Тип 74[уреди | уреди извор]

Тип 74
	; Тип 74 на војном пологону
Основне карактеристике
Земља порекла	Јапан
Намена	Војна
Произвођач	мицубиши тешка индустрија
Почетак производње	од 1975 до 1989
Уведен у употребу	1975 до данас
Први корисник	Јапан
Број примерака	~893
Брзина на путу	60 km/h
Досег	400 км km
Димензије и маса
Дужина	9,42 м m
Ширина	3,18 м m
Висина	2,25 м m
Тежина	38 тона t
Опрема
Главно наоружање	Royal Ordnance L7 105 мм
Споредно наоружање	М2ХБ 12,7-mm митраљез
Оклоп	120 мм mm
Мотор	Митсубиши 10-ЗФ Мoдел 21, 10 цилиндрични дизелов мотор
Снага (КС)	720 КС
Снага (kW)	560 kW
Вешање	Хидраулика
Посада
Посада	4

Тип 74 ( Japan 74 式戦車, нана-ион-схики-сенша) је главни борбени тенк (ГБТ) Јапанске копнене јединице за самоодбрану (ЈGSDF). Изградио га је Мицубиши Тешка Индустрија као додатак ранијој врсти типа 61. Темељи се на најбољим карактеристикама великог броја савремених дизајна, сврставајући га у исту класу као амерички М60 или немачки Леопард 1.На тип 74 се монтира Топ од (Royal Ordnance) Л7 105 мм. Дизајн је ушао у широку употребу до 1980. године, чиме су друге западне снаге увеле способније тенкове. Након тога је уследио тежи тип 90.

Развој[уреди | уреди извор]

Почетак развоја тенка одпочиње [JGSDF] са компанијом мицубиши 1962 године.Чињеница да је тадашњи борбени тенк Тип 61 није се могао мерити са тадашњим Совјетским тенковима као сто је Т-62.Па су они тада направили неколико предлога.Један од предлога је било да се дода супспензија тенка MBT-70,такође је било да направе куполу од немачког тенка Леопард 1 и Л7 топ.Првобитне оригиналне идеје су биле да се укључи ротацијску куполу за командира и нови аутоматски пуњач за главни топ тенка.Дизајн тенка је на крају довршен 1964.,тестиранње тенка је извршено на војном полигону 1964. и 1967. године.

Прототип тенка је назван STB-1 и испоручен крајем 1968. године и прошао је кроз многа тестирања и прилагођавање све до 1969. године,тенк је пролазио кроз много измена а нека од њих је било уклањање аутоматског пуњача топа,такође је и уклоњен митраљез на даљинско управљање јер је било прескупо за одржавање.Ове измене су резултирале новим прототипом које је назван STRB-3 и сам прототип је завршен 1971. године.Тенк је завршен 1973. године и задњи прототип је назван STB-6.Серијска производња тенка почиње у септембру 1975. године.,а тенк је службено назван тип 74.До јануара 1980.,направљено је 225 тип 74 тенкова.До краја серијске производње која је трајала до 1989. године направљено је приближно 893 тенка тип 74 .

Тенк је током службе био надограђиван са инфрацрвеним визиром који је додат за нишанџију и командира,такође је и убачен ласерски даљинометар на командирову куполу.Додат је и дигитални балистички рачунар.У борбеном комплету се уместо високоексплозивних граната користило поткалибарна граната за гађање оклопних возила.

Тип 74 након низ година застарео.Касније је планирано да га замени нови тип 90 али је због хладног рата тај план пропао.Тип 74 је 1993. Године добио надоградњу новог топа тип 74 Каи (改) стандард.Поступак модернизације је прекинут јер је био превише скуп,па је пројекат на крају одбачен.Тад је само четри тенка добило надоградњу топа.

Мобилност тенка[уреди | уреди извор]

Резервоар Типа 74 покреће Митсубисши 10-ЗФ Модел 21 10-цилиндрични двотактни дизел мотор са 750 КС (560 кВ). Са 19 КС / тона, однос снаге и тежине сличан је француским тенком АМХ-30. Максимална цитирана брзина тенка типа 74 је 53 км/час међутим, постигнуте су брзине од 60 км/час.

Оклоп тенка[уреди | уреди извор]

Уместо композитног оклопа (као што је коришћен на каснијем главном бојном тенку типа 90), Типе 74 је усвојио заварене челичне плоче за конструкцију трупа, с нагнутим оклопом који се широко користи за одбојност против-оклопних граната и других продора кинетичке енергије. Има фронтални оклоп трупа од 80 мм са ефективном дебљином оклопа до 189 мм за горњу плочу и 139 мм за доњи плочу. Бочни оклоп је 35 мм, док је стражњи оклоп дебљине 25 мм.Купола је од ливеног челика има процијењено 195 мм оклопа. У поређењу са другим генерацијама МБТ-а, Тип 74 има више оклопа од Леопарда 1 (122 мм и 140 мм), али мање од совјетских возила, попут Т-62 (174 мм и 204 мм).

Наоружање тенка[уреди | уреди извор]

Током фазе развоја, инжењери су се одлучили за лиценцу за НАТО стандард (Royal Ordnance) Л7 топа 105 мм. Јапан је производио само цев под лиценцом, развијајући штит од пројектила непријатеља,такође је и развијан систем за нишањење. Пуна дужина топа била је 5.592 мм, укупне тежине од 2.800 кг.