мисли само себе. Срж онога што је у логици дато може се схватити и као казивање истине бића, односно као логос бивствујућег који се може схватити.[8]

Стоици[уреди | уреди извор]

Хераклитово значење логоса разрадили су у стоичкој филозофији Зенон, Епиктет, Марко Аурелије и други. За стоике логос, осим нужности и закономерности, добија и значење универзалног ума (ендитхетос), који подвргава све ствари и догађаје њиховој судбини, досуђује оно што се збива и што ће се збивати.[4] Људски разум учествује у универзалном логосу, и одражава га речју или делом (пропхорикос), а људска природа представља терен и мерило за етичко размишљање и деловање.[7] За стоичара Хрисипа, логос је она сила која чини људски говор разумним, ум логичним, и целокупну природу смисленом.

Код стоика логос добија и значење принципа целокупног морала. Њихово морално начело је било „живети по природи“, што је у ствари значило живети по логосу.[5] Стоици по први пут доведе у блиску везу логос и номос (закон којим се регулишу односи у држави), на чему се заснива и стоички космополитизам. Мудри људи се осећају као грађани космоса јер знају да су људски закони продужетак космичког логоса.[5]

Хераклитово изједначење живота и логоса нашло је места у стоичкој терминологији као логос сперматикос (семени логос), активни животни принцип који делује на пасивну материју да би уредио свет.[2] Ови логои изгледа да врше нешто од функције Платонових идеја.[6]

Логос у јеврејској филозофији[уреди | уреди извор]

Филон Александријски[уреди | уреди извор]

Јевреји верују да је Божјом речју створен свет, приписујући божанском логосу моћ стварања из ничега, што се не може наћи у грчкој митологији ни филозофији. Спону између филозофско-грчког и библијско-јеврејског значења логоса је направио јеврејски новоплатонски филозоф из Александрије, Филон (око 30. п. н. е. - 50. н. е.), служећи се септуагинтом (грчким преводом Старог завета у којем се појављује термин логос) и списима грчких филозофа.[4] Филон је користио појам логоса као средство за преношење јеврејских религиозних идеја својим хеленистичким савременицима.[7]

За Филона Александријског, логос је плодоторна сила коју Бог из себе зрачи. Ова сила је истовремено творачка реч Божја и божји прворођени Син. Поред тога, логос је створени светски дух (аналоган стоичкој пнеуми), и коначно, он је људски дух којем се објављује реч божја или који ту реч открива.[4] За Филона, говор (логос) светих књига је директно објављена реч божја, док је говор филозофских расправа био само наслућивање божанског логоса. Библијски логос је императивни говор божји који се саопштава пророцима и који затим постаје закон за све људе. Божји логос је увек објава, откривање скривених божјих намера људима. Овај појам је одатле пренесен и у хришћанску теологију, првенствено путем Јовановог јеванђеља.[1]

Логос у хришћанству[уреди | уреди извор]

Логос у хришћанској теологији има следећа значења:

Нови завет[уреди | уреди извор]

Израз логос у Новом завету је употребљен више од 300 пута - увек у значењу речи, људске или Божије. У значењу Божије речи, има неколико значењских варијанти: 1) записивање, учење, откривење Старог завета; 2) говор, проповед, учење Исуса Христа; 3) јеванђеље ο спасењу; 4) књиге светог Писма; 5) садржај хришћанске вере; 6) божанска хипостаза, односно Исус Христос.[10] На српски језик је често превођен као »слово«.

Јованово јеванђеље[уреди | уреди извор]

Јованово јеванђеље сматра Исуса оваплоћењем божанског логоса

Хришћанска рецепција логоса је експлицитна у уводу Јовановог јеванђеља (Јн. 1,1—18), где писац поистовећује Исуса са божанским Логосом (1,3).[7]


Код Јована је логос схваћен као Син Божји и односи се на Исуса Христа који представља утеловљење божанског логоса. Прве речи Јовановог јеванђеља, „у почетку беше Логос“, су многи, пре свега Августин, оценили као директан утицај Хераклитове, Платонове и стоичке филозофије.[5] У Јеванђељу по Јовану долази до идентификације искона и логоса („У почетку беше реч“), живота и логоса („у њему беше живот“, 1,4) и Исуса као телесног бића и логоса („И Логос постаде тело“, 1,14).[4]

Након Јовановог преузимања појма логоса, касније код разних хришћанских теолога Христос бива упоређен с логосом. Тако нпр. код Минуција Феликса Бог Отац је нус, Син Божји је логос а Свети Дух је пнеума, душа.[5]

Хришћански апологети[уреди | уреди извор]

