Корисник:NRT10922/песак
О-И је био назив који је дат предложеној серији јапанских супертешких тенкова, предвиђених за коришћење у Пацифичком рату. Возило је планирано да буде веома тешко и да има посаду од 11 чланова. Потпуна историја О-И је непозната, због "обскурне" природе пројекта и ограничене документације за коју се зна да је преживела после рата.[1]
| О-И | |
|---|---|
|
| |
| Основне карактеристике | |
| Земља порекла |  Јапанско царство
|
| Намена | супертешки тенк |
| Почетак производње | 1943 |
| Број примерака | 1 протип |
| Брзина на путу | 25 km/h |
| Димензије и маса | |
| Дужина | 10 m |
| Ширина | 4,2 m |
| Висина | 4 m |
| Тежина | 120+ t |
| Опрема | |
| Мотор | Два В-12 бензинска мотора 550 KS (410 kW) х2 |
| Посада | |
| Посада | 11 |
Историја и развој[уреди | уреди извор]
Након битке код Халхин Гола против Совјетског Савеза 1939. године, Јапан је покушао да побољша дизајн својих тенкова користећи знање из ове битке. Многи јапански тенкови као што су лаки тенк Тип 95 Ха-Го и средњи тенк Тип 97 Чи-Ха су показали да су недовољни за супротстављање совјетским оклопним снагама. Био је неопходан дизајн већег тенка. Пројекат супертешког тенка је предложен као одговор на јапански пораз код Халхин Гола.[2]
Почетком 1940. године, Хидео Ивакуро, пуковник у Министарству рата Јапана, наредио је Инжењерској дивизији војске да развије нови супертешки тенк. Пуковник Ивакуро је нагласио да нови тенк треба да буде барем два пута већи од тренутног Тип 95 тешки тенк (26 тонa). Задужио је пуковника Мурату из 4. техничке истраживачке групе да дизајнира и изгради супертешки тенк. Пуковник Мурата је забележио Ивакурове речи:
「満州の大平原で移動トーチカとして使えるような巨大戦車を作ってほしい。極秘でだ。」 "Желим да се изгради огроман тенк који може бити коришћен као покретни бункер у широким равницама Манџурије. Строго поверљиво."
Четврта техничка истраживачка група је започела пројектовање супертешког возила током 1940. године, покушавајући да испуни нејасне Ивакурове инструкције о коначном циљу пројекта. До марта 1941. године, истраживачка група је завршила почетни дизајн тенка и била је спремна да започне изградњу.
Изабрани инжењери су изразили своју забринутост у вези са дизајном Ми-То, напомињући да је претходно највећи јапански тенк био прототип Тип 95 тешки тенк из 1934. године. Проблеми који су били уочени са експериментима на тешким тенковима у годинама пре Ми-То показали су генерално неуспешно тестирање Јапана на вишекуполним возилима која премашују тежину стандардних оклопних возила. Међутим, са претњом другог руско-јапанског сукоба која је постајала све очигледнија, пројекат је настављен упркос сумњама инжењера у погледу величине и покретљивости возила.
Општи дизајн спољашњег изгледа није био сличан тешком тенку Тип 95.[2] Предложени прототип тешког тенка од 100 тонa требао је да буде опремљен Тип 92 105 мм топом као главном оруђу.[2]
Процес развоја поново је покренула Токио Машинска Дивизија компаније Мицубиши Тешка Индустрија на верзији од 120 тона под ознаком „Ми-То“ (за Мицубиши-Токио). Касније је добио званичну ознаку „О-И тенк“ (オイ車). „オ“ је скраћеница за „大き“ (велики), а „イ“ у номенклатури јапанске војске означава модел број 1, из старе јапанске азбуке ироха. Тенк је поново требао бити опремљен топом Тип 92 калибра 105 мм као главним оружјем.[2] Његове две мање куполе на предњем делу трупа су дизајниране да буду „помакнуте благо улево од средине“.[3] Једна купола је била дизајнирана да носи топ Тип 1 калибра 47 мм као секундарно наоружање. Друга купола је требало да носи митраљез калибра 7,7 мм. Задњи део трупа је био дизајниран да има још две мање куполе, свака са митраљезом калибра 7,7 мм.[2]
О-И је имао две богије (богија има важну улогу у омогућавању покретљивости и стабилности тенка) са сваке стране, при чему је свака богија садржала четири широка точка. Точкови су били од ливене конструкције и нису имали гумену облогу. Током кретања, шасија О-И је трпела озбиљне покрете љуљања. Системи тешких амортизера су били постављени унутар возила. Амортизер је требао да повеже врх и дно вертикалне опруге са два штапа која се пружају од предњег и задњег дела који се љуљају. Један амортизер је подржавао тежину једне богије. Укупни притисак на тло је био 1,5 кг/см² на меком терену.
