Лаза Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лаза Поповић
Laza popovic.jpg
Лаза Поповић 1935.
Датум рођења1877.
Датум смрти1945.
Место смртиБеоград

Лаза Поповић (Сремски Карловци, 1877Београд, 1945) је био лекар, друштвени радник и писац.

Биографија[уреди]

Поповић је рођен у Сремским Карловцима, где је његов отац Стеван (родом из Баната) предавао у Карловачкој гимназији.

Након завршене српске православне велике гимназије у Сремским Карловцима студирао је медицину у Бечу, где је 1901. године промовисан за доктора опште медицине.

Крајем 1918. године постао је примаријус и управник рендгенске лабораторије Закладне болнице у Загребу. На Загребачком универзитету изабран је на Медицинском факултету 1921. године за ванредног, а 1931. године за редовног професора рендгенологије. Године 1935. и 1936. је био декан Медицинског факултета. Био је и први председник Друштва за рендгенологију основног у Загребу 1927. године.[1]

Соколски покрет[уреди]

Лаза Поповић, духовни вођа српског соколског покрета и близак сарадник Душана М. Богуновића.

Студирајући у Бечу Поповић се упознао са доста студената из словенских земаља, а одушевљавале су га чешке колеге програмом друштва „Сокола“.

Почетком Првог светског рата 1914. године Поповић је у Загребу оптужен због велеиздаје заједно са групом карловачких „Сокола“, чије је друштво његовим залагањем основано 19. јануара 1904. године у Сремским Карловцима, па је осуђен на четрнаест месеци затвора. Тада му је Бечки универзитет одузео диплому, па је тек после рата 1918. године поново промовисан у Прагу.[1]

По угледу на карловачког „Сокола“ оснивана су многа соколска друштва, па тако и у Загребу. Од почетка је успостављена блиска сарадња са хрватским и словеначким, а посебно са чешким „Соколом“ - матицом словенског соколства. На њихов предлог новооснована друштва су здружена у жупе: фрушкогорски, крајишку, босанско-херцеговачку, приморску и Јасину. „Српски соколи“ су наступили са 200 вежбача на хрватском свесоколском слету у Загребу 1906. године, а на другом свесоколском слету у Загребу 1911. године са 762 вежбача.[1]

У Загребу је на његову иницијативу основана и Савез српских соколских друштава, који није уважавао тадашње државне границе. За председника Савеза изабран је сликар Стева Тодоровић, оснивач првог „Сокола“ у Краљевини Србији. Пред сам рат 1914. године Поповић је са Стевом Тодоровићем и Ђуром Паунковићем из Србије, Лазаром Царом из Хрватске и „Словеначким соколима“ желео да оснује Југословенски соколски савез, што је остварено тек 1919. на Видовдан у Новом Саду.

Писац[уреди]

Прве радове Поповић је објавио још док је био студент. Прво се огласио у мостарском часопису Зора са два овећа прозна текста: „Јосиф“ (1898) и „Септиме“ (1900), а касније и с причом „Излет“ објављене у Босанској вили 1910. године и „Ванкина приповетка“ у Књижевном југу 1918. године.

Осим ових приповједака написао је и око тридесетак чланака и књижевно-критичких осврта који су највећим дијелом објављени у "Бранковом колу" 1913. и 1914. године и у "Новој Европи" 1921, 1924. и 1926. године. Он је, иначе, био један од активнијих покретача „Нове Европе“ гдје је осим књижевних текстова објављивао и друге чланке, претежно везане за медицинску струку. Изван књижевности објављивао је чланке, брошуре и стручне радове о здрављу, здравственој култури, здравственом образовању и школству, организацији здравственог живота, тјелесном одгоју, соколству, итд.

Библиографија[уреди]

  • Јосиф, „Зора“, Мостар, 1898
  • Септиме, „Зора“, Мостар, 1900
  • Сексуална хигијена, Сремски Карловци, 1905
  • Излет, „Босанска вила“, 1910
  • Ванкина приповетка, „Књижевни југ“, 1918
  • Клиничка рентгенологија, Загреб, 1925
  • Соколске речи Лазе Поповића, 1925

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад, 2004

Види још[уреди]