Милан Недић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Недић

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 2. септембар 1878.
Место рођења Гроцка (Кнежевина Србија)
Датум смрти 4. фебруар 1946.
Место смрти Београд (ФНР Југославија)
Народност Србин
Вероисповест Српски православац
Професија Војно лице (Армијски генерал)
Мандат(и)
Председник Министарског савета Владе народног спаса
29. август 19414. октобар 1944.
Министар војске и морнарице Краљевине Југославије
26. август 1939. — 6. новембар 1940.
Претходник Милутин Недић
Наследник Петар Пешић
Начелник Главног Генералштаба Војске Краљевине Југославије
1. јун 1934. — 9. март 1935.
Претходник Милан Ж. Миловановић
Наследник Љубомир Марић

Милан Недић (Гроцка, Кнежевина Србија, 2. септембар 1878Београд, ФНРЈ, 4. фебруар 1946) је био југословенски генерал, српски политичар и председник квислиншке марионетске владе у Србији за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату познате под именом „Влада народног спаса“.

Недић се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату. У међуратном периду био је начелник генералштаба и министар војске и морарице. Смењен је и пензионисан због својих пронемачких ставова. Враћен је у службу пред Априлски рат, у ком је командовао Трећом групом армија која је бранила границу према Бугарској. Немачке окупационе власти су га поставиле за председника марионетске Владе народног спаса са циљем да лакше угуше устанак у Србији. Повукао се са Немцима у Аустрију и тамо се предао западним Савезницима, који су га изручили новим југословенским властима. Недић је извршио самоубиство док је чекао суђење.

Биографија[уреди]

Милан Недић је рођен 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је од браће Глигорија и Димитрија Недића, двојице српских јунака из битке код Чокешине у Првом српском устанку. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја из села Зеоке код Лазаревца. Рођени брат Милана Недића је био Милутин Недић, такође генерал југословенске војске.

Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. Године 1904. је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци.

У чин мајора је унапређен 1910. године.

Ослободилачки ратови (1912—1918)[уреди]

Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст[тражи се извор од 09. 2009.]. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.

Године 1915, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи[тражи се извор од 09. 2009.] пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.

Служба у Југословенској војсци[уреди]

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године.

Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.

Недић је 1939. постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије, али због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера је смењен. Повод за смењивање Недића са положаја министра био је меморандум који је 1. новембра 1940. доставио кнезу Павлу и премијеру Драгиши Цветковићу. Сутрадан им је обојици лично изложио своје ставове, додајући нова објашњења у погледу неспремности Југославије за рат против сила Осовине. У меморандуму су се нашле спољнополитичке идеје Димитрија Љотића, са којим је Недић одржавао блиске везе. Пошто су том приликом утврђене Недићеве везе са Љотићем и да се Љотићев „Билтен“ штампа у штампарији Министарства војске, Недић је смењен са дужности 6. новембра 1940. и стављен под присмотру. Формалан разлог за смену било је неспремност југословенске војске приликом битољског инциденета, а прави везе са Љотићем. Љотићев Збор је забрањен, сам Љотић стављен у кућни притвор, а чланови Збора углавном су похапшени, јер се тврдило Збор са Недићем и групом официра припрема заверу.[1]

Улога у Априлcком рату[уреди]

Пробој из најважнијег фронта из правца Бугарске

Недић је реактивиран пред Априлски рат и постављен за команданта Треће групе армија на фронту према Бугарској. Његова група армија није успела да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај најважнији фронт којим је бранио везу са Грчком је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. Немци су већ другог дана рата заузели Скопље и упали у Грчку. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво и већ се 19. априла вратио у Београд, где је од немачке управе добио „одсуство из ратног заробљеништва“. ОКХ (Врховна команда сувоземне војске) одлучила је 20. маја 1941. да се Недић пусти на слободу[1] Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине.[тражи се извор од 09. 2009.]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Служба немачком окупатору[уреди]

Формирање Владе народног спаса[уреди]

Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности коме су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за Милана Аћимовића. Недић је изгубио сина и снаху у експлозији муниције 5. јуна у Смедеревској тврђави.

