Корисник:Vojin Jovanovic77/песак
Кантеле[уреди | уреди извор]
Кантеле (Фински: [ˈkɑntele])[1] или канел (Фински: [ˈkɑnːel]) је традицонални Фински и Карелијски окидачки жичани инструмент који припада породици југоисточних балтичких кутијастих цитри заједно са Естонским канелом, Летонским коклесом, Литванским канаклесом и Руским гуслама.[2]
Конструкција[уреди | уреди извор]
Мале кантеле[уреди | уреди извор]
Савремени инструменти са 15 или мање жица обично су у већој мери моделирани на основу традиционалних облика и чине категорију инструмената познатих као мале кантеле, за разлику од савремених концертних кантела.
Најстарији облици кантеле имају пет или шест жица од коњске длаке и дрвено тело израђено из једног комада; модернији инструменти имају металне жице и често тело направљено од неколико делова. Традиционалне кантеле немају ни кобилица ни праг, жице иду директно од чивија за штимовање до металне шипке постављене у дрвене носаче . Иако није акустички ефикасна, ова конструкција је део препознатљивог звука инструмента.[3]
Звук ручно направљене кантеле са 5 жица |
Најтипичније и најтрадиционалније штимовање петожичане мале кантеле је чиста интонација постигнута петограничним штимовањем, често у D-дуру или D-молу. Ово се посебно дешава ако се кантеле свира као соло инструмент или као део ансамбла народне музике. Велики троакорд се тада формира са D1–F♯1–A1.[4] У модерним варијантама малих кантела, често постоје полутонске полуге за неке жице. Најтипичнија полуга за петожичане кантеле је прекидач између F♯1 и F1, који омогућава да се већина народне музике свира без поновног штимовања. Веће верзије малих кантела често имају додатне полутонске полуге, што омогућава свирање разноврснијег избора музике без поновног штимовања.
Концертне кантеле[уреди | уреди извор]
Савремене концертне кантеле могу имати до 40 жица. Положаји за свирање концертних кантела и малих кантела су обрнути: за мале кантеле, најдуже, нискотонске жице су најудаљеније од тела музичара, док су за концертне кантеле ова страна инструмента најближа, а кратке, високотонске жице најудаљеније. Концертне верзије имају механизам прекидача (слично полутонским полугама на модерној народној харфи) за прављење повишених и снижених тонова, иновацију коју је увео Паул Салминен двадесетих година прошлог века.[5]
Свирање[уреди | уреди извор]
Кантеле имају карактеристичан звук сличан звону. Финске кантеле обично имају дијатонско штимовање, иако се мале кантеле са између 5 и 15 жица често штимују у модусу са пропустом, без седме и са најниже наштимованим жицама на кварту испод тонике, као дрон. Музичари држе кантеле у крилу или на малом столу. Постоје две главне технике свирања, или окидање жица прстима или трзање нестопираних жица (понекад са шибицом). Мале кантеле и концертне кантеле имају различите, иако повезане, репертоаре.
Музика[уреди | уреди извор]
Било је значајних развоја за кантеле у Финској од средине 20. века, почевши од напора модерних свирача као што је Марти Покела у 1950-им и 1960-им годинама. Образовање за свирање инструмента почиње у школама и музичким институтима, па све до конзерваторијума и Сибелијусове академије, јединог музичког универзитета у Финској и места значајних докторских истраживања традиционалне, западне класичне и електронске музике. Финска лутнија, Коистинен Кантеле,[6] такође је развила електричне кантеле, користећи магнете сличне онима на електричним гитарама, који су стекли популарност међу финским хеви метал музичарима као што је Аморфис. Америчка харфисткиња Силван Греј снимила је два албума музике за кантеле који садрже њене сопствене композиције.
Легендарна историја[уреди | уреди извор]
У националном епу Финске, Калевала, маг Ваинамоинен прави први кантеле од вилице велике штуке и неколико длака са Хисијевог коња. Музика коју ствара привлачи сва шумска створења да се диве њеној лепоти.
Касније, након што је оплакивао губитак свог кантелеа, Ваинамоинен прави други од брезе, нанизан длакама спремне девојке, и његова магија се показује подједнако дубоком. То је поклон који вечни маг оставља иза себе када напушта Калеву при доласку хришћанства.[7]
Види још[уреди | уреди извор]
- Kanteletar
- Psaltery
- Qanun, Жичани инструмент сличан кантелама, потиче из древне Асирије и још увек је широко распрострањен на Блиском истоку, у Централној Азији, Северној Африци, на Кавказу, у Турској и Украјини.
- Category:Kantele players
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ling, Jan (1997). A history of European folk music. University Rochester Press. стр. 7. ISBN 978-1-878822-77-2. Приступљено 29. 5. 2011.
- ^ Djupsjöbacka, Tove (24. 5. 2016). „The kantele – not exclusively Finnish”. FMQ. Finnish Music Quarterly.
- ^ Broughton, Simon; Ellingham, Mark; Trillo, Richard (1999). „World Music: Africa, Europe and the Middle East”. Rough Guides. стр. 93. ISBN 978-1-85828-635-8.
- ^ Kantele. Etno.net. Sibelius-Akatemia. Retrieved 2015-08-28.
- ^ Ramnarine, Tina K. (1. 8. 2003). Ilmatar's Inspirations: Nationalism, Globalization, and the Changing Soundscapes of Finnish Folk Music. University of Chicago Press. стр. 147. ISBN 978-0-226-70402-9. Приступљено 13. 6. 2012.
- ^ „Etusivu”. Koistinen Kantele.
- ^ Kalevala: The Land of Heroes. Dent. 1915. стр. 152–. Приступљено 13. 6. 2012.