Једна од главних карактеристика О-И тенка била је његова дебела оклопна заштита. Његов оклоп је имао максималну дебљину до 200 мм, као и плоче од 35 мм + 75 мм са стране и 150 мм позади.[2] Тенк је требао да има два авионска мотора са 12 цилиндара на бензин, које је дизајнирао БМВ у Немачкој, а лиценцираној за Кавасаки Тешке Индустрије у Јапану. Ово је био исти мотор коришћен у средњем тенку Тип 5 Чи-Ри.[2][4] Мотори су били монтирани „дужином паралелно један уз други“ у задњем делу трупа.[2]
Судбина јапанског супертешког тенка[уреди | уреди извор]
Прекомерна тежина О-И је проузроковала да цео десни део тенка колабира када је био под екстремним углом. Инжењер Шигео Отака се сећа да је О-И одмах подвргнут поправкама како би се наставила његова испитивања. Међутим, због високих трошкова поправки, оне су стављене на чекање више од годину дана, тако да је тенк остао у арсеналу Сагами до марта 1945. године. Рат се ближио крају, а корисност О-И у Манџурији је почела да бледи. Совјетски Савез више није био примарни непријатељ Јапана, а развој моћнијих противтенковских топова од стране Совјетског Савеза учинио је оклопну заштиту супертешког тенка застарелом. Пројекат изградње јединичног прототипа је дошао са већим трошковима него што се првобитно мислило, а масовна производња није била реално могућа за Јапан током рата. Пројекат је стога проглашен неуспехом.
Према историчару Стивену Залоги, постојале су „гласине да су радови у току“ на верзији од 120 тона, али није позната документација која је преживела рат.[5] Према Акири Такизава, један прототип од 120 тона је завршен 1943. године. Међутим, тенк је био „непрактичан“ и пројекат је прекинут. Према Кенету Естесу, пројекат О-И је отказан пре него што је прототип од 120+ тона био завршен.[3] Према другом извору, компанија за модел сетове ФинеМолдс у Јапану купила је неке оригиналне документе и планове за О-И. Извор такође тврди да су предложени дизајни од 100 тона и „140-150“ тона „нетачни прикази О-И“[1]. Гусеница тенка из пројекта је изложена у школи ЈГСДФ Фуџи у Јапану. На крају, комплетна историја О-И прототипа је непозната због обскурне природе пројекта и ограничене документације за коју се зна да је преживела после рата.[1]
Занимљивости[уреди | уреди извор]
- О-И тенк, иако никада није ушао у масовну производњу, постао је популаран у играчком свету, посебно у игри Свет тенкова (енг. World of Tanks). У игри, О-И је приказан као супертешки тенк, са изузетно јаким оклопом и моћним оружјем. Иако је реализам игре често упитан, О-И тенк је привукао пажњу играча својом величином и потенцијалом на бојишту.
- Још једна занимљива чињеница је да је О-И тенк инспирисао искуства других земаља у развоју супертешких тенкова. Пројекти као што су немачки Маус и совјетски ЈС-7 директно су утицали на идеје и концепте које су биле разматране у развоју О-И тенка.
- Важно је напоменути да је О-И тенк био планиран за коришћење у Пацифичком рату, што би било интересантно уколико би дошло до сукоба са западним супертешким тенковима, попут америчког Т30 или Т29, који су такође били развијени у истом периоду.
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Дијаграм који илуструје поглед одозго на унутрашњост О-И тенка -
Дијаграм који илуструје поглед одозго на О-И тенк -
Дијаграм који илуструје бочни поглед на О-И тенк -
Дијаграм који илуструје предњи и задњи поглед на О-И тенк -
Дијаграм вешања О-И тенка -
Дијаграм перископа возача О-И тенка -
Дијаграм вучне шипке О-И тенка
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Type O-I IJA Supertank”. tank-afv.com (на језику: енглески).
- ^ а б в г д ђ е ж Естес (2014). Super-heavy Tanks of World War II. стр. 37.
- ^ а б Естес (2014). Super-heavy Tanks of World War II. стр. 37, 38.
- ^ Томчик (2005). Japanese Armor Vol. 4. стр. 29, 30.
- ^ Залога (2007). Japanese Tanks 1939–45. стр. 22.
Литература[уреди | уреди извор]
- Estes, Kenneth (2014). Super-heavy Tanks of World War II. Osprey. ISBN 978-1782003830.
- Tomczyk, Andrzej (2005). Japanese Armor Vol. AJ Press. ISBN 978-8372371676.
- Zaloga, Steven J. (2007). Japanese Tanks 1939-45. Osprey. ISBN 978-1-8460-3091-8.