Други амандман на Устав Сједињених Америчких Држава

С Википедије, слободне енциклопедије

Други амандман (енгл. Second Amendment или Amendment II) на Устав Сједињених Америчких Држава штити права да се поседује и носи оружје. Ратификован је 15. децембра 1791, уз осталих 9 делова Повеље о правима.[1][2][3] У случају Округ Колумбија против Хелера (2008), Врховни суд Сједињених Америчких Држава је потврдио по први пут да то право припада појединцима, за самоодбрану код куће,[4][5][6][7] истовремено укључивши исказ, да то право није неограничено и да не поништава постојање одређених дуго постојећих забрана попут заране „поседовања ватреног оружја кривично осуђенима и ментално болеснима” или ограничења на „ношење опасних или необичних оружја”[8][9] У случају Макдоналд против Града Чикага (2010) Врховни суд је пресудио да су савезне државе и локалне владе у истој мери као и савезна влада неовлашћене да нарушавају то право.[10][11] У случају New York State Rifle & Pistol Association, Inc. v. Bruen (2022) је потврђено право ношења оружја у јавним просторима уз разумне изузетке.

Други амандман је делимично заснован на праву поседовања и ношења оружја у енглеском англосаксонском праву и начињен је под утицајем енглеске Повеље о правима из 1689. Сер Вилијам Блекстоун је описао ово право као помоћно право, које подржава природна права на самоодбрану и отпор тлачењу, и грађанску дужност да се делује усаглашено у одбрани државе.[12] Иако су и Џејмс Монро и Џон Адамс подржавали ратификовање Устава, најутицајнији аутор је био Џејмс Медисон. У есеју Федералиста бр. 46, Медисон је писао како би федерална војска могла да буде контролисана од стране милиције, „стајаћој војсци ... била би супротстављена милиција” Он је сматрао да би владе савезних држава „биле у стању да одбију опасност” од стране савезне војске, „Може се сумњати да би милиција стављена у такве услове икада могла бити освојена у таквим пропорцијама са регуларним трупама”. Он је направио контраст између савезне владе Сједињених Држава и европских краљевстава за које је рекао да се „плаше да повере свом народу оружје”, и утврдио да „постојање подвлада ... формира баријеру против амбициозних подухвата”.[13][14]

До јануара 1788, Делавер, Пенсилванија, Њу Џерзи, Џорџија и Конектикат су ратификовали Устав без инсистирања на амандманима. Неколико амандмана је предложено, али нису усвојени до тренутка када је Устав ратификован. На пример, на конвенцији у Пенсилванији је разматрано петнаест амандмана, од којих се један тицао права народа да буде наоружан, а други се тицао милиције. Конвенција у Масачусетсу је такође ратификовала Устав са придруженим списком предложених амандмана. На крају, Ратификациона конвенција је била толико равномерно подељена између оних за и оних против УСтава да су федералисти пристали на Повељу о правима како би осигурали ратификацију. У случају Сједињене Државе против Круикшенка (1876), Врховни суд је пресудио да „Право ношења оружја није додељено уставом; нити оно на било који начин зависи од тог инструмента зарад свог постојања. Други амандмани [sic] не значе ништа више него да у њега не може да се меша Конгрес, и немају никакав други ефекат осим да ограниче моћи Националне владе.”[15] У случају Сједињене Државе против Милера (1939), Врховни суд је пресудио да Други амандман не штити типове оружја који немају „разумну везу са очувањем или ефикасношћу добро регулисане милиције”.[16][17]

У 21. веку, Амандман је био тема обновљене академске расправе и законодавног интересовања.[17] У случају Округ Колумбија против Хелера, Врховни суд је донео значајну пресуду да Амандман штити права појединаца да поседују оружје за самоодбрану.[18][19] Ово је био први пут да је Суд пресудио да Други амандман гарантује права појединаца да поседују оружје.[20][21][19] У случају Каетано против Масачусетса (2016), Врховни суд је поново истакао да се раније пресуде да се „Други амандман проширује prima facie, на све инструменте који потпадају под носива оружја, чак и оне који нису постојали у време доношења” и да његова заштита није ограничена „само на оно оружје корисно у рату”. Дебата између различитих организација у вези са контролом оружја и правом ношења оружја у Сједињеним Државама и даље траје.[22]

Напомене[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Циитати[уреди | уреди извор]

  1. ^ „US Senate Annotated Constitution”. Архивирано из оригинала 10. 2. 2014. г. Приступљено 30. 1. 2014. 
  2. ^ Jilson, Cal (2013). American Government: Political Development and Institutional Change. Routledge. ISBN 978-1136269691. 
  3. ^ Shaman, Jeffrey. „After Heller: What Now for the Second Amendment”. Santa Clara Law Review. Архивирано из оригинала 28. 4. 2015. г. Приступљено 30. 1. 2014. 
  4. ^ Greenhouse, Linda (27. 6. 2008). „Justices, Ruling 5–4, Endorse Personal Right to Own Gun”. The New York Times. 
  5. ^ Barnes, Robert (27. 6. 2008). „Justices Reject D.C. Ban On Handgun Ownership”. The Washington Post. 
  6. ^ „Split Decisions: Cases That Have Divided the Supreme Court in the 2007-08 Term”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 5. 8. 2019. г. 
  7. ^ „Court: A constitutional right to a gun”. SCOTUSblog. 26. 6. 2008. 
  8. ^ „Quick Reference to Federal Firearms Laws” (PDF). U.S. Department of Justice. Приступљено 18. 8. 2018. 
  9. ^ Epstein, Lee; Walk, Thomas G. (2012). Constitutional Law for a Changing America: Rights, Liberties and Justice (8 изд.). CQ Press. стр. 395—396. ISBN 978-1452226743. 
  10. ^ Liptak, Adam (28. 6. 2010). „Justices Extend Firearm Rights in 5-to-4 Ruling”. The New York Times. Приступљено 31. 10. 2020. 
  11. ^ „Law Review: The Fourteenth Amendment and Incorporation”. American Bar Association. Архивирано из оригинала 23. 5. 2018. г. Приступљено 23. 5. 2018. 
  12. ^ „Blackstone's Commentaries on the Laws of England – Book the First – Chapter the First: Of the Absolute Rights of Individuals, p. 139”. Yale. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 1. 8. 2013. 
  13. ^ „United States of America v. Timothy Joe Emerson – The Ratification Debates”. Law.umkc.edu. Архивирано из оригинала 12. 9. 2010. г. Приступљено 30. 8. 2010. 
  14. ^ The Federalist No. 46, at 371 (James Madison) (John. C. Hamilton Ed., 1864)
  15. ^ „United States v. Cruikshank 92 U.S. 542 (1875)”. Архивирано из оригинала 28. 8. 2013. г. Приступљено 5. 9. 2013. 
  16. ^ „United States v. Miller, 307 U.S. 174 (1939)”. Cornell University Law School. Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 5. 9. 2013. 
  17. ^ а б CRS Report for Congress District of Columbia v. Heller: The Supreme Court and the Second Amendment April 11, 2008 Congressional Research Service T.J. Halsted, Legislative Attorney, American Law Division. Order Code RL34446 „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 7. 2013. г. Приступљено 27. 6. 2013. 
  18. ^ Greenhouse, Linda (27. 6. 2008). „Justices, Ruling 5–4, Endorse Personal Right to Own Gun”. The New York Times. Приступљено 23. 5. 2018. 
  19. ^ а б Michael Waldman (20. 5. 2014). „Expert Brief: How the NRA Rewrote the Second Amendment”. Brennan Center for Justice. Архивирано из оригинала 24. 9. 2023. г. Приступљено 23. 5. 2018. 
  20. ^ Barnes, Robert (27. 6. 2008). „Justices reject D.C. ban on handgun Ownership”. The Washington Post. Приступљено 23. 5. 2018. 
  21. ^ Vicini, James. „Americans have right to guns under landmark ruling”. Reuters. Приступљено 23. 5. 2018. 
  22. ^ Carter, Gregg Lee, ур. (2012). Guns in American society: an encyclopedia of history, politics, culture, and the law (2nd изд.). Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. Introduction. ISBN 978-0313386701. 

Библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Часописи[уреди | уреди извор]

Остале публикације[уреди | уреди извор]

Даља литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]