У концепцији првих хришћанских апологета: Јустина Филозофа, Татијана, Атинагоре, Климента Александријског, логос је светлост која „оплођује“ филозофију и премудрост. Јустин сматра да хришћанство и филозофија имају један те исти извор – божански логос. Старозаветни пророци су примили светлост откривења логоса. Сматрајући да су и Хераклит и Сократ водили живот у складу с логосом, Јустин их убраја у хришћане и пре саме појаве хришћанства.[12] За Јустина (Апологија I, 46,1-4; Апологија II, 7,1-4; 10,1-3; 13,3-4) и Климента Александријског (Стромата I, 19,91,94), то оплођавање јесте космичко, па се тако семена логоса налазе и у прехришћанској филозофији и у нехришћанским религијама.[13] Доктрином ο логосу божанском смислу хришћанство наглашава да ништа није нелогосно у егзистенцији бића, односно да све постоји у Богу.[10]

Аријанска теологија[уреди | уреди извор]

Следећи развој аристотеловске мисли,јеретик из Александрије осуђен 325.године на Првом васељенском сабору у Никеји Арије је покушао да сачува нествореност као искључиво обележје Непокренутог Покретача, подвлачећи онтолошку разлику између Бога и логоса. Његова теологија је почивала на космолошким претпоставкама да је логос створен: „Све ствари су из небића, и све су оне доведене у постојање и јесу створења и дела. Тако је и Логос Божији преведен из небића, и било је када га није било, и није га било пре него што је преведен [постао], већ је и такође имао почетак када је био створен“.[14] Логос је створен пре него што су остале ствари дошле у постојање, као неопходан посредник других бића. Само је Бог Отац нестворен, беспочетан и вечан. Логос је, као створење, несличан Оцу, коначан, промењив и подлажан промени.

Максим Исповедник[уреди | уреди извор]

Патристичка теологија, а нарочито Максим Исповедник, говори опширно о логосима (гр. λογοι логои), који преегзистирају у Богу и преко којих Бог саопштава смисао своје творевине,човек будући да има слободну вољу бира да ли хоће ићи у складу са логосом или не. Према светом Максиму, свако створење има смисао и сврху јер садржи вечни божански логос. Логос је дат свему створеном као вечити циљ и сврха који треба да буду постигнути.[15]


Кроз λογοι Бог ствара хармонију и смисао творевине. У том смислу, свет је не само опипљив него је и интелигибилан. Логика је могућа баш због тога што свет има своју логичност ради ових λογοι. Сви делови творевине крећу се, приближују се и опште међу собом у јединственом хармоничном кретању, које се остварује када човек с Богом формира јединство непосредности.[13] По Максимовом мишљењу, човеку припада изузетно место међу створењима. Не само да у себи носи логос, већ је и слика божанског логоса, а циљ човека је да постане као Бог.Човекова је улога у стварању да сједини све ствари у Богу и да тако превазиђе зле силе одвајања, деобе, распадања и смрти.[15]

Логос у исламској филозофији[уреди | уреди извор]

Ибн Араби[уреди | уреди извор]

Средњовековни арапски филозоф Ибн Араби говори о трансцендентном јединству религијских форми или јединственом искону различито испољеног религијског духа. Ибн Араби је, посебно у делу Драгуљи мудрости, разрадио ову идеју кроз појам вечног или универзалног логоса, који представља окосницу божанске објаве. Он је настојао да проникне у унутрашњу суштину различитих религијских форми и да дубоким разумевањем све токове речи Божије врати на њихов једносни извор.[16]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Логос, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. ^ а б Logos, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. ^ „NIN - Sumrak grčkog čuda”. Архивирано из оригинала на датум 18. 02. 2005. 
  4. ^ а б в г д ђ Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница логос), Плато, Београд, 1997.
  5. ^ а б в г д ђ Михаило Марковић, Ум и Етос Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2011), Приступљено 11. 4. 2013.
  6. ^ а б Логос, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. Нови Сад: 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
  7. ^ а б в г Логос, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
  8. ^ Аристотел, живот и дело, Приступљено 11. 4. 2013.
  9. ^ Јован 1,14
  10. ^ а б Логос у хришћанству, Приступљено 11. 4. 2013.
  11. ^ Пут, Истина, Живот (pravoslavni-odgovor.com), Приступљено 11. 4. 2013.
  12. ^ Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  13. ^ а б Речник православне теологије, Логос Архивирано на сајту Wayback Machine (3. децембар 2008), Приступљено 11. 4. 2013.
  14. ^ Панајотис Христу, Тварно и нетварно у богословљу Атанасија Александријског Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2008), Приступљено 11. 4. 2013.
  15. ^ а б Владета Јеротић, Јунг и православље, Приступљено 11. 4. 2013.
  16. ^ Ibn ‘Arabi – mislilac istoka i Zapada (Rešid Hafizović)

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]