Леонид Говоров

Из Википедије, слободне енциклопедије
Леонид Александрович Говоров
Marshal of the USSR 1977 CPA 4679.jpg
Поштанка марка са ликом машрала Совјетског Савеза, Леонида Александровича Говорова.
Датум рођења (1897-02-10)10. фебруар 1897.
Место рођења Битурки, Кировска област
 Руска Империја
Датум смрти 19. март 1955.(1955-03-19) (58 год.)
Место смрти Москва, Руска СФСР
 СССР
Професија војно лице
Учешће у ратовима Први светски рат
Руски грађански рат
Велики отаџбински рат
Служба Совјетска армија
Чин Маршал Совјетског Савеза
заменик министра одбране СССР
Период 19521955.
Херој СССР од 1944.
Одликовања
совјетска одликовања:
Херој Совјетског Савеза
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден Суворова првог степена
Орден Суворова првог степена

Леонид Александрович Говоров (рус. Леони́д Алекса́ндрович Го́воров; 10. фебруар 1897. – 19. март 1955.) је био совјетски војни командант. Као артиљеријски официр приступио је Црвеној армији 1920. године. Завршио је неколико совјетских војних академија, укључујући и Генералштабну академију Црвене армије. Учествовао је у Зимском рату као старији артиљеријски официр.[1]

У Другом светском рату Говоров је, у новембру 1941. године, током битке за Москву, постављен на положај команданта армије. Од априла 1942. године, па све до краја рата командовао је Лењинградским фронтом. 1944. године унапређен је у чин маршала Совјетског савеза и одликован је орденом Хероја Совјетског Савеза као и многим другим одликовањима.[2]

Ране године и револуција[уреди]

Леонид Алексејевич Говоров рођен је у руској сељачкој породици у селу Битурки у Кировској области.[3] Похађао је техничку школу у Јелабуди након које је уписао смер бродоградњу на Петровградском политехничком институту. У децембру 1916. године, мобилисан је и упућен у Константиновску артиљеријску школу, где је дипломирао 1917. године. Постао је артиљеријски официр у чини потпоручника.[1]

Када је 1917. године почела Руска револуција и када се Руска царска војска распала, Говоров се вратио кући, али је недуго по повратку мобилисан у белогардејску армију под командом Александра Колчака. Дезертирао је пред крај 1919. године и почетком 1920. године приступио је Црвеној армији. Током Руског грађанског рата командовао је артиљеријском батеријом у саставу 51. стрељачке дивизије. 1921. године одликован је Орденом Црвене заставе.[1]

Међуратни период[уреди]

Говоров са својом супругом, 1923. год.

Говоров је наставио са војним образовањем, па је 1926. године завршио артиљеријски курс, 1930. године виши академски курс, а 1933. године дипломирао је на војној академији Фрунзе. Говоров је био први међу совјетским официрима који је 1936. године уписао Генералштабну академију Црвене армије, коју је завршио 1938. године.[4]

Од 1936. године поверена му је команда над артиљеријом Кијевског војног округа. 1938. године изабран је за предавача тактике на Војној академији Ђержински. 1939. године завршио је своју прву научну публикацију.[5] Током велике чистке која је, по Стаљиновом налогу, спроведена у војсци, Говоров је једва избегао хапшење и то само захваљујући интервенцији Михаила Калињина,[6] након чега је наставио са напредовањем у служби.[2]

Зимски рат[уреди]

1939. године, по избијању Совјетско-Финског рата, Говоров је постављен за начелника артиљерије совјетске 7. армије, с обзиром да се његов научни рад на артиљеријској академији Ђержински односио на тему напада и пробоја утврђених непријатељских положаја. Командовао је масовним артиљеријским баражом који је омогућио совјетским снагама да пробију Манерхајмову линију 1940. године. За заслуге приликом пробоја Манерхајмове линије одликован је Орденом Црвене звезде и постављен је за команданта дивизије, а нешто касније је постављен за заменика генералног инспектора артиљерије Црвене армије.[5]

Други светски рат[уреди]

1941. и почетак 1942. године[уреди]

Након почетка немачког напада на СССР јуна 1941. године, Говоров је у периоду од августа до октобра 1941. године командовао артиљеријом на западном фронту у Белорусији. Током битке за Москву, постављен је за начелника артиљерије совјетске 5. армије под командом генерал-мајора Дмитрија Даниловича Љељушенка. После Љељушенковог рањавања, 18. октобра Говоров је преузео командовање 5. армијом. Током совјетске контра-офанзиве у зиму 1941-42. године, његова армија ослободила је Можајск. Због заслуга у борби унапређен је у чин генерал-пуковника артиљерије.[2]

Одбрана Лењинграда[уреди]

У априлу 1942. године Говоров је постављен за главно-командујућег Лењинградске борбене групације на Лењинградском фронту, која је била сачињена од јединица некадашњег Лењинградског и Волковског фронта.[7] У јулу је поново формиран Волковски фронт, па је Говоров постао главно-командујући целокупног Лењинградског фронта, заменивши на овој позицији генерал-пуковника М. С. Кошина. Лењинград је био одсечен од остатка Русије још од септембра 1941. године што је имало катастрофалне последице по цивилно становништво које није на време евакуисано. Такозвани „Пут живота“, преко залеђеног Ладошког језера, који је био једина линија снабдевања опкољеног града, редовно је бомбардован из ваздуха. Совјетске снаге су током 1942. године покренуле неколико офанзива не би ли разбиле обруч око Лењинграда, али у томе нису успеле. Совјетска Љубанска офанзива је чак за последицу имала опкољавање и уништење највећег дела совјетске 2. јуришне армије.[8] У оваквој ситуацији Говоровљево искуство као артиљерца је сматрано непроцењивим, с обзиром да је град био под константном ватром немачке артиљерије и један од његових главних задатака био је организација артиљеријских против-удара по положајима немачке артиљерије.[2]

Чим је преузео команду над Лењинградским фронтом у јулу 1942. године, Говоров је покренуо неколико локалних контра-напада на различитим секторима фронта, а у склопу припрема за офанзиву већих размера. Заједно са Волкоским фронтом, Лењинградски фронт требало је да покрене офанзиву за разбијање немачке блокаде, на сектору јужно од Ладошког језера, где је немачки обруч био најтањи и где је Лењинградски и Волкоски фронт раздвајао појас под немачком контролом који није био шири од 16 km. У исто време немачке снаге планирале су операцију Нордлихт чији циљ је био заузимање града и спајање са финским јединицама. За извођење операције Немци су довукли јединице које су учествовале у освајању Севастопоља, у јулу 1942. године.[9] Ни једна од зараћених страна није имала представу о томе да друга страна припрема офанзиву. Као резултат ове околности совјетска Сињавинска операција је претрпела неуспех и 2. јуришна армија је по други пут десеткована од почетка године, али су и немачке снаге пртрпеле тешке губитке због чега је отказана Операција Северна светлост.[10]

Мапа оперције Искра, јануар 1943. год.

Крајем новембра 1942. године Говоров је започео планирање нове операције која је требало да разбије блокаду Лењинграда. Ставка је у децембру одобрила извођење операције која је добила шифровано име операција Искра.[11] Операција Искра почела је 13. јануара 1943. године, а већ 18. јануара дошло је до спајања совјетских јединица и пробијања обруча. Ситуација на фронту се стабилизовала до 22. јануара. Операција је успешно отворила копнени коридор ширине од 8–10 km који је повезао Лењинград са остатком СССР. Дуж коридора је одмах изграђен нов ауто-пут који је омогућио да се у град допреми знатно већа количина залиха него што је то било могуће док се снабдевање вршило само „Путем живота“.[12] За успех у пробијању блокаде Говоров је 15. јануара унапређен у чин генерал-пуковника, а 28. јануара је одликован Орденом Суворова I класе.[13]

Лењинградски и Волковски фронт покушали су да експлоатишу овај успех планирајући знатно амбициознију операцију под називом операција Поларна звезда. Ова операција имала је за циљ потпуно разбијање немачке Групе армија Север, али је постигла релативно скромне резултате.[14] У међувремену, Говоров је током 1943. године командова са неколико офанзива у региону, којима је полако проширивао коридор ка Лењинграду и остваривао неке мање значајне циљеве.[15] У новембру 1943. године Говоров је започео планирање Лењинградско-Новгородске офанзиве која је требало да одбаци немачку Групу армија Север даље од града.[16] 17. новембра унапређен је у чин генерала армије.[1]

