Корисник:Звёздный огонь/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Кривични популизам, или Казнени популизам (engl. Penal populism)[1] представља политичко-друштвени процес током кога се главне политичке партије и политичари надмећу у "строгости према криминалу", обећавајући поједностављена решења за сузбијање криминалитета која ће се свидети што већем броју људи.[2] Најчешће је повезан са јавним мишљењем да је криминал ван контроле, те има тенденцију испољавања током предизборних кампања, када политичари износе програм оштре казнене политике која би подразумевала смештање окривљених у затвор и пре пресуде, као и дуже затворске казне.

Кривични популизам обично изазива разочарење код једног дела друштва као што су жртве злочина и њихови заступници, који верују да су изостављени или једноставно заборављени због судских поступака који се претежно усмеравају на окривљене као мање вредне чланове друштва,[3] Кривични популизам води ка кривичноправној политици која се креира више са сврхом освајања гласова, а мање да сузбије криминал или промовише правду.

Порекло термина[уреди | уреди извор]

По мишљењу професора Џона Прата, криминолога са Универзитета Викторија у Велингтону и међународних стручњака за кривично право, изворни концепт задат је радом сер Ентонија Ботомса, криминолога са Универзитета у Кембриџу, који је 1993. године [4] осмислио термин кривичног популизма и означио га једним од четири главна утицајна фактора на савремено кривично право.[5] Кривични популизам је процес који занемарује или умањује значај мишљења криминолога, искусних правних практичара и пенолога, те уместо тога истиче како заступа став "народа" о потреби да се злочини кажњавају строжије.[6]

Постоје теорије да је казнени популизам утицао на репресивност кривичних закона у више земаља као што су Уједињено Краљевство,[7] Канада за време мандата премијера Стивена Харпера[8], те Сједињене Државе током Рата против дроге.[9] Оживљавање казненог популизма током раног 21. века довело је до таласа популизма који се из области пенологије прелио и у свакодневно друштво. Овај помак од казненог према политичком популизму изазвала су два међуповезана фактора: удар светске финансијске кризе из 2008. године и масовни друштвени покрети широм света.[10]

Термин се променио у "кривични популизам" када је професор Џулијан В. Робертс са Универзитета у Оксфорду изнео тврдњу да "кривични популисти омогућавају изборну предност политике над ефикасношћу кажњавања".

У Француској је овај концепт популаризовао судија Денис Салас, судија и универзитетски професор, који термин казненог популизма разрађује и даље дефинише као дискурс тобоже саосећајан према жртвама, а који прелази у оптуживање установа које нису у стању одговорити на њихов гнев, те служи извртању појма правде.[11] Салас каже да је у Француској кривични популизам довео до инфлације прописа са нереалним или утопијским циљем у виду друштва у коме не постоји никакав ризик. Истакао је да су многи од нових кривичних прописа примљени са одобрењем, што пре може бити повезано са њиховим утицањем на јавно мњење, а мање са стварном ефикасношћу на пољу сузбијања криминалитета.

У Србији су о кривичном популизму писали Зоран Стојановић[12] и Ђорђе Игњатовић[13], а и судија др Миодраг Мајић истакао се као велики његов противник.

Теорије одвраћања[уреди | уреди извор]

Основни позиви на строжији приступ криминалу проистичу из поуздавања у теорију одвраћања као опште сврхе кажњавања: што се строжија казна изрекне конкретном учиниоцу, мања ће бити вероватноћа да ће други починити исти злочин.[14]

Веровање у теорију одвраћања подразумева и веровање у способност потенцијалних преступника да праве рационалне изборе. Теорија рационалног избора тврди да појединац прави листу разлога "за" и "против" пре него што предузме било коју радњу, укључујући и извршење злочина, те да строжија казна, у садејством са проценом вероватноће да буду ухваћени, ствара код потенцијалних учинилаца више разлога "против" који рационалну особу иначе ефикасније одвраћају од вршења кривичних дела.

Међутим докази упућују да пооштравање прописане казне нема исти застрашујући ефекат на криминал као што га има повећање извесности кажњавања.[15] Пооштравање казне имаће мањи утицај на људе који не верују да ће због својих поступака бити ухапшени. Примера ради, уколико је потенцијални учинилац потпуно сигуран да неће бити ухваћен, њему је неважно да ли је за кривично дело прописана затворска казна од две, или казна од двадесет година. Још мање утицаја има само повећавање релативног максимума казне за поједино кривично дело - на пример, уколико би за неко дело уместо казне затвора од 1 до 5 година била прописана казна од 1 до 10.[16]

Студија др Пола Гендроа (енгл. Paul Gendreau), канадског криминолога, приказује резултате педесет различитих студија ефекта застрашивања код затворске популације од 336.052 осуђеника. У извештају се наводи да ниједна од анализа није довела до доказа о томе да затворске казне смањују рецидивизам.[17]

Успон покрета жртава[уреди | уреди извор]

До 1960-их, кривични поступак у западним земљама укључивао је само две стране - државу и окривљене. Успон покрета жртава у другој половини двадесетог века укључио је у поступак и оштећене, који су до тада били занемаривани. У почетку су групе пружале подршку и саветовање жртвама злочина, а држава је почела да обезбеђује финансијску надокнаду и обештећење, као и саветодавне службе. Како је покрет постајао све организованији, ставови група жртава постали су институционализовани кроз низ механизама, као што су узимање у обзир изјаве оштећеног приликом одлучивања о врсти и висини казне, заступање интереса оштећеног при одлучивању о пуштању осуђеног на условни отпуст, те обавеза објављивања података од јавног значаја како је установљена Меганиним законом у вези извршилаца сексуалних деликата.[18]

Поједине групе, као што су канадска "Уједињени грађани за безбедност и правду", "Правда за све" у Сједињеним Државама и "Труст за разумно кажњавање" на Новом Зеланду често су биле оштре и бучне, иако њихови портпароли представљају мањину оштећених, најчешће у сензационалним случајевима убистава. Такве групе више се ослањају на популистичке позиве на "здрав разум" него на доказе, истраживања и анализе, што их чини привлачним за све раширенији сензационалистички приступ медија.[19]

Улога медија[уреди | уреди извор]

Улога медија је кључна у обликовању свести о степену криминалитета у друштву и промовисању популистичких идеја. Нарочито у англосаксонским државама, таблоиди имају обичај да се усредсређују на приче о насилним злочинима, нарочито када у њима постоје језиве или необичне околности, где би типичан пример била медијска пажња дата убицама десетогодишњег Џејмса Балџера. На Новом Зеланду, слична пажња била је годинама посвећивана Бејлију Курарикију Млађем, због учешћа које је као дванаестогодишњак имао у убиству Мајкла Чоја, на смрт претученог 2001. године док је достављао пицу.[20]

По мишљењу професора Прата, порастао је утицај низа лобистичких и других, реакционарних група на политику новозеландске владе, науштрб утицаја либералних структура и "кривичноправног естаблишмента", што је за последицу имало увећање броја изречених затворских казни и погоршање услова у затворима. Указује притом на улогу нових технологија, укључујући социјалне медије и начин саопштавања који је између информације и забаве, а вести чини подложним поједностављеним и популистичким објашњењима, уз изостанак детаљнијих анализа и наизглед неразумљивих мишљења академаца и стручњака.[21]

Стварање страха од криминала[уреди | уреди извор]

Медији омогућавају забринутим грађанима да приступе сликама криминалних догађаја, сликама починиоца и жртве, као и мотивима и сензационалним појединостима дела, чему доприносе међусобна комуникација и и друштвене мреже. Страх се може јавити ако се појединац поистовети са жртвом или пронађе сличности између жртвиног и сопственог окружења, када се слика уопштеног ризика мења, конкретизује и претвара у бригу о сопственој сигурности.[22] Медији понекад извештавају о страху и криминалу у оквиру

