Апостол Јован

С Википедије, слободне енциклопедије
Апостол Јован[1]
Ritzos Andreas - St John the Theologian writing his Revelations on an open scroll - Google Art Project.jpg
Свети Јован Богослов
Датум рођења6[2]
Место рођењаБетсејда, Галилеја, Римско царство
Датум смртинепознато,[3][4]
Поштује се ухришћанству
ЗаштитникЉубав, оданост, пријатељства, писци, продавци књига, жртве опекотина, жртве отрова, трговци уметнинама, уредници, издавачи, писари, наставници, научници, теолози, Мала Азија, Турска и Турци[5][6][7]
Гроб за кога се традиционално сматра да припада апостолу Јовану

Апостол и јеванђелиста Јован[8] (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. Јован је био и (према Писму) син Зеведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.[9] Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина, његовом брату Јакову и њему Христос је дао име Воанергес, што значи: синови грома.[10]

Иако се ауторство над Јовановим делима традиционално приписује Јовану Апостолу,[11] само мањи део савремених научника верује да је он написао то јеванђеље,[12] а већина закључује да није написао ниједно од њих.[11][13][14] Без обзира на то да ли је Јован Апостол написао неко од Јованових дела, већина научника се слаже да је све три посланице написао исти аутор и да посланице нису имале истог аутора као Књига Откривења, иако постоји широко распрострањено неслагање међу научника да ли је аутор посланица био различит од аутора јеванђеља.[15][16][17]

Референце на Јована у Новом завету[уреди | уреди извор]

Руска православна икона апостола и јеванђелисте Јована Богослова, 18. век (Иконостас из цркве Преображења Господњег, манастир Кижи.

Апостол Јован је био Зеведејев син и млађи брат Јакова Великог. Према црквеном предању, мајка им је била Салома.[18][19] Такође, према неким предањима, Салома је била сестра Марије, Исусове мајке,[19][20] што је учинило Салому Исусовом тетком, а њени синови Јован апостол и Јаков били су Исусови рођаци.[21]

Традиционално се верује да је апостол Јован један од двојице ученика (други је Андреј) о којима се говори у Јовану 1:35–39,[22] који су, чувши да крститељ истиче Исуса као „Јагње Божје“, следили Исуса и провели дан са њим. Према томе, нека предања верују да је он прво био ученик Јована Крститеља, иако се у том контексту не именује.[23]

Према синоптичким јеванђељима (Матеј 4:18–22; Марко 1:16–20; Лк 5:1–11), Зеведеј и његови синови су пецали у Галилејском језеру. Исус је тада позвао Петра, Андрију и два Зеведејева сина да га следе. Јаков и Јован су уврштени међу дванаест апостола. Исус је пар назвао „Boanerges“ (у преводу „синови грома“).[10] Јеванђељска прича говори о томе како су браћа хтела да призову небеску ватру на негостољубиви самарићански град, али их је Исус прекорио.[Lk 9:51-6] Јован је живео још једну генерацију након мученичке смрти Јакова, који је био први апостол који је умро мученичком смрћу.

Традиције[уреди | уреди извор]

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања. Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице.[24] Јован је био ученик светог Јована Крститеља.

Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.

После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Домицијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откровење.

Када је Домицијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: „Децо моја, волите један другог“. Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: „Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља.“

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов је умро 8. маја (21. маја).

