Кенму

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кенму (建武) је јапанска ера (ненко) првог раздобља Муромачи периода, познатог још и као период јужног и северног двора. Настала је после Шокјо и пре Рјакуо ере. Иако је ова ера прихваћена од стране оба двора сматра се да је званично дошла након Генко и пре Енген ере.

Временски је трајала од јануара 1334. до августа 1338. на Северном двору [1] тј. до фебруара 1336. на Јужном двору.[2] Владајући цареви били су Го-Даиго на југу и Комјо на северу. [3]

Важнији догађаји Кенму ере[уреди]

Царске престонице током „Нанбокучо“ периода. Власт се делила на два двора: Северна престоница била је у Кјоту, а Јужна у граду Јошино.
  • 1333–1336. (Кенму 1): Цар Го-Даиго започео је Кенму обнову како би повратио царску моћ наспрам доминантног Камакура шогуната. Краткотрајна рестаурација била је спречена од стране Ашикаге Такауџија који је у новом Муромачи периоду искористио прилику и створио Ашикага шогунат. Због ове неуспешне обнове власт је подељена на два двора, један на северу и један на југу који ће сваки водити свој део земље све до 1392. године кад поново долази до уједињења.[4]
  • 1334. (Кенму 1): Цар Го-Даиго покреће стварање књиге „Кенму ненчу гјоџи“. У њеном тексту описане су церемоније на двору, обичаји и протокол понашања са људима племенитог рода.[5]
  • 25. октобар 1334 (Кенму 1, двадесетседми дан деветог месеца): Цар Го-Даиго одлази у званичну посету Камо храму. [6] После њега ниједан цар неће отићи у посету овом храму све до 29. априла 1863. (Ера Бункју 3, једанаести дан трећег месеца), када цар Комеи са шогуном, даимјоима и дворским званичницима направе ту посету скоро 230 након последње званичне посете.[7]
  • 1336. (Кенму 3): Непознати аутор штампа хронике Кему ере „Кенму ненкан ки“. Текст пружа важне информације о законима, влади, бирократији, земљишту и поседима које је цар дао племићима и религиозним институцијама.[8]
  • 1336. (Кенму 3): Ашикага Такауџи прогласио је „Кенму-шикимоку“, правни код са 17 тачака који је ограничио понашање племића.[9][10]

Референце[уреди]

  1. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Kemmu" in Japan encyclopedia, p. 507; n.b., Louis-Frédéric is pseudonym of Louis-Frédéric Nussbaum, see Deutsche Nationalbibliothek Authority File Archived 24. 05. 2012 at Archive.is.
  2. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Engen" in Japan encyclopedia, p. 178.
  3. ^ Titsingh, Isaac. (1834). Annales des empereurs du japon, pp. 286-292.
  4. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Kemmu no Chūkō" in Japan encyclopedia, p. 507.
  5. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Kemmu nenchū gyōji" in Japan encyclopedia, p. 507.
  6. ^ Ponsonby-Fane, p. 325.
  7. ^ Ponsonby-Fane, Richard. (1956). Kyoto: The Old Capital of Japan, 794–1869, p. 325.
  8. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Kemmu nenkan ki" in Japan encyclopedia, p. 507.
  9. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Kemmu-shikimoku" in Japan encyclopedia, p. 507.
  10. ^ Sansom, George (1961). A History of Japan, 1334–1615. Stanford University Press. стр. 57. ISBN 0804705259. 

Литература[уреди]

  • Mehl, Margaret. (1997). History and the State in Nineteenth-Century Japan. New York: St Martin's Press. ISBN 978-0-312-21160-8; OCLC 419870136
  • Nussbaum, Louis Frédéric and Käthe Roth. (2005). Japan Encyclopedia. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5; OCLC 48943301
  • Ponsonby-Fane, Richard Arthur Brabazon. (1956). Kyoto: The Old Capital of Japan, 794-1869.] Kyoto: The Ponsonby Memorial Society. OCLC 36644
  • Thomas, Julia Adeney. (2001). Reconfiguring Modernity: Concepts of Nature in Japanese Political Ideology. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-22854-2; OCLC 47916285
  • Titsingh, Isaac. (1834). Nihon Odai Ichiran; ou, Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
Шокјо
Северна ера
1334-1338.
Наследник:
Рјакуо
Претходник:
Генко
Јужна ера
1333-1336.
Наследник:
Енген