У Србији је у првој половини јула избио устанак који су предводили комунисти. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићева влада без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитавнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ у у првом половини јула.[2]

Заповедник Вермахта Хајнрих Данкелман је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом, након што је Недића предложила српска аристократија. Љотић и Аћимовић су подржавали Недића, из страха да Немци не поставе оног другог на чело владе.[2] Након неколико преговора са Аћимовићем, шефом Гестапоа Карлом Краусом и Георгом Киселом и одбијања, је прихватио место председника марионетске владе, назване Влада народног спаса, 29. августа 1941. године.

Дана 1. септембра 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да „сачува срж српског народа“, прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Недићеву колаборацију осудили су партизани, краљевска југословенска избегличка влада, па и Драгољуб Михаиловић упркос прикривеној сарадњи са њим. Нова влада није била ништа успешнија од свог претходника, па је Недић на седници владе 16. септембра 1941. предложио да се она распусти и да се дозволи суседним државама да одржавају ред у Србији. Међутим, министар Михаило Олћан је предложио да се од домаћег становништва оформе добровољачке јединице и обећао да преко Збора може пронаћи 500 добровољаца.[3] Уз Недићеву помоћ Немци су успели да умире Србију и да присили на повлачење комунистичке партизанске одреде и оне четнике који се нису сложили да сарађују са Немцима.[тражи се извор од 09. 2009.] Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.

До напада нацистичке Немачке на СССР у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном српског порекла, али такође и протеривање Словенаца у Србију, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Око 600.000 одраслих и око 86.000 деце из западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини), као и 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке (последња под контролом Хортијеве Мађарске), и 20-30.000 Словенаца и Хрвата.

Недићевој влади је немачка окупациона управа дозволила држање ограничене наоружане формације назване Српска државна стража која је у почетку бројала око 17.000 људи. Поред тога, од присталица Димитрија Љотића формиран је Српски добровољачки одред (касније Српски добровољачки корпус) под административном надлежношћу Недићеве владе. СДС и СДК били су наоружани и опремани од стране немачке окупационе управе и били су јој тактички потчињени. У мањим акцијама ове снаге деловале су самостално, а у већим под немачком тактичком командом. Главни задатак Недићеве владе била је борба против оружаних формација непријатељских према немачкој управи и терор према политичким противницима. Поред тога, Недићева влада обезбеђивала је комуникације, омогућавала привредну експлоатацију Србије од стране Немачке и врбовала раднике за рад у Немачкој. Даље, бавила се про-немачком, антисемитском, расистичком и антикомунистичком пропагандом.[4]Недићева влада управљала је Бањичким логором и бројним другим мањим установа за терор и елиминацију противника окупације и нацизма.[тражи се извор од 10. 2013.]

Током рата више од 200.000 људи је умрло у Србији због рата: 67.000 партизана, 70.000 људи у немачким сабирим логорима и одмаздама и 69.000 четника.[тражи се извор од 09. 2009.] У августу 1942. Немци су објавили да је Србија очишћена од Јевреја.[5] Према Николи Живковићу, током Недићеве управе у Другом светском рату, уништено је или опљачкано 6.478 библиотека, 1.670 школа, 30 факултета, 19 музеја, 7 позоришта, 52 православне цркве и манастира, 216 џамија, 63 синагоге и више од 60 разних научних институција.[тражи се извор од 09. 2009.]

Активности Недићеве владе до 1944.[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, као и да спречи победу комуниста у рату. Недићев режим је верно извршавао немачке захтеве, покушавајући да осигура Србији место у новом евопском поретку који стварају нацисти.

Режимска пропаганда је представљала Недића као „оца Србије“, који обнавља Србију и који је прихватио своју улогу да спасе српски народ.[6] Институције које је основала Недићева влада су биле сличне онима у нацистичкој Немачкој, док су документи које је потписивао Недић користили расистичку терминологију узету из национал-социјалистичке идеологије. Пропаганда је славила „српску расу“, прихватајући њено „аријевство“ и одређивала српски „животни простор“.[7] Апеловало се на омладину да прати Недића у изградњи новог поретка у Србији и Европи.

