Корисник:Metodicar/Њикипедија6

У сусрет јубилеју

Дошло је време да уђемо и у ту „другу лигу“. Сви су изгледи да ћемо једног дана бити и у „првој“, јер рачунам да ћемо пре ми досегнути милион, него Енглези десет милиона, ако ни због чега другог, а оно јер им је потребно десет пута више чланака, а и ми умемо да се правимо Енглези поприлично. :) Сада када достижемо магични број, односно када нам се број чланака вртоглаво умножио, неко би помислио да озбиљно морамо да размотримо озбиљне ствари; како средити категорије које показују све карактеристике једне добре ентропије, шта урадити са силним несређеним чланцима на којима ретко ко жели да ради, како убацити референце тамо где их нема... Међутим, били смо заузети. Бирали смо лого. :) Али хајде да не будем баш тако зао, нешто је и одрадио познати бот познатог њикипедијанца и преименовао силне шаблоне који се баве референцама. И да не заборавим; припремамо конференцију. :)--Методичар зговор²а 21:32, 19. новембар 2009. (CET)

Лого, те његов избор

Док се још причало о гласању, била је спорна бубамара, а која је изгледа „долетела“ на лого захваљујући мени. Запањујуће је колико симболике изгледа има у том инсекту, без обзира да ли је или није биолошки оправдана. Оно што је још важније; временом је мува постала слон, те сам елегантно шмугнуо из целе те приче и сада када се осврнем на то, мислим да сам урадио праву ствар. Јер да бих био чак и колумниста-аматер, није згорег да се што је могуће више дистанцирам од догађаја, а зарад објективности. Искрено се надам да објективност не искључује безобразлук и подугачак језик, јер онда од мог посла ништа. :) Углавном, посматрао сам са стране најпре дискусију, те гласање, те наново дискусију. Колико сам успео да разазнам, бубамара више није била проблем, али боје јесу. Наиме, застава никако не би могла да прође, али боје заставе би могле. :) Након тога, неко се досетио да је то рецимо, исто, па су онда и боје постале, као што рекох, проблем. У нашој малој заједници веома се води рачуна о симболици, тако да то јесте проблем сам по себи. Наиме, свака боја би се могла мање-више успешно повезати са неким народом, партијом или чиме ли већ, а што није пожељно, тако да нам не би остало баш много нијанси на располагању. Могли бисмо наравно да их искористимо све, али у том случају бисмо ризиковали да нас прогласе сувише либералнима. :) То ме је све подсетило на једну епизоду Јужног парка где су становници овог измишљеног места прослављали новогодишње празнике, али тако да уклањају све симболе који би евентуално могли некога да увреде. Тако су одбацили украсе, имелу, новогодишњу јелку, да би на крају прихватили гованце за Деда Мраза . Њикипедијанци су боље прошли, те изабрали и леп пар заштитних знакова. Какав би исход и могао другачије да се замисли? Сви предлози су, наравно, били добри, без обзира да ли су били „са воденим мјехурићима..., ако се дају примјетити... “, „тако да све има значење“ или „оригинално и испред свог времена, као комбинација анимеа, СФ трилогије и кича из минулих доба“.--Методичар зговор²а 21:32, 19. новембар 2009. (CET)

Шта нам се мења?

Ништа. И ова рубрика би имала само ту једну реч да није било промена на личном плану. За мене се, дакле, променило то што више нисам админ, те бирократа. Не видим да сам тиме оштетио њикипедију; био сам језив админ и прекобројан као бирократа. Не могу да кажем ни да сам себе унесрећио том одлуком. Да не помињем сада лоше ствари те „титуле“, те се у „духу којим желим да мој живот одише“, осврнем само на лепе ствари. Дакле, док сам имао те „функције“ што-шта сам научио, не само о техничким неким стварима, већ и о људима који се занимају њикипедијом. И то јесте једно ново искуство, те га свакако треба и искусити, јер не кошта много, осим можда мало живаца. :) При томе морам рећи да ми је посао бирократе баш био лег‘о. Изгледа да сам рођен за канцеларију. Ту бих функцију и задржао, а ампутирао ону другу, али, нажалост, једна без друге не иду или макар бирократисање без администрације. :) Сада, када сам ражалован, сетио сам се свог старог црног савезника у борби против „Империје“, али је изјавио да га, нажалост, обнављање старих савеза не занима. Не могу да будем ни превртљивац к‘о човек. :)--Методичар зговор²а 21:32, 19. новембар 2009. (CET)

Шта нам остаје?

Мање-више све као што је и било. У једном тренутку смо тежили мало строжој политици, али то нам се некако није дало да спроведемо у дело, без да рачунамо спорадичне случајеве. Таква политика омогућила би више конструктивног рада, а мање вређања, провоцирања и бесмислених расправа. Лепо, зар не? Ипак, као што рекох, још увек невиђено. Ко је крив за то? Одговор по аутоматизму би био: администартори наравно и забога. И јесу. Међутим, ако погледамо само мало шире, пре или касније доћи ћемо до тога да је кривица свачија. Свако од нас има избор како ће комуницирати. Оно што људску комуникацију чини истовремено дивном и застрашујућом је што тих избора има бескрајно много. Ипак, могу се свести на два основна, што укупно чини три: можемо причати љубазно, нељубазно или не причати уопште. :) Све је подређено циљу који желимо да постигнемо. Према мојим „истраживањима“, друга опција или води до циља који нисмо поставили или не води ни до једног.--Методичар зговор²а 21:32, 19. новембар 2009. (CET)

Апсорпција vs абсорпција & вс vs vs

Човек би помислио да ће се активности мојих пријатеља са форума, с обзиром да ће имати више од 100.000 разлога да буду незадовољни на „ризницу слома српског језика“, у складу са тим повећати. С обзиром да то не умем да измерим, а да буде поуздано, могу само да изјавим да сам, на велику радост, недавно тема био ја! Пошто је једна од мојих мана, осим што волим да привлачим пажњу, такође и да волим да будем у праву, те као што сам ономад рекао свом колеги њикипедијанцу овакву ситуацију сам и предвидео. Форумаши су максимално искористили све што су могли поводом грешке коју сам направио, мада сам потајно желео да буду иновативнији или макар креативнији. Некако је све било предвидиво - слали су ме у шести разред основне и правили алузије на тему. Досадно, али то ипак није утицало да ми буду мање симпатични. Посебно један форумаш тамо који улаже веома много напора да буде зао, што му очигледно није у природи. Ипак, труд треба ценити. :) Ову прилику користим да га поздравим и извиним се форумашима што сам им (опет) упао на форум. Дакле, трећа и последња за данас моја мана коју обелодањујем: нисам човек од речи. Олакшавајућа околност ми је била што сам био понесен толиком раздраганошћу том грешком и напросто сам пожелео да се прикључим. Староседелица је иначе рекла да сам им, цитирам - „драги гост“, али чак да то и не узмем у обзир, заиста (што би неки рекли негде) верујем да сам ја њима посебан, па ми срце говори да им овај „упад“ на форум и није тако тешко пао. :) Остали су ми дужни одговор на питање зашто је један лингвиста (лингвиста?) написао vs ћирилицом? Наравно, допустио сам могућност да је то правилно, па сам тражио и објашњење таквог једног... поступка. Правописног. :) Нажалост, остао сам ускраћен за одговор, тако да ја до дана данашњег живим у некој врсти дилеме. :) Ипак, молим заинтересоване да ми исту не решавају. Или ће ми је решити пријатељи са форума или нико!--Методичар зговор²а 21:32, 19. новембар 2009. (CET)

Наместо закључка

Иако википедија није демократија, ипак до многих одлука долазимо гласањима, а спроводимо их уколико је велика већина била за њих. Када размишљам о демократији, чини ми се да ми је јасно шта она заправо представља, али опет не искључујем могућност да бих се у појединим случајевима збунио и лако је помешао са неким другим поретком. До сада сам имао прилике да видим да је људи лако мешају са комунизмом, па и анархијом. Оно у шта сам сигуран је да овакав начин доношења одлука на њикипедији, назвали га ми демократијом или не, захтева поверење у чланове заједнице да ће изгласати оно решење које ће бити, ако не оптимално, онда макар најприхватљивије за све. Уколико тог поверења нема, као што га сада спорадично није било, настаје незадовољство и то и пре самог гласања. Иако је стицање поверења дуготрајан и мукотрпан процес, мислим да морамо да радимо на томе, ако ни због чега другог, а оно због сопственог мира и зарад одржања пријатељстава које смо, такође дуготрајно и мукотрпно, стекли.--Методичар зговор²а 21:32, 19. новембар 2009. (CET)