Завод за принудно васпитање омладине
Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци је био логор за комунистички оријентисану омладину који је постојао од 1942. до 1944. Логор је основан по идеји Димитрија Љотића, а у њега су слати омладинци за које је колаборационистичка управа сумњала да су комунистички оријентисани. Циљ је био њихова индоктринација која би одговарала Љотићевој визији национално исправне омладине. Управник логора је био збораш Милован Поповић, а управница женског дела је била његова супруга Драгојла Поповић. Управа Завода је спроводила терор над непослушним омладинцима, кажњавала их физичком тортуром и боравком у самици. Сви заточеници су били изложени изгладњивању, тешком физичком раду и лошим условима боравка, попут хладноће, лоших хигијенских и здравствених услова и пренатрпаности барака. Током две године постојања логора кроз њега прошло око 1.270 омладинаца са подручја читаве Србије.[1]
Оснивање[уреди | уреди извор]
Министар просвете у Недићевој влади Велибор Јонић је 29. децембра 1941. године послао је распис свим средњим школама на територији Територије војноуправног команданта Србије, у коме је наредио да се одмах изврши преглед и категоризација ученика према националној поузданости, са подацима да ли припадају комунистичком покрету.[2]
Идеја о оснивању Завода потекла је од Димитрија Љотића.[3] Званично је основан 15. јула 1942. oдлуком Недићеве владе.[4] На основу ње био је овлашћен министар просвете Велибор Јонић да са министром унутрашњих послова Миланом Аћимовићем, изврши потребну организацију.[4] Уредбом је предвићено да се у Завод на шест месеци до две године без сагласности родитеља и старатеља могу упућивати средњошколци које су школске власти истерале из школе, студенти високих и виших школа, и ваншколока омладина од четрнаест до двадесет пет година оцењена као национално непоуздана.[5] За локацију завода одабран је бивши логор у Смедеревској Паланци који је влада Цветковић-Мачек основала за комунисте, а после Априлског рата у њему је немачки окупатор држао заробљене припаднике југословенске војске и партизане.[4] Логор је спадао под надлежност Министарства просвете, али је и Министарство унутрашњих послова имало право да га контролише.[4]
Омладинци у логору су били приморани да пишу писмене саставе прожете зборашком идеологијом.[1] Омладини у логору пропагандна предавања држали су истакнути збораши: Димитрије Љотић, Велибор Јонић, Стеван Иванић, Милосав Васиљевић, Симеон Керечки, Димитрије Најдановић, Ђоко Слијепчевић, Хрвоје Магазиновић и Ратко Парежанин.[6]
Управник Поповић напустио је Завод 10. септембра 1944. и придружио се четницима генерала Драже Михаиловића. Формално, Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци престао је да постоји 3. октобра 1944.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Milosavljević 2006, стр. 38.
- ^ Стефановић 1984, стр. 202.
- ^ Стефановић 1984, стр. 197.
- ^ а б в г Стефановић 1984, стр. 198.
- ^ Стефановић 1984, стр. 199.
- ^ Стефановић 1984, стр. 204.
- ^ Стојановић 2016, стр. 61.
Литература[уреди | уреди извор]
- Стефановић, Младен (1984). Збор Димитрија Љотића (PDF). Београд: Народна књига. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 07. 2014. Приступљено 25. 11. 2014.
- Milosavljević, Olivera (2006). Potisnuta istina - kolaboracija u Srbiji 1941—1944. (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-129-9.
- Стојановић, Александар (2016). Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци: старе контроверзе и нова тумачења. Beograd: Институт за новију историју Србије. стр. 39—69.
Спољне везе[уреди | уреди извор]
 | Овај чланак везан за Други светски рат је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |