Корисник:Luka Mijailović/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Мина Крандон

Мина „Марџери” Крандон (1888 - 1. новембар 1941) била је психички медиј који је тврдио да је каналисала свог мртвог брата Валтера Стинсона. Истражитељи који су проучавали Крандонову закључили су да она нема такве паранормалне способности, а други су је открили у потпуној обмани.[1] Постала је позната јер је њене наводне паранормалне вештине рекламирао аутор Шерлока Холмса, Сeр Артур Конан Дојл, а мађионичар Хари Худини их је оповргнуо. Крандонову су истраживали чланови Америчког Друштва за Психолошка Истраживања(АСПР). Крандонова је била жена богатог бостонског хирурга и социјалисте, др Ле Роа Годард Крандона. Њен живот је опширно документован у магијској и парапсихолошкој литератури.

Биографија[уреди | уреди извор]

Маргарита Мина Стинсон Крандон је одрасла у руралном подручју близу Пиктона, Онтарио, Канада. Као млада жена, преселила се у Бостон. Упознала је, и удала се за продавца Ерла Ренда док је радила као секретар цркве у Бостону. Имали су само једног сина. Касније, морала је у болницу у Дорчестеру, у Масачусетсу због неоткривене болести, вероватно упале слепог црева, и тамо је налетела на Крандона, који је био њен хирург.[2] Касније те године, када је Крандон био командант потпуковника и шеф хируршког особља у Поморској болници Нове Енглеске током Првог светског рата, а она волонтерски радила као возач хитне помоћи који је довозио пацијенте у установу, њих двоје су се поново срели. У јануару 1918. Мина је поднела захтев за развод од Ерла Ренда, а затим је постала Крандонова трећа жена неколико месеци касније. Преселила се са својим сином код Крандона. Крандон је касније усвојио њеног сина и променио му име у Џон Крандон.[2]

Награда[уреди | уреди извор]

С левa на десно: Волтер Френклин Принц, Даниел Фрост Комсток, Мина Крандон, Мун, Хари Худини.

Крандонова је почела да експериментише са сеансама као хобијем, вероватно да би одвратила свог старијег мужа од морбидне опсесије смртношћу.  Дана 23. јуна 1924, пријављена је као кандидат за награду коју је амерички научни лист „Scientific American” понудио свакоме ко је могао да демонстрира телекинетичку способност под научним надзором. Са супругом као доктором, Крандонова је била добро припремљена за изазов, а њен шарм и незаинтересованост за личну новчану добит учинили су да изгледа поштено у очима јавности. Њене сеансе окупљале су припаднике средње класе, као и истакнуте чланове више бостонске класе и елите Ајви Лиге. Познате присталице као што је Сер Артур Конан Дојл, дале су јој значајан кредибилитет.[2] Постала је толико популарна да је њене молитве читала америчка војска. Комитет за награду америчког научног листа „Scientific American” чинили су Вилијам Макдугал, професор психологије на Харварду; Хари Худини, познати професионални мађионичар и уметник бекства; Валтер Френклин Принц, амерички психолошки истраживач; Даниел Фрост Комсток, који је увео технику померања слика на платну (пројекцији) и Херевард Карингтон, мађионичар аматер, психолошки истраживач, аутор и менаџер италијанског медија Еусапиа Паладино.

Џејмс Малколм Бирд, запослени у америчком научном листу (није у Комитету за награду) обавестио је Худинија о могућности да „Марџери” добије награду. Худини и други чланови одбора за награде присуствовали су двема сеансама у Бостону у кући Марџери (и њеног мужа) 23. и 24. јула 1924. и тврдили су да су разоткрили трикове Крандонових. Према Худинију, Крандонова је побегла надзорној екипи и испружила ногу да позвони у соби за сеансе. Худини је рекао комитету о превари и дао практичну демонстрацију, међутим, Бирд је у чланку за научни лист похвалио Марџерине способности, а новине су подржале Бирдове изјаве.[3]

Извршена је још једна посета 23. августа 1924. године која је трајала неколико дана. Током августовске посете, Худини је разоткрио механику коришћену током сеансе, заједно са другим људима који су укључени у стварање буке током сеансе. Худини је захтевао од Крандонове да носи справу која је спречавала да користи ноге. Апарат је личио на велику кутију из које су јој вириле само глава и руке. 25. августа, са Комстоком и Худинијем на сеанси, Крандонова је стављена у кабинет за поновно извођење огледа. На сто испред кабинета постављена је кутија са звоном. Током сеансе звоно је направило буку, али када су се светла упалила, показало се да је поклопац кутије био насилно отворен. Худини је тврдио да је Крандонова варала и да је сама позвонила.[4]

Било је много неслагања међу одбором који је надгледао конкурс, и на крају је само Карингтон гласао за Крандонову. Међутим, секретар одбора Малколм Бирд је пустио да у штампу процури вест да комитет тежи позитивном гласању. Огорчен, члан одбора Хари Худини вратио се из иностранства да би дао свој супротстављени глас. Његови напори да дискредитује Крандонову постали су његов највећи приоритет. Он је репродуковао њене ефекте за публику и објавио памфлет који описује како је постигла неке од својих основних трикова.

