Житије свештеномученика Андреја Симеоновича Зимина

Житије свештеномученика Андреја Симеоновича Зимина
Житије свештеномученика Андреја Симеоновича Зимина
Лични подаци
Пуно име	Андреј Симеонович Зимин
Датум рођења	14. (27.) августа 1872. године.
Место рођења	Приморски крај, Руска империја,
Датум смрти	18. јануар 1920. (47 година)
Место смрти	Приморски крај, Черниговка,
Религија	православни
Световни подаци
Канонизација	од стране 4. априла 2019. године Свети Синод Руске православне цркве
Обележја	Има следеће награде: Камилавка, грамата Светог Синода, напрсни крстић, сребрна медаља „У знак сећања на 25-годишњицу црквено-парохијских школа“, орден Свете Ане, орден Свете Ане 2. Степена

Биографија[уреди | уреди извор]

Протојереј Андреј Симеонович Зимин рођен је у забакалској козачкој породици 14. (27.) августа 1872. године. Године 1894. завршио је Благовештенску богословију. Жена му је Лидија Александровна (р. 1876), ћерка благовештенског трговца Александра Шумарова.

После завршетка богословије, служио је као псалмопојац. Средином септембра 1894. године, епископ Камчатски, Курилски и Благовештенски Макарије (Дарски) рукоположио га је у чин свештеника, након чега је А. С. Зимин служио у Благовештенском саборном храму.

Убрзо након тога, отац Андреј је постао катихета и почео да држи многе проповеди и поуке својим парохијанима. Као резултат, постало је јасно да отац Андреј поседује педагошке таленте. Због тога је именован за учитеља веронауке у једнокласној црквено-парохијској школи при сабору. Такође, бавио се педагошким радом у Првој народној школи у Благовештенску и у трокласној градској школи.

У септембру 1896. године именован је за секретара, водитеља послова и благајника Благовештенског одељења парохијског школског савета. Ово показује ревност у раду овог свештеника. Био је члан „Братства Пресвете Богородице у Благовештенску“, а од 18. септембра 1899. године кандидат у управном одбору Благовештенске духовне семинарије. Године 1895. награђен је архиепископском граматом за припрему библиотеке Благовештенског саборног храма.

20. децембра 1898. године отац Андреј је награђен љубичастом скуфијом, због ревносне и корисне службе; 1900. године добио је спомен Библију од Светог Синода. Добио је сребрну медаљу Александровске ленте, која је установљена 1896. године „У знак сећања на владавину цара Александра III“. Тако је делатност оца Андреја Зимина високо оцењена у Епархији Благовештенска.

Промена места богослужења оца Андреја Зимина била је повезана са оснивањем Владивостокске епархије 1899. године, када је почело широко распрострањено грађење цркава и отварање нових парохија. Отац Андреј се преселио у Усуријски крај 1900. године као старешина цркве Рођења Богородице у селу Черниговка, једне од најзначајнијих парохија у региону. Черниговка је једно од највећих села у региону, смештено у условима благе климе и плодног земљишта.

Живот у Черниговки[уреди | уреди извор]

По доласку у Черниговку, он је одмах приступио уређењу нове цркве и позвао парохијане да учествују у уређењу храма.

Свештеник Андреј Зимин је с великим залагањем радио на уређењу храма, као и пре тога у Благовештенску. Са ентузијазмом се посветио развоју народног образовања: неколико месеци након доласка у Черниговку, отворио је црквено-парохијску школу у старој згради цркве у селу. Након тога, бавио се изградњом нове школе под покровитељством министарства народног просвете.

Под руководством оца Андреја до 1917. године у Черниговки је сеоско друштво изградило четвороразредну камену школу са једноспратном зграду од цигле за једноразредну министарску школу. Посматрачи из Владивостокске епархије у својим извештајима су више пута истицали да је образовни процес у Черниговској школи био узоран.

Отац Андреј се није бринуо само о својој црквеној парохији. Његова главна брига била је изградња нових цркава и црквено-парохијских школа на територији која је била под његовом управом у VI благочинију. Ову територију је водио отац Андреј, по именовању епископа Владивостокског и Камчатског Евсевија (Николског).

Када је 1900. године отац Андреј дошао у Черниговску парохију, у њој су постојале цркве у пет села — Вознесенка, Дмитријевка, Монастырище, Черниговка и Халкидон. Број цркава у Черниговској парохији је удвостручен, односно, изграђено је пет нових цркава: у селу Алтиновка — 1904. године, у селу Васјановка — 1909. године, у селу Мелкушевка — 1909. године, у селу Сиваковка — 1909. године и у селу Вадимовка — 1910. године.

Током изградње цркава у Алтиновки и Сиваковки, под председништвом оца А. Зимина, 19. децембра 1902. године у селу Павловка је освећена црквено-парохијска школа.

Друштвени живот[уреди | уреди извор]

Да би ојачао хришћански дух и побожност деце, отац Андреј је организовао редовна поклоничка путовања ученика црквено-парохијске школе у Свето-Тројицки Николајевски мушки манастир, који се налази 120 км од Черниговке. У исто време, он је надахнуто и детаљно писао о догађајима у парохији и школи у „Владивостокским епархијским новинама“.

Свештеник Зимин је периодично објављивао у епархијском билтену своје проповеди са поукама, где је објашњавао значења недељних и јеванђелских читања на Господњи дан и празнике, говорио о животу светих који су поштовани од стране руског народа, размишљао о савременим појавама у духовном животу људи.

Посебно је истицао да треба живети у побожности и молитви по православним обичајима. „Шта год да се деси, на пример болест, несрећа, не треба клонути духом. Треба истрајно подносити тешкоће,“ — поучавао је отац Андреј.

Свештеник Зимин није оклевао да подсећа људе на негативне и ружне појаве у поступцима парохијана, попут пијанства, абортуса, заборављања духовног живота. Са пастирском бригом молио је парохијане да се покају и исправе свој живот, како би, у складу са својим делима, људи стекли „Светост“ и на крају добили „Вечни живот“, односно — Царство небеско.

Отац Андреј није остао равнодушан према дискусијама међу неким представницима епархијског свештенства о црквеној реформи и новим традицијама у духу „обновљења“: као заменик председника 8. епархијског сабора свештенства 1913. године, предлагао је да се повећа верска ревност парохијана. Залагао се против коришћења молитви на савременом руском језику током богослужења.

Ревност оца Андреја за црквено просвећивање показала се и у његовом раду као члана „Усуријског православног братства“, Владивостокског одељења Православног мисионарског друштва. Такође, 1914. године, у вези са делатношћу оца Андреја у Черниговки и Алтиновки, основана су братства трезвености.

Како су се сећали староседеоци Черниговке, отац Андреј био је веома одзиван и великодушан, трудио се да помогне не само житељима Черниговске парохије, већ и онима који су били у потреби. Као старатељ Черниговског пољопривредног удружења, које је окупљало 70 сељака, такође је допринео инфраструктури свог краја. Удружење је имало своју библиотеку, организовало предавања о ратарству, воћарству, повртарству, земљорадњи и пчеларству, уводили су се нови, најсавременији методи вођења пољопривреде.

Све наведено говори да живот и делатност оца Андреја представљају пример службе Богу, цркви и народу.

Догађаји након револуције[уреди | уреди извор]

Октобарска револуција 1917. године и догађаји који су уследили након грађанског рата неочекивано су променили живот у Русији и Православној Цркви. Међу првим бољшевичким декретима био је Декрет СНК од 23. јануара 1918. године о одвајању цркве од државе и школа од цркава. Овај указ постао је основа за репресије против верника, које су касније прерасле у отворене прогоне и физичко уништење свештенства.

