Здравствена заштита избеглица у Србији

С Википедије, слободне енциклопедије

Здравствена заштита избеглаца у Србији у складу са законодавством Рпублике Србији регулише да све избеглице - странци који бораве у Србији или кроз њу пролазе имају право на здравствену заштиту, али се обим и услови за остваривање здравствене заштите разликују у односу на статус и узраст избеглица - странца.

Законска регулатива[уреди | уреди извор]

Здравствена заштита лица којима је одобрено право на уточиште или субсидијарну заштиту, као и тражилаца азила у Србији имају право на здравствену заштиту у складу са Законом о азилу и привременој заштити и прописима којима је уређена здравствена заштита странаца,[1] и следећим међународним и националним законодавним оквирима,од кој их су у националном контексту, кључни:

  • Закон о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр. 107/2005, 72/2009 - други закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 - други закон, 93/2014, 96/2015, 106/2015.)
  • Закон о здравственом осгурању („Сл. гласник РС“, бр. 107/2005, 109/2005 – испр., 57/2011, 110/2012
  • Одлука САД, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 и одлука САД,106/2015 и 10/2016 - др. закон) који регулишу здравствену заштиту странаца и избеглих лица,
  • Закон о јавном здрављу („Службени гласник РС“, бр. 15/2016),
  • Закон о азилу (Службени гласник РС”, бр. 109/2007),
  • Правилник о здравственим прегледима лица која траже азил приликом пријема у центар за азил из 2008. године („Службени гласник РС“, бр. 93/2008).
  • Закон о странцима („Службени гласник РС“, бр. 97/2008), укључујући
  • Закон о управљању миграцијама („Службени гласник РС“, бр. 107/2012) који регулише, између осталог, рад Комесаријата за избеглице и миграције у домену сарадње са представницима система здравствене заштите на локланом нивоу, представљају оквир регулисаних права и обавеза у вези са пружањем здравствене заштите лицима која траже азил, којима је одобрен азил, мигрантима и страним држављанима. Законски оквир подразумева принцип недискриминације и инклузивности у здравствени систем, а мигрантској популацији би по закону требало да се обезбеђује здравствена заштита на исти начин као и домицилном становништву (Закон о здравственој заштити).[2]

Здравствена заштита избеглица у односу на обим права[уреди | уреди извор]

У односу на обим права и услове на здравствену заштиту, могу се разликовати три групе странаца.

Прва група[уреди | уреди извор]

Прву групу чине избеглице - странци који остварују право на здравствену заштиту и новчане накнаде под истим условима као и држављани Србије. То су пре свих страна у радном односу и чланови њихових секундарних породица,који спадају у здравствене осигуранике.[3] Осим њих, сва деца и млади до завршених 26 година који се налазе на редовном школовању[4] сматрају се осигураницима, што значи да су им на једнак начин доступна здравствена заштита и новчане накнаде као и држављанима Србије.

Друга група[уреди | уреди извор]

Другу групу чине избеглице - сгранци који о трошку Републике Србије могу остварити право на све здравствене услуге обухваћене обавезним здравственим осигурањем, али немају право на новчане накнаде.[5]

Ову групу чине следећа лица:

  • пунолетни тражиоци азила;
  • особе укључене у програм подршке добровољног повратка;
  • жртве трговине људима;[6]
  • особе којима је одобрено право на азил, уколико су материјално необезбеђене.

Трећа група[уреди | уреди извор]

Трећу групу чине избеглице - странци којима је одобрен привремени боравак из хуманитарних разлога и странци који незаконито бораве у Србији, а нису укључени у програм подршке добровољног повратка, и они би требали сами да сносе трошкове здравствене заштите.

Правним оквиром је предвиђено да они имају право на хитну медицинску помоћ,[7] али не о трошку Републике Србије.[8] Ипак, странац у редовном статусу може бити ослобођена плаћања трошкова хитне медицинске помоћи установи уколико нема потребна новчана средства. У том случају установа ће надокнаду добити од државе тако што ће поднети захтев Министарство здравља, а држава ће на себе преузети наплату од стране странца.[9]

Још један начин да се избеглице - странац у редовном статусу ослободи трошкова пружених здравствених услуга, јесте да се региструју и пред полицијским службеником Полицијске управе за странце изрази намеру да тражи азил. Међутим, ово може бити опција само уколико претходно није регистрован у Републици Србији.

Начин остваривања здравствене заштите[уреди | уреди извор]

У случају потребе за здравственом заштитом, ова категорија лица одлазе у Дом здравља на територији општинена којој су смештени приватно и; одрасле особе се јављају служби опште медицине, а деца до 18 год старости служби за здравствену заштиту деце предшколског и школског узраста.[10]

У случају потребе за даљим испитивањем или лечењем, лекар опште медицине или педијатар издаје упут за специјалистички преглед у надлежној здравственој установи.[11]

Здравствени прегледи се заказују, осим уколико се ради о хитном случају на основу процене медицинског особља надлежне здравствене установе.