Совјетка офанзива[уреди]

Совјетска офанзива почела је 14. јаунара 1944. године. До 1. марта, Лењинградски, Волковски и 2. Балтички фронт потиснули су немачку Групу армија Север и до 300 km, на фронту ширине 400 km, ослободивши јужне делове Лењинградске области и делове Калињинске области.[17] Немачке снаге, појачане резервама, зауставиле су се на „Пантер линији“, која се простирала од Нарве до Пскова, ослањајући се на језеро Псков као природну баријеру. Током неколико тешких битака у реону Нарве, немачке снаге успеле су да зауставе совјетску офанзиву.[17] 18. априла совјетске снаге су прешле у одбрану и формиран је нови 3. Балтички фронт који је преузео операције у реону Нарве, док је Говоровљев Лењинградски фронт наставио са операцијама на северу.[18] У јуну 1944. године, током Виборг-Петрозаводск офанзиве, која је довела до заузимања Виборга, Говоров је унапређен у чин маршала Совјетског савеза. Касније су јединице под његовом командом ослободиле балтичке државе, а у јесен исте године блокирале су немачку Групу армија Север, у такозваном „Курландском џепу“. 27. јануара 1945. године Говоров је проглашен за хероја Совјетског савеза.[1]

Послератна каријера[уреди]

После рата Говоров је прво командовао Лењинградским војним округом, а затим је постављен за генералног инспектора конпнених снага. 1948. године поверена му је команда над против-ваздушном одбраном Совјетског савеза, а 1952. године је постао заменик министра одбране. Са ове функције надзирао је модернизацију совјетског система против-ваздушне одбране, у ери млазних авиона и атомских бомби.

Умро је у марту 1955. године од последица хроничне срчане болести. Сахрањен је у некрополи у зидинама Кремља. По њему носи име једна улица у Санкт Петерсбургу.[1]

Одликовања и медаље[уреди]

Совјетска одличја
Hero of the Soviet Union medal.png Херој Совјетског Савеза (27. јануар 1945.)
Ordervictory rib.png Орден победе (31. мај 1945.)
Order of Lenin ribbon bar.png Орден Лењина (10. новембра 1941., 2. јануара 1942., 27. јануара 1945., 21. фебруар 1945., 21. фебруар 1947.)
Order of Red Banner ribbon bar.png Орден Црвене заставе (1921., 3. новембра 1944., 15. новембра 1950.)
Order suvorov1 rib.png Орден Суворова I класе (28. јануара 1943., 21. фебруара 1944.)
Order kutuzov1 rib.png Орден Кутузова I класе (29. јула 1944.)
Order redstar rib.png Орден Црвене звезде (15. јануара 1940.)
Defleningrad.png Медаља "За одбрану Лењинграда"
Ribbon bar for the medal for the Defense of Moscow.png Медаља "За одбрану Москве"
OrderStGeorge4cl rib.png Медаља "За победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941-1945."
20 years saf rib.png Јубиларна медаља "20 година радничке и сељачке Црвене армије"
30 years saf rib.png Јубиларна медаља "30 година Совјетске војске и морнарице"
800thMoscowRibbon.png Јубиларна медаља "800-та годишњица Москве"

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Govorov L. A.; on warheroes.ru
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Glantz. стр. 214.
  3. Герой Советского Союза Говоров Леонид Александрович :: Герои страны
  4. Glantz. стр. 214.
  5. 5,0 5,1 Kiselev. стр. 115.
  6. Erickson (1999). стр. 6.
  7. Glantz (2002). стр. 182.
  8. Isayev. стр. 134.
  9. Glantz (2002). стр. 213–214.
  10. Glantz. стр. 230.
  11. Glantz. стр. 265.
  12. Glantz. стр. 284–285.
  13. Kiselev. стр. 140.
  14. Glantz. стр. 284.
  15. Glantz. стр. 323.
  16. Glantz. стр. 333.
  17. 17,0 17,1 Glantz. стр. 410.
  18. Glantz. стр. 409–410.

Литература[уреди]

Допунско штиво[уреди]