Корисник:Trifunovic Kristina/песак
 | Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Пољопривредном факултету универзитета у Београду у Београду. Датум уноса: новембар—децембар 2016. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
ИђИРОТ(латински назив: Acorus calamus)[уреди | уреди извор]
Народни назив: иђирот, мирисав шаш, мирисна трска, мирисни корен, комуш, водена сабљица...
Станиште[уреди | уреди извор]
Иђирот потиче од југоисточне Азије одакле је као зачин пренет у Европу. Биљка се одомаћила и код нас, често расте у великој скупини уз обале река и језера, по барама и мочварном тлу. Распрострањена је по нашим блатиштима и мочварама свуда поред Дунава, Саве и других река.
Опис биљке[уреди | уреди извор]
Иђрот припада породици козлаца која обухвата преко 700 разних монокотиледоних биљака скривеносеменица. Типична је мочварна бљка јер је пратилац стајаћих и текућих вода и мочбара. Има јако развијен и разгранат, меснати, до 3 цм дебели и више од 1 м дуг миришљави ризом, обрастао густим корењем. Из поданка израстају издржљиви, виши од 1 м дуги и 3 цм широки, сабљасти листови, при дну су црбенкасте, а на врху се завршавају чунастим цветним клипом дугим до 10 цм, окренутим у страну. Клип је цваст од густо збијених цветића жућкасто-зелене боје. Често и веће скупине листова остану без цветова. Биљка развија дугуљасте црвене плодове само у изузетно топлим стаништима. Ти црвени плодови не успевају да сазре у нашим климатским условима, због чега се иђирот размножава вегетативно помоћу поданка. Биљка цвета у јуну и јулу. Цела биљка пријатно мирише.[1]
Иђирот не треба заменити с неким другим биљкама: водена перуника има сличан лист, али има жут цвет, поданак је мање ароматичан, а сушењем се јако стисне и набора и сматра се отровним као и све врсте перунике.
Лековити делови и садржај[уреди | уреди извор]
Лековити део биљке је ризом. Ризом се копа и сакупља у марту и априлу пре извијања листова, и крајем лета или почетком јесени, чим се вода повуче из бара и мочвара. Ризом се вади из муља нарочитим вилама, добро опере, очисти од корења, лишћа и трулих делова. Ољушти се смеђа покорица, затим се ризом исече уздуж, скрати се на комаде и одмах осуши у сушари на 40 степени. Неогуљен ризом се мање цени и ако у њему има више етарског уља јер покорца спречава испаравање и губитак уља. Ризом је споља смеђ, на прелому беличаст, зрнаст и мек попут сунђера. На горњој страни уочавају се наизменични и помало опали троугласти ожиљци од корења. Од ризома се за лечење одређених болести може приредити чај, прах, уље и екстракт. У води ризом постаје сунђераст.[2]
Етарско уље је помало густа, жуто-смеђа горка течност, јаког мириса на камфор. Врло лако се раствара у алкохолу (етанолу).
НАМЕНА И УПОТРЕБА ЛЕКА[уреди | уреди извор]
Ириђот се препоручује код успореног метаболизма, слабости и проблема органа за варење, код бледила коже, обољења жлезда и код гихта. Може да се користи за испирање уста и за прање гнојних рана, а као средство за побољшање вида и меморије. Употребљује се као и чај. Чај се употребљава се за ублажавање грчева, спречавају пролив, одстрањују гасове.[3]
Чај: 1 кафена кашичица иситњеног поданка на 1 шољицу кључале воде. Пије се код катара желуца и црева, бубрежних потешкоћа и пије се више пута дневно у гутљајима. Код опадања косе масирати главу густим уварком од сувог поданка.
За јачање очију користи се сирови сок од поданка(накапа се у око). Осушени поданак може да се користи и као мирођија, ириђот улази у састав разних препарата за прављене пића, а користи се и у парфимерији.