Еро

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Ере (Хере) је шаљив назив који су Херцеговцима (становницима уже Херцеговине) давали њихови суседи. Међутим тај је назив добио временом другачије значење.

Турско освајање наших земаља изазвало је спонтане и принудне миграције великих размера које су имале за последицу ишчезавање многих ранијих и стварање нових етничких група. Велики број Херцеговаца раселио се и преплавио суседне области на северу и североистику дајући им сасвим нова обележја. Знатно се приширио и појам Херцеговине. У североисточној Босни Херцеговином се сматрала сва територија на којој су се у ношњи истицали бели херцеговачки тозлуци (доколенице), тако су и Рогатички и Власенички срез убрајали у Хртцеговину. За становнике ове проширене Херцеговине, који обухвата област Стари Влах у југозападној Србији и југоиточној Босни и суседне пределе, удомаћио се у народу назив Ере и Хере. У Шумадији их зови Ерцовима, а косовски Срби их зову Јерцима. Саме Ере зову своје северне суседе Шијацима

Због широких прелазних зона не могу се дати одређене границе области Ера (или Ерске, како је зову у Србији). Становници Старог Влаха су најтипичнији представници Ера. По свом пореклу су веома хомогени. Готово у целини су дошли из уже Херцеговине и Црне Горе, припадају динарском типу и говоре ијекавски. То је данас најчистија група међу Србима, мада су у давнини у њеном изграђивању мањег удела имали и асимиловани сточари Власи (име области Стари Влах).

Од старина Ере се баве сточарством, али и преносом робе између ташнијих трговачких центара, јер су кроз њихову област водили важни трговачки путеви. Тиме се баве све док у XIX и XXвеку и кроз њихове крајеве нису изграђени модерни путеви и железничка пруга. Значајна занимања српских Ера била су производња катрана и луча, дрвених судова и посебно земљаних лонаца и црепуља, архаичних облика. Тим производима су снабдевали читаву западну Србију. У новије време и код њих земљорадња узима маха, а нарочито гајење воћа.

Доскора су Ере живеле у кућама брвнрама, које су се очувале у високим и забаченим крајевима. У науци је добро позната старовлашка кућа. Куће су обично удаљене једна од фруге (старовлашки тип разбијеног села). Ере су све до наших дана живели у кућним задругама. Њихову ношњу од црног сукна у којој се се истицали пеленгири код мушкараца, а зубун код жена, заменила је шумадијско-моравска и европска грађанска ношња.

Ерски крајеви се одликују богатством народних умотворина, нарочито епских песама. Народно песничко стваралаштво је још у пуној свежини. Ере су познати по духовитости и довитљивости. Код њих је анегдота веома омиљена, а они сами су предмет мнохих анегдота.

Вероватно почетком XVIII века, доспела је једна група Хера у околину Беле Цркве у Банату, па се и данас становници села око доњег тока реке Нере (деломично у Руминији) зову Херама. Сачували су име, али у говору и другим етничким особинама ретке су ерске црте.

Анегдоте[уреди]

У анегдотама Ере су описане као бистре, духовите и гостољубиве особе, иако је он само пример сељака из ужичког краја. У анегдотама, Ера на крају увек превари друге, иако оне заузимају виша места у друштву и често се сматрају паметнијим од њега (свештеници, турски и српски чиновници, полиција). Ликови слични паметном и лукавом Ери се могу пронађи у анегдотама широм Балкана, попут Насредин Хоџе и Карађоза.

Литература[уреди]