У случају прописивања неопходних лекова од стране надлежних лекара, постоји могућност њиховог обезбеђивања преко Министарства здравља током трајања пројекта „Специјалне мере 6“.[1]

Здравствена заштита у склопу пројектних активности које финансира Европска унија[уреди | уреди извор]

Министарство здравља Републике Србије је у склопу пројектних активности које финансира Европска унија, обезбедило да избеглице и мигранти могу бесплатно да добију потребне медицинске услуге, независно од њиховог статуса.

У центрима за азил и прихватним центрима бесплатан приступ здравственој заштити је остварен отварањем амбуланти при надлежним домовима здравља, које се налазе у оквиру ових центара, а у оквиру амбуланте постоје и апотека са неопходним лековима и могућношћу набавке додатних лекова.

Уколико избеглице бораве у установи социјалне заштите, за бригу о здравственом стању пацијента надлежан је дом здравља, а установа је дужна да кориснику обезбеди пратњу до здравствене установе ради прегледа, као и другу неопходну помоћ.

Број избеглица на здравственој заштити по годинама[уреди | уреди извор]

1996.[уреди | уреди извор]

Према првом попису избеглица и других ратом угрожених лица (1996), који су спровели Комесаријат за избеглице Републике Србије и Високи комесаријат ОУН за избеглице, у Србији се налазило 537.937 избеглих и прогнаних лица, од чега 259.700 у АП Војводини.

2001.[уреди | уреди извор]

Према другом попису избеглица и других ратом угрожених лица (2001), од 377.131 лица у Србији са статусом избеглице, у АП Војводини се налазило 217.438.

2004/2005[уреди | уреди извор]

Према регистрацији избеглица у Републици Србији 2004/2005. у Србији је било 104.682 лица са статусом избеглице, од чега 50.436 у АП Војводини.

2011.[уреди | уреди извор]

Према попису становништва из 2011, у Србији се налазило 74.487 лица са статусом избеглице, од чега 35.521 у АП Војводнини.

2022.[уреди | уреди извор]

Од почетка 2022. године забележен је тренд раста броја избеглица у Србији, највише из Азије и Африке, како би побегли од ратног насиља и великих сукоба. Око 40 одсто избеглица у Србију долази из Авганистана, али их има и из Сирије, Сомалије, Бангладеша, Пакистана и Индије. Њихов број се креће између 5.000 и 6.000, иако дневно уђе више од 250 људи. Значајан је и прилив избеглица из Украјине, јер је од почетка сукоба 40.000 њих ушло у Себију, а више од 8.000 пријавило боравак. Азил у Србији,је од почетка године трађило 1.600 људи а само двоје је и добило азил.[12]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Zdravstvena zaštita lica kojima je odobreno pravo na utočiste ili subsidijarnu zaštitu, kao i tražilaca azila u Srbiji” (PDF). Приступљено 21. 6. 2022. 
  2. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti RS (Sl. glasnik RS, br. 113/2017), čl. 20
  3. ^ Zakon o zdravstvenom osiguranju, „Sl. glasnik RS“, br. 25/2019, čl. 11.
  4. ^ Zakon o zdravstvenom osiguranju, „Sl. glasnik RS“, br. 25/2019, čl. 16.
  5. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti, „Sl. glasnik RS“, br. 25/2019, čl. 239.
  6. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti ne pravi razliku između pretpostavljenih i identifikovanih žrtava trgovine ljudima, zbog čega obe kategorije ostvaruju pravo na zdravstvene usluge o trošku Republike Srbije.
  7. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti, „Sl. glasnik RS“, br. 25/2019, čl. 236.
  8. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti, „Sl. glasnik RS“, br. 25/2019, čl. 238.
  9. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti, „Sl. glasnik RS“, br. 25/2019, čl. 240.
  10. ^ Pravilnik o zdravstvenom pregledu lica koja traže azil prilikom prijema u Centar za azil (Sl. glasnik RS, br. 93/2008), čl. 3 i 4
  11. ^ Službeni glasnik Republike Srbije (2008a), Pravilnik o zdravstvenim pregledima lica koja traže azil prilikom prijema u centar za azil, Službeni glasnik RS br. 93/2008.
  12. ^ „Расте број избеглица у Србији, највише из Азије и Африке”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2022-06-25. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • UN General Assembly, Universal Declaration of Human Rights, 10 December 1948, 217 A (III).
  • UN General Assembly, International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, 16 December 1966, United Nations, Treaty Series, vol. 993, p. 3.
  • UN General Assembly, Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination Against Women, 18 December 1979, United Nations, Treaty Series, vol. 1249, p. 13.
  • UN General Assembly, Convention on the Rights of the Child, 20 November 1989, United Nations, Treaty Series, vol. 1577, p. 3.
  • UN General Assembly, International Convention on the Elimination of All Forms of Racial Discrimination, 21 December 1965, United Nations, Treaty Series, vol. 660, p. 195.
  • World Health Assembly, 72. (‎2019)‎, Promoting the Health of Refugees and Migrants: Draft Global Action Plan, 2019–2023, Report by the Director-General, World Health Organizati.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).