У Приморском крају ситуација је била сложена и тешка: након свргавања црвене совјетске власти 1918. године уз учешће Чехословачког легиона у Владивостоку и другим насељеним местима која се налазе дуж железничке пруге, обновљен је рад парохијских савета, епархија и парохија. Међутим, тако се није дешавало на целом Далеком истоку.

У периоду од 1918. до 1922. године у Тајги Приморског краја деловали су бољшевички партизански одреди, који су спроводили низ мера за спровођење указа СНК о одвајању цркве од државе у Далекоисточној републици. Сеоским свештеницима је претило ако су настављали да служе у цркви и уче децу „Закону Божијем“. Неке су хапсили, узимали за таоце и претили партизанима, који су их убеђивали да се одрекну свештеничког чина и захтевали откуп.

Нешто слично догодило се и са оцем Андрејем: у јуну 1919. године партизани су одузели од житеља Черниговке 2000 фунти брашна, 16 коња и другу имовину и, наводно као таоца, одвели настојатеља храма са собом у тајгу. Међутим, држали су га у заробљеништву око месец дана, и у јулу исте године су га пустили кући, након што су га подвргли низу понижења и увреда.

Расправа над презвитером Андрејем[уреди | уреди извор]

Савет Епархије истражио је инцидент, у којем је отац Андреј био ухапшен од стране бољшевика и затворен. Ништа недостојно у делатности свештеника Зимина није било откривено, и он је наставио да служи у Черниговском храму и да држи часове са децом у школи.

Међутим, 18. јануара 1920. године, уочи празника Сретења Господњег, наоружани људи упали су у његов дом унутар црквене ограде и свирепо мучили његову породицу, а затим стрељали његову жену и четири кћери. Злочинци су оборили претученог свештеника на под, ставили му на груди скинута врата, стали на њих и згњечили оца Андреја.

Отац Андреј се припремао за мученичку смрт. Како је сведочио његов рођак, свештеник Јован Конопљов, недуго пре смрти имао је сан у коме му је био показан крај његових будућих страдања. Видевши сан, свештеник је описао виђено и предао писмо оцу Јовану, са дозволом да отвори коверат након смрти оца Андреја.

Тела преминулог настојатеља, оца Андреја, и његове породице (жене Лидије, таште Домнике и четири кћери) била су сахрањена на општем гробљу код цркве у Черниговки у складу са црквеним чином.

25. фебруара 1920. године, након опела и литургије у катедралном храму Успења Пресвете Богородице у Владивостоку, одржана је саборна панихида за мученички настрадалог оца Андреја и његову породицу.

Тачно место сахрањивања убијеног настојатеља и његове породице остаје непознато, али парохијани су поставили спомен-крст поред храма, а ходочасници служе молебан.

Награде[уреди | уреди извор]

Године 1902. награђен је камилавком. Године 1904. добио је благословену грамату Светог Синода, а 1907. наперсни крст. За дванаестогодишњи просветни рад награђен је сребрном медаљом „У спомен 25-годишњице црквено-парохијских школа“.

Године 1913. за дванаестогодишњу службу на положају управника VI округа Владивостокске епархије, по предлогу Синодалног сабора, оца Андреја наградио је цар Николај II орденом Свете Ане III степена. Истог године, 23. маја, оцу Андреју је додељен чин протојереја. Године 1916. добио је орден Свете Ане II степена за изванредно усрдну службу и значајне напоре током рата.

Канонизација[уреди | уреди извор]

4. априла 2019. године Свети Синод Руске Православне Цркве издао је одлуку о укључивању протојереја Андреја Зимина у Сабор новомученика и исповедника Цркве Руске са благословом за писање иконе. Свечано прослављење свештеномученика Андреја одржано је 14. септембра 2019. године након саборног служења Божанске литургије у храму Рођења Богородице у селу Черниговка.

Везе[уреди | уреди извор]