Недић је желео да убеди јавност да је за Србију рат завршен априла 1941. Своје време је описивао као време после рата, тј. као „време мира, напретка и спокојства“.[7] Недић је тврдио да су све акције његове владе одобрене од окупатора, коме народ треба да буде захвалан за „обезбеђен живот и часно место сарадника у изградњи новог света“.[8] Међутим, колаборационистички режим у Србији није успео да освоји наклоност великог дела српског народа, који се више окретао четницима и партизанима.

Михаиловић је вршио притисак преко избегличке владе јавним осуђивањем Недића, Љотића и Пећанца, одузимањем чинова Недићевим генералима и другим официрима и стављањем колаборатора под слово „З“.[9]

У марту 1942. Недић је предложио да се СДК и Пећанчеви четници укључе у склоп СДС и да он преузме контролу над овом силом, али је тај предлог оштро одбијен. У августу и септембру 1942. Недић је још једном покушао да стави СДС под своју команду, али је ново немачко одбијање довело да размишља о оставци. Недић је и раније претио оставкама из сличних разлога, али овај пут Немци су га озбиљније схватили и понудили му пријем код Адолфа Хитлера. У међувремену су партизани израсли у војску значајне снаге и у лето 1943. су били поново активни широм Србије. Обновљене партизанске активности су дубоко бринуле одговорне немачке заповеднике, јер је снага окупациони снага знатно опала током релативно мирних месеци током 1942. Маја 1943. Недић је покушао да СДК повећа на пет пукова, али Немци то нису одобрили. После многих одлагања, Недић се 18. септембра 1943. срео са Хитлером у Берлину и обећано му је да ће му се дати команда над СДС и СДК. Након свог повратка у Београд, Недић је позвао војног заповедника Србије, генерала пешадије Ханса Фелбера, да би уговорили пренос команде, али му је Фелбер пренео да је добио наређење да не уради то. Све до 2. новембра 1943. Недићу није дата команда над СДС и СДК.

Улазак Црвене армије[уреди]

Према немачком документу, српске снаге које су се бориле на страни Немаца имале су од 15. марта до 15. августа губитке од 4.807 људи, од чега су 3.958 чинили „лојални четници“, 541 припадник Српског добровољачког корпуса и 308 припадника Српске државне и Српске граничне страже.[10]

Крајем августа 1944. совјетска Црвена армија се приближила источним границама Југославије. Почетком септебра она је напала Бугарску и принудила је да се окрене против Немаца. Михаиловићеви четници су у међувремену били преслабо наоружани да се одупру партизанском продору у Србију тако да су неки његови официри се састали са немачким официрима да би уговорили састанак са Нојбахером и добили његову подршку. Ипак, идеја је стигла до Милана Недића који је предложио оснивање армије од уједињених антикомунистичких снага. Он је уговорио тајни састанак са Михаиловић, који се десио око 20. августа.[11] По доступним докуменатима, њих двојица су се састали у затамњеној соби и Михаиловић је ћутао већину времена, тако да Недић после није био сигуран да је причао са правим Михаиловићем.[11] Чини се да је Недић понудио да затражи оружје од Немаца и да стави своју Српску државну стражу под Михаиловићеву снагу, вероватно као покушај да промени страну, пошто је Немачка губила рат.[12] Током августа немачки командант југоистока Максимилијан фон Вајхс покушавао је да од Хитлера добије одобрење да уједини Михаиловићеве и Недићеве снаге у јединствен српски корпус који би Немци опремили и који би се борио на њиховој страни. Нојбахеру се свидела идела, али ју је Хитлер одбацио, који је сматрао да је ово покушај да се направи енглеска пета колона.

Бекство и смрт[уреди]

Дана 4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда преко Будимпеште у Беч, а касније у Кицбил.[13] Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале југословенским снагама 1. јануара 1946. године.

Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.

Миодраг Младеновић, капетан ОЗНЕ тврди да је Недић 4. фебруара 1946. године сахрањен на Централном гробљу у Београду.[14]

Библиографија[уреди]

Насловна страна књиге ђенерала Недића "Српска војска на албанској голготи"

Милан Недић је за живота објавио своје три књиге:

  • Српска војска и солунска офанзива
  • Српска војска на Албанској Голготи
  • Краљ Александар Први Ујединитељ.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Милан Недић