Коан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кинеско слово за ништа, не-ствар. Јавља се у славном коану Џаоџоуов пас.

Коан (јапански, кинески: гонг-ан) у зен будизму представља загонетку или парадокс, којим се жели показати неадекватност логичког мишљења.

У неким случајевима, да би подстакли пробуђење, односно прелаз на другу духовну димензију постојања, мајстори зена својим ученицима дају умне загонетке богате логичким апсурдима, коане, који у једном тренутку решавања доводе до духовног скока, када ученик спозна стање будности (види: бодхи, сатори).

Коан је начин дијалога измеду учитеља и ученика, који треба да открије Будин ум тако што поставља питање које је апсурдно за обичан ум.[1] Представља карактеристичну праксу зена.[1]

До 10. века кунг-ан (коан) је постао признат и нашироко упражњаван као средство за постизање просветљења. Познати примери коана су: „Какав је звук пљеска једне руке?" или „Какво је било твоје лице пре твог рођења?".

Историјат[уреди]

Борба стиховима[уреди]

Према предању, након великог раскола у кинеском чан будизму, стари патријарх Хунг-џен објавио је да ће наследник бити онај који напише најлепшу песму који сажима чан учење. Шен-хсију је тада написао песму која гласи:[2]

Тело је налик бодхи дрвету,
А дух сјајном огледалу;
Брижљиво их чистимо сваког часа
Да по њима не падне прашина.

Да би побио ту идеју, Хуј-ненг је написао следећу песму:

Првобитно није постојало бодхи дрво
Ни ма какво огледало;
Пошто првобитно ништа није посиојало,
На шта може пасти прашина?

Шен-хсијуова песма наглашавала је универзалну свест (види школа свести), док је Хуј-ненгова наглашавала празнину (види школа празнине). Вели се да је Хунг-џен одобрио Хуј-ненгову песму и именовао га својим наследником.[2]

Коан као наставно средство[уреди]

Из анегдота у којима се описује живописно учење у животним ситуацијама Т'анг-учитеља настаће касније кунг-ан (коан), којим су се служили учитељи из Сунг-династије и њихови јапански наследници да би подучили своје ученике.[3] Тако ће коан, заједно са зазеном и санзеном, постати основна наставна метода у зену.[3]

Еисаи је учио да је практиковање коан медитације најбољи метод достизања пробуђења, уз игнорисање „речи и слова“ будистичког учења и ритуала.[4]

Литература[уреди]

  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 94-97.
  2. 2,0 2,1 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije. NOLIT, Beograd. 1977. pp. 285-296
  3. 3,0 3,1 Зен, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  4. Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 98-105.

Види још[уреди]