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 9. октобра по Грегоријанском календару, односно, 26. септембра по Јулијанском календару. Сваког 8. маја (21. маја), на дан смрти Св. Јована Богослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Хришћанска традиција сматра апостола Јован за аутора Јеванђеља по Јовану, три Саборне Посланице и Откровење. Данашњи историчари сматрају да апостол Јован није аутор неких или свих ових дела због разлике у стилу писања.[25]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Saint John the Apostle”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала на датум 26. 01. 2016. Приступљено 24. 05. 2019. 
  2. ^ Saint Sophronius of Jerusalem (2007) [c. 600], „The Life of the Evangelist John”, The Explanation of the Holy Gospel According to John, House Springs, Missouri, United States: Chrysostom Press, стр. 2—3, ISBN 978-1-889814-09-4 
  3. ^ Wills, Garry (10. 3. 2015). The Future of the Catholic Church with Pope Francis. Penguin Publishing Group. стр. 49. ISBN 978-0-698-15765-1. »(Candida Moss marshals the historical evidence to prove that "we simply don't know how any of the apostles died, much less whether they were martyred.")6« 
  4. ^ Moss, Candida (5. 3. 2013). The Myth of Persecution: How Early Christians Invented a Story of Martyrdom. HarperCollins. стр. 136. ISBN 978-0-06-210454-0. 
  5. ^ McCain, Edward (2010). A Gift of Angels: The Art of Mission San Xavier Del Bac. University of Arizona Press. стр. 138. ISBN 9780816528400. »Saint John the Evangelist is patron of miners (in Carinthia), Turkey (Asia Minor), sculptors, art dealers, bookbinders ...« 
  6. ^ P. Foley, Michael (2020). Drinking with Your Patron Saints: The Sinner's Guide to Honoring Namesakes and Protectors. Simon and Schuster. стр. 150. ISBN 9781684510474. »John is a patron saint of Asia Minor and Turkey and Turks because of his missionary work there.« 
  7. ^ M. Limberis, Vasiliki (2011). Architects of Piety: The Cappadocian Fathers and the Cult of the Martyrs. Oxford University Press. стр. 164. ISBN 9780190208684. 
  8. ^ „Saint John the Apostle”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала на датум 2016-01-26. 
  9. ^ Iverach, James. "John, The Apostle", "International Standard Bible Encyclopedia". (James Orr, ed.), 1915
  10. ^ а б Media, Franciscan (27. 12. 2015). „Saint John the Apostle”. 
  11. ^ а б Harris, Stephen L. (1985). Understanding the Bible: a Reader's Introduction (2nd изд.). Palo Alto: Mayfield. стр. 355. ISBN 978-0-87484-696-6. »Although ancient traditions attributed to the Apostle John the Fourth Gospel, the Book of Revelation, and the three Epistles of John, modern scholars believe that he wrote none of them.« 
  12. ^ Lindars, Edwards & Court 2000, стр. 41.
  13. ^ Kelly, Joseph F. (1. 10. 2012). History and Heresy: How Historical Forces Can Create Doctrinal Conflicts. Liturgical Press. стр. 115. ISBN 978-0-8146-5999-1. 
  14. ^ Harris, Stephen L. (1980). Understanding the Bible: A Reader's Guide and Reference. Mayfield Publishing Company. стр. 296. ISBN 978-0-87484-472-6. Приступљено 26. 1. 2022. 
  15. ^ Kruger, Michael J. (30. 4. 2012). Canon Revisited: Establishing the Origins and Authority of the New Testament Books. стр. 272. ISBN 9781433530814. 
  16. ^ Brown, Raymond E. (1988). The Gospel and Epistles of John: A Concise Commentary. стр. 105. ISBN 9780814612835. 
  17. ^ Marshall, I. Howard (14. 7. 1978). The Epistles of John. ISBN 9781467422321. 
  18. ^ by comparing Matthew 27:56 to Mark 15:40
  19. ^ а б „Topical Bible: Salome”. biblehub.com. Приступљено 2020-08-07. 
  20. ^ „John 19 Commentary – William Barclay's Daily Study Bible”. StudyLight.org (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-07. 
  21. ^ „The Disciples of Our Saviour.”. biblehub.com. Приступљено 2020-08-07. 
  22. ^ John 1:35–39
  23. ^ „John, The Apostle – International Standard Bible Encyclopedia”. Bible Study Tools. Приступљено 2020-07-23. 
  24. ^ By comparing Matthew 27:56 to Mark 15:40
  25. ^ Introduction. Saint Joseph Edition of the New American Bible: Translated from the Original Languages with Critical Use of All the Ancient Sources : including the Revised New Testament and the Revised Psalms. New York: Catholic Book Pub., 1992. 386. Print.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]