  1. ^ Ignjatović, Đorđe (2017). Kaznena reakcija u Srbiji, VII deo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-708-1. 
  2. ^ Pratt, John; Clark, Marie (2005). „Penal populism in New Zealand”. en:Punishment and Society. 7 (3): 303—322. doi:10.1177/1462474505053831. 
  3. ^ Bartlett, Tess (jun 2009). The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008 (PDF) (Теза). School of Social and Cultural Studies, Victoria University of Wellington. стр. 9. Приступљено 30. 6. 2012. 
  4. ^ Karen Gelb (2014). Penal Populism, Sentencing Councils and Sentencing Policy. Routledge. стр. 3. ISBN 9781317821847. 
  5. ^ John Pratt (2007). Penal Populism. Taylor & Francis. стр. 2. ISBN 9781134173297. 
  6. ^ David Garland, What’s Wrong with Penal Populism? Politics, the Public, and Criminological Expertise, Asian Journal of Criminology volume 16, pages257–277 (2021)
  7. ^ David A. Green (2012). When Children Kill Children: Penal Populism and Political Culture. Oxford University Press. стр. 220. ISBN 978-0-19-162976-1. 
  8. ^ Kelly, James, & Kate Puddister. “Criminal Justice Policy during the Harper Era: Private Member’s Bills, Penal Populism, and the Criminal Code of Canada.” Canadian Journal of Law and Society / La Revue Canadienne Droit et Société 32, no. 3 (2017): 391-415. DOI: 10.1017/cls.2017.25
  9. ^ Julian V. Roberts, Loretta J. Stalans, David Indermaur, Mike Hough (2002). Penal Populism and Public Opinion: Lessons from Five Countries. University of Oxford Press. стр. 197. ISBN 978-0-19-028577-7. 
  10. ^ John Pratt & Michelle Miao (2017). „Penal Populism: The End of Reason”. The Chinese University of Hong Kong Faculty of Law Research Paper No. 2017-02, 9 (13) Nova Criminis 71-105 (2017). SSRN 2903819 Слободан приступ. 
  11. ^ „« En prenant parti pour les victimes, Sarkozy dévoie la justice »”. L'Obs (на језику: француски). 2012-01-21. Приступљено 2023-04-24. 
  12. ^ Stojanović, Zoran (2016). Politika suzbijanja kriminaliteta. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-671-8. 
  13. ^ Ignjatović, Đorđe (2017). Kaznena reakcija u Srbiji, VII deo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-708-1. 
  14. ^ Deterrence Theory, John Dilulio, p 236
  15. ^ Wright, Valerie (новембар 2010). Deterrence in Criminal Justice Evaluating: Certainty vs. Severity of Punishment (PDF). Вашингтон: The Sentencing Project. 
  16. ^ Stojanović, Zoran (2016). Politika suzbijanja kriminaliteta. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-671-8. 
  17. ^ Gendreau, P, Goggin, C, Cullen FT, The effects of prison sentences on recidivism, User Report: Office of the Solicitor General, Canada, 1999, p24.
  18. ^ Penal Populism and Public Opinion: Lessons from Five Countries. Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2015)(Book Review) Australian and New Zealand Journal of Criminology 1 August 2003
  19. ^ The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008, Tess Bartlett, Victoria University of Wellington, June 2009, p 16.
  20. ^ Kim Workman, Politics and Punitiveness - Overcoming the criminal justice dilemma http://www.rethinking.org.nz/assets/Media%20and%20Crime/Politics%20and%20Punitiveness%20.pdf
  21. ^ John Pratt, When penal populism stops: legitimacy, scandal and the power to punish in New Zealand, Australian and New Zealand Journal of Criminology, December 1, 2008. http://www.highbeam.com/doc/1G1-190794149.html Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2016)
  22. ^ Winkel, F. W. & Vrij, A. (1990). Fear of crime and mass media crime reports: Testing similarity hypotheses. International Review of Victimology, 1, 251-265.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Звёздный_огонь/песак&oldid=25698485”