27. августа, истраживач Комсток јој је затражио да носи уређај који се састојао од кутије у коју би Крандонова и истраживач ставили своје ноге. Истраживач је држао Минине руке и кутија са звонцем је била постављена ван контролне кутије. Крандонова се сложила да буде тестирана, али није освојила новчану награду.[3]

Инцидент са лењиром[уреди | уреди извор]

У току сеансе са кутијом, Крандонова је захтевала да се стране затворе како би могла да помера руке унутар кабинета. Лењир је касније пронађен у кабинету, а Худини је тврдио да је Крандон користила лењир да звони звонцем уз помоћ свог врата. У одговору на то, Крандон је оптужила Худинија и његовог помоћника Џима Колинса да су лењир ставили у кабинет да би је обесчастили. Худини и Колини су обојица саслушани у вези са инцидентом и није се потврдило да су они ставили лењир у кабинет.[4]

1959. године, писац Вилијам Линдсеј Грешам је оптужио Колинса да је ставио лењир и оптужио га да је рекао „Ја сам га бацио у кабинет. Шеф ми је рекао да то урадим. Хтео је да јој направим штету”. Међутим, постоје сумње у вези са овом изјавом. Мађионичар Кристофер Милбурн је одбацио наводну изјаву уз образложење да је „чиста измишљотина". Према Кристоферу, цитат потиче од Худинијевог противника, такође мађионичара, Фреда Китинга, и није проверен. 2003. године, Масимо Полидоро је установио да „инцидент је и дан данас сумњив".[4]

Истрага[уреди | уреди извор]

До 1925. године, због Мининог случаја, Америчко Друштво за Психолошка Истраживања преузели су видовњаци. Душтво је стало уз Мину и одбацило све пријаве против ње. Као одговор, истраживач удружења, Валтер Френклин Принц, поднео је оставку и основао Бостонско удружење за психолошка истраживања. Принца су Минине присталице оптужиле да је субјективан када је у питању паранормално.

Минин муж је познат по томе што је на њеним видовњачким сеансама приказивао њене голе фотографије. Мина Крандон је описана као прелепа жена која сматра мушкарце „превише привлачним за њено добро". Сматрало се да је психолог Малколм Бирд активно учествовао у сеансама са Крандонима мислећи да ће имати однос са Мином. Уместо тога, имала је аферу са психичким истраживачем Херевардом Карингтоном. Карингтон је такође позајмио новац од Крандона, упркос томе што није могао да га врати.[2]

Мина је имала много голих перформанси, а наводно би седела у крилу мушкараца. Такође је описана као алкохоличарка. Током сеансе, Ерик Дингвол је замолио Мину да се скине и седи гола. Крандонова је такође понекад посипала своје груди прахом који светли у мраку, што је довело до тога да Вилијам Мекдугал и други истраживачи, критикују Дингвола због неприкладне везе са Мином.[2]

Историчарка Рут Брендон је приметила да су Бирд, Карингтон и Дингвол били пристрасни и непоуздани сведоци. Мађионичар Фред Китинг, предложио је да се Карингтон претвара да га неки од њених феномена збуњују како би добио финансијску подршку за сопствену психијатријску лабораторију.

Преглед Џозефа Бенкса Рајна, оца модерне парапсихологије, пружа даљи увид у Минина достигнућа. Др Рајн може да користи светлеће предмете да види неке од њених трикова у мраку. Рајн је тврдио да је посматрао Мину како вара на сеанси 1926. Према Рајну, она је изгубила контролу и шутнула мегафон током сеансе, чинећи да изгледа као да левитира.[3]

Након што је АСПР одбацило Рајнов извештај који доказује превару, он га је објавио у „Journal of Abnormal Social Psychology”. У знак одмазде, Рајна су напали Минини браниоци.[3]

Грант Код, наставник енглеског, посећивао је Крандонову кући и био је очаран каснијим Крандоновиним представама док је одржавала сеансе.

Група харвардских академика је спровела опширну истрагу. На крају, Крандонова је проглашена преваранткињом од комитета Харварда. Један од научника Харварда посматрао је Крандонову како црта три ствари из свог крила 30. јуна 1925. Један предмет личио је на рукавицу или равну руку, други је изгледао као бебина рука, док је трећи предмет описан, али не и наведен.

Друштво је желело да спроведе додатна истраживања. Најт Дунлап, Хенри Менкомас и Роберт Вилијамс Вуд чинили су групу која је послата у Бостон 1926. године. Дунлап, Менкомас и Вуд су веровали да је феномен лажан.

Када је Минин муж преминуо 1939., она је пала у тешку депресију. Покушала је да изврши самоубиство скоком са крова куће током једне од последњих сеанси.

Варалица[уреди | уреди извор]

Ектоплазматична рука[уреди | уреди извор]

Лажна ектоплазматична рука Мине Крандон.

За Минину „ектоплазматичну руку”, која се наводно појавила на њеним фотографијама, причало се да личи на животињско ткиво или трахеју. Ове тврдње потичу од Харија Худинија. Хари је рекао да јој је њен муж, који је био хирург, изменио гениталије и сматрао је да је то тајна њене ектоплазматичне руке. Међутим, ниједан званичан доказ не постоји за то. Била је то рука која се појављивала, па потом нестајала. Током Мининих сеанса, рука се појављивала на столу само када би њен муж сео поред ње и држао јој десну руку.[5] Поједини чланови публике на сеансама додиривали су руку и описали су је као да је „мртва”. Постоје и приче да је Минин муж „доносио” руку на сеансе, тако да га нико не спази. Рука је касније препозната као превара - када су је биолози испитивали и установили да је направљена од комада животињске јетре.[6]

Духовни гласови[уреди | уреди извор]

Крандонова је такође покушала да завара психологе да „духовни” гласови на сеансама нису долазили из њених уста. Према мађионичару Џону Буту, Мина је ово извела тако што је пре сеансе напунила уста водом и када би се светла угасила и сеанса почела, полако би гутала воду.[7]

Лажни отисак[уреди | уреди извор]

Минина репутација је била на удару, када је наводно њен „дух” (њен покојни брат Валтер) оставио отисак прста на воску, да би касније било откривено да је отисак припадао њеном зубару, Фредерику Калвдвелу који је био члан Бостонског Друштва за Психолошка Истраживања. Открио је да ју је научио како да направи ове отиске.[5]

О преварама[уреди | уреди извор]

1934. Валтер Френклин Принц је описао Минин случај као најгенијалнији, најупорнији и најфантастичнији скуп превара у историји психолошких истраживања. Италијански психолог Масимо Полидоро је написао и документовао читаву историју Мининих превара.

Тајни саучесник[уреди | уреди извор]

Године 1933, Валтер Френклин Принц је написао чланак за „Scientific American” у којем је тврдио да је Џејмс Малколм Бирд намеравао да објави признање у АСПР-у 1930. признајући да се догодио чин преваре како би преварио Худинија 1924. године. Према Принцу, извештај „није штампан и врло мали број верника у Европи или Америци зна за његово постојање."[3] Део Бирдовог (одбијеног) извештаја АСПР-у гласи:

„Повод је била једна од Худинијевих посета Бостону ради седнице... Она (Крендон) је тражила приватни разговор са мном и покушала да ме наведе да се договорим, у случају да се феномен не догоди, да сам позвоним звоно, или произведем нешто друго што би могло да прође као активност од стране Валтера...”[3]

Худини је сумњао да је Бирд био Минин саучесник у истрази „Scientific American” 1924. Бирд је напустио истрагу након што је Худини објавио у радио програму: „Јавно проглашавам Малколма Бирда као Марџериног саучесника!“.[3]

Џозеф Бенкс Рајн, питао се зашто Бирд, са трогодишњим искуством, није разоткрио ниједан њен трик. Рајн је сумњао да је Бирд савезник Мине. Психолог Вилијам Хенри Салтер спекулисао је да је Минин муж можда био саучесник и да је можда постојала уцена, такође је приметио да је Херевард Kapингтон признао да је имао неколико месеци дугу аферу са Мином и, такође је тврдио да је имао романсу са њом.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Edmunds, Simeon (1966). Spiritualism: A Critical Survey. Aquarian Press. 
  2. ^ а б в г д Kalush, William; Sloman, Larry (2006). The Secret Life of Houdini: The Making of America's First Superhero. Atria Books. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж Polidoro, Massimo (2001). Final Séance: The Strange Friendship Between Houdini and Conan Doyle. Prometheus Books. 
  4. ^ а б в Polidoro, Massimo (2003). Secrets of the Psychics: Investigating Paranormal Claims. Prometheus Books. 
  5. ^ а б Christopher, Milbourne (1975). Mediums, Mystics, & the Occult. Thomas Y. Crowell Company. 
  6. ^ Righi, Brian (2008). Ghosts, Apparitions and Poltergeists: An Exploration of the Supernatural through History. Llewellyn Publications. 
  7. ^ Booth, John (1986). Psychic Paradoxes. Prometheus Books.