Зен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Енсо, симбол зен будизма.

Зен (јапански: зен, кинески: ч'ан, санскрит: дхјана – загледање, медитација [1]) је школа махајана будизма.

Ова школа себе сматра чуварем и преносиоцем живе мудрости коју је Буда, пробуђени, досегнуо седећи у медитацији под боди дрветом. Зен наглашава упражњавање дарме и искуствене мудрости, која се између осталог постиже зазен медитацијом, ради постизања пробуђења. Следствено томе, у другом плану су теоретско знање и проучавање религијских текстова.

На развој зен будизма је посебно утицала ранобудистичка школа празнине. Зен представља својеврсни спој ове школе и кинеске филозофије таоизма.[2]

У зен списима постоји мноштво примера да су ученици на своја дубокоумна питања као одговор добијали ударац штапом.[2]

Етимологија[уреди]

За више информација погледајте чланак Ђхана.

Од индо-европског корена "dheia" (гледати) је изведен санскритски појам dhyāna, који значи загледање, контемплацију[3], односно задубљеност која се постиже интензивном концентрацијом на одређени духовни или телесни предмет.[4]

Кинески израз ч'ан (или ч'ан-на) фонетско је прилагођење санскртског израза дхјана. [2] Ово је касније у јапанском постало зен, одакле је ушло у западне језике. Иако је зен најпознатији назив за ову школу будизма на западу, такође је позната као чан у Кини, сеон у Кореји, тјен у Вијетнаму и дхјана у Индији.

Реч зен, поред тога што означава име школе, означава и сврху њених настојања, па се тако често употребљава у значењу пробуђења, коначне истине или праве природе.

Историја[уреди]

Дхјана у Индији[уреди]

О развоју дхјана учења у Индији се зна врло мало, само на основу прича и легенди. Према предању, чан школа настала је тако што је Буда, поред својих говора забележених у сутрама поседовао и езотерично учење које се преносило независно од писаних текстова.[2] Ово учење лично је пренео једном од својих ученика, који га је даље предавао, и учење се преносило на тај начин док није дошло до Бодидарме, за кога се сматра да је био двадесет осми патријарх дхјане у Индији, и први патријарх у кинеској ч'ан традицији.[2]

Према зен легенци, Буда је држећи беседу пред окупљеним ученицима подигао руку држећи у њој лотосов цвет. Само је Махакашјапа схватио поруку и насмешио се. Буда је потом рекао: "У мене је истинско око учења, чудесан ум утрнућа. Сада га предајем Махакашјапи." Тиме је Махакашјапа постао први патријарх зена у Индији.

Ч'ан у Кини[уреди]

Бодидарма, дрворез Јошитошија из 1887.
Засебно преношење изван списа,
Независно од речи или слова,
Непосредно упућивање на ум,
Увиђање природе и постизање будаства.[5]

Бодидарма

Појава ч'ан будизма у Кини се везује за индијског монаха Бодидарму. Он је између 520. и 526. године из Индије дошао у Кину где је постао први тсу (патријарх, дословно предак) чан школе.[2] Чан учење је предао Хуејкеју (486—593), који је био други кинески патријарх. Учење је тамо убрзо успоставило изванредан утицај.[2] Данас научници не узимају дословно ово предање. Заправо, историјску подлогу за ч'ан у Кини већ су били створили људи као што су Сенг-чао и Тао-шенг.[2]

Чан је у Кини преношен с учитеља на ученика током неколико генерација до времена петог патријарха, Хунг-ђена (601-674), после кога је дошло до великог раскола, који су проузроковала његова два главна ученика. Један од њих, Шен-хсију (605-706), постао је оснивач Северне школе; други, Хуи-ненг (638—713) основао је Јужну школу. Разлика између Северне и Јужне школе представљала је ранију разлику између школе свести (Hsing tsung) и школе празнине (K'ung tsung).[2] Такође, Северна школа је указивали на потребу постепеног уклањања погрешног размишљања и досезања будности, а Јужна је заступала постизање наглог пробуђења (види: сатори).[5]

Јужна школа је убрзо популарношћу надмашила Северну, тако да је Хуј-ненг признат за шестог патријарха.[5] Према предању, стари патријарх Хунг-џен објавио је да ће наследник бити онај који напише најлепши коан, у чему је Хуј-ненг победио, те га је именовао наследником.[5] Све потоње утицајне школе чана произашле су из Хуј-ненгових ученика. Убрзо по Хуи-ненговој смрти (око 713.) у кинеским манастирима је почела да се користи дворана за медитације. Истовремено, будистичке световњаке оба пола подстицали су на бављење ч'аном у својим домовима.[5]

Ч'ан је имао дубок утицај и на неоконфуцијански покрет династије Сунг[5]. Од 8. века надаље учење се проширило по читавој Кини одакле је пренесено у Вијетнам, у Кореју и напослетку у Јапан.

Зен у Јапану[уреди]

Ч'ан је (под називом зен) пренесен у Јапан крајем 12. века[6]. Највећим учитељем из тог периода сматра се Доген (1200-1253), оснивач сото огранка у јапанском зен-будизму. Зен је досегао врхунац развоја од 16—18. века у интелектуалним круговима војног племства самураја и постао једна од најутицајнијих будистичких школа. Утемељитељ модерне школе зена био је Хакуин, зен мајстор из 18. века. Зен је извршио дубок утицај на јапанску културу, посебно на хаику поезију, чајну церемонију, сликарство, калиграфију, обликовање цветних аранжмана, пејзажну архитектуру итд. Његова начела примењена су и у борилачким вештинама као што су џудо и кендо (мачевање) и стреличарство. Данас су једине две школе зена код којих је традиција преноса учења непрекинута школе Сото (кин: Цаодонг) и Ринзаи (кин: Линђи).

Прелазак на Запад[уреди]

Главни савремени представник и популаризатор зена у западној филозофији је професор Д. Т. Сузуки из Кјота. Увођење зена на Запад, превасходно захваљујући њему, довело је до живог занимања које је исходило многим важним проучавањима.

Учење и пракса[уреди]

ВикицитатиСва су људска бића већ просветљена. Сви су буде по својој природи. Медитативни напор и није ништа друго него сам акт будин.[6]
()

Зен учење је с једне стране укорењено у махајани, нарочито учењу о будинској природи, а с друге стране је то повратак самој сржи будистичког учења и искуству пробуђења. Зен подучава да Будина свест представља једину стварност, односно да је природа ума природа Буде. Њу није могуће подучавати, или пренети путем књига или преко учитеља. Основни начин увиђања ове изворне природе је мотрење ума. Циљ се описује као прађна, нирвана, бодхи, сатори, итд.[5]

Зен подржава непосредан, мистички доживљај стварности. Зен заступа преношење суштине и духа будизма непосредно, без ослањања на списе, речи, схватања или поступке. У зен традицији се искуство изворне природе често упоређује с месецом, а речи и концепти који га описују с прстом који показује на месец. Речима и концептима то искуство никада се не може до краја исказати нити описати, јер то је нешто што свако мора искусити за себе.

У животу монаха смењују се медитација, молитве и жустар физички рад. Трајна дубока усредсређеност у било којој делатности, било да се ради о медитацији или физичком раду, води ка духовном увиду и стању просветљености. Циљ и сврха ових дисциплина је у томе да се кроз физички рад, усредсређеност и бескрајна понављања ум ослободи стега и почне неометано да се исказује. Степен напредовања човека на умном плану огледа се и кроз телесне покрете, због чега зен мајстори посматрају вештине монаха као одраз његовог духовног стања. Аскетске праксе нису посебно наглашене.

Преношење без речи[уреди]

Зен будизам сматра да се прво начело не може изразити. Називајући га »духом« или неким другим именом, човек му тиме даје дефиницију и тако му намеће ограничење. Једном су упитали учитеља Вен-јиа (умро 958): "Шта је прво начело?" он је одговорио: "Кад бих вам рекао, постало би друго начело".[2]

Правило ч'ан учитеља било је да своје ученике поучавају само у личном додиру. Остало је забележено да када би ученици питали учитеља о филозофским питањима, као одговор би често добијали ударац или сасвим ирелевантан одговор. Сврха је једноставно ставити ученику до знања да се не може одговорити на оно о чему се распитује.[2]

Пошто прво начело није нешто о чему се ишта може рећи, најбољи начин његовог излагања јесте ћутање. С тог становишта, ниједан свети спис или сутра нема никакве стварне везе. Зато је ч'ан учитељ Линчи (умро 866), рекао:

ВикицитатиАко желите исправно разумевање, не смете дозволити да вас други обмањују. Треба да убијете све на шта наиђете, било изнутра или споља. Ако сретнете Буду, убијте Буду. Ако сретнете патријархе, убијте патријархе... Тад можете постићи своје ослобођење.[2]

Празнина[уреди]

За више информација погледајте чланак Шуњата.
ВикицитатиЗен је учење о вечности, вечности која је само низ појединачних тренутака које је важно дубоко живети. Будите опрезни, кажу зен учитељи, изоштрите вашу пажњу боље од најфинијег мача. Само тада ћете бити на Путу, само тада ћете помоћу ње моћи да обавите сваку ствар. Јер добити се може сако ако се све напусти. Ако отворимо шаке, можемо да примимо све; ако смо празни, можемо да удомимо читав свемир. Празнина је стање духа у коме се не везујемо ни за шта и у потпуности живимо садашњи тренутак.[7]
(Тајсен Дешимару, увод у праксу и филозофију зена)

Зазен[уреди]

За више информација погледајте чланак Зазен.

Зазен је зен медитација у одређеном седећем положају, који је проглашен светим у будистичкој традицији. Тело се држи усправно, прекрштених ногу, суспрегнутог даха, док је ум ослобођен било каквих приањања, жеља, појмова и судова. Циљ зазена је сатори, улазак кроз „дхарма капију великог починка и радости"[5].

Коан[уреди]

За више информација погледајте чланак Коан.

У неким случајевима, да би подстакли пробуђење, односно прелаз на другу духовну димензију постојања, мајстори зена својим ученицима дају умне загонетке богате логичким апсурдима, коане, који у једном тренутку решавања доводе до духовног скока, када ученик спозна стање будности (види: бодхи, сатори). До 10. века Кунг-ан (Коан) је постао признат и нашироко упражњаван као средство за постизање просветљења.

Зен приче[уреди]

За разлику од осталих школа будизма, зен нема своје свете књиге и свете текстове јер се не ослања на писану реч већ на живу усмену традицију. Постоји много зен прича које се препричавају и бележе од оних који изучавају зен, али оне немају никакав званичан статус. Многи људи их сакупљају и до сада је објављен велики број збирки зен прича и на нашем језику. Пример зен приче: “Војник по имену Нобушиге дође код Хакуина и запита га: постоје ли заиста рај и пакао? Ко си ти?, упита Хакуин. Ја сам самурај, одговори ратник. Ти, војник!, узвикну Хакуин. Који би то владар тебе хтео за чувара? Лице ти је као у просјака. Нобушиге се толико разбесне да поче да вади свој мач, Хакуин настави: па ти имаш мач! Оружје ти је вероватно превише тупо да би ми одсекло главу. Када Нобушиге извуче мач, Хакуин примети: овде се отварају вратнице пакла! На ове речи самурај, схвативши учитељеву поуку, врати свој мач у корице и поклони се. Овде се отварају вратнице раја, рече Хакуин.”

Извори[уреди]

  1. Sanskrit — languages, Приступљено 7. 4. 2013.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije (str. 285-296.), NOLIT, Beograd, 1977.
  3. Rada Iveković, Rana budistička misao (str. 131-152), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.
  4. dhyāna, Филозофијски речник, Матица хрватска, Загреб 1984.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  6. 6,0 6,1 Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  7. Питања Зен Учитељу

Литература[уреди]

  • Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, NOLIT, Beograd, 1977.
  • Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  • Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Спољашње везе[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком: