Лужичкосрпска област

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа на горњолужичкосрпском језику
Мапа на доњолужичкосрпском језику
Мапа Лужичкосрпске области
горњолужичкосрпски (лијево) — доњолужичкосрпски (десно)  

Лужичкосрпска област (глсрп. Serbski sydlenski rum, длсрп. Serbski sedlišćowy teritorium, њем. Sorbisches Siedlungsgebiet) званично је призната територија на подручју њемачких држава Саксоније и Бранденбурга на којој су Лужички Срби признати као аутохтони народ. Налази се на истоку Саксоније, а на југу Бранденбурга, дио је историјске области Лужица, која је у протеклим вијековима била изложена германизацији и асимилацији.

Лужичкосрпска област има федерални статус „земље предака” (њем. angestammte Siedlungsgebiet), што је одређено федералним законима Њемачке. Границе Лужичкосрпске области одређене су у великом мјери према статистичким радовима лужичкосрпског научника и уредника „Statistika łužiskich Serbow” Арношта Муке.

У Саксонији Лужичкосрпска област је одређена „Законом о правима Лужичких Срба у Саксонији” (њем. Gesetz über die Rechte der Sorben im Freistaat Sachsen) који је усвојен 31. марта 1999. године.[1] Саксонски закон исказује намјеру чувања и заштите традиционалне културе Лужичких Срба на том подручју.

За разлику од саксонског закона, бранденбуршки „Закон за развијање права Срба (Венда)” (њем. Gesetz zur Ausgestaltung der Rechte der Sorben (Wenden)) усвојен 11. фебруара 2014.[2] дефинише аутохтоно становништво територије као „заједницу, која жели да припада лужичкосрпском становништву и има континуирани језички и културни континуитет са лужичкосрпском традицијом, која је сачувана до данашњег времена”. Овакву формулацију закона критиковале су заштитници националних мањина и представници Лужичких Срба, који кажу, да је неким Лужичким Србима тешко доказати припадном лужичкосрпском народу због вијековног националног угњетавања и асимилације.

У складу са саксонским и бранденбуршким законима о правима Лужичких Срба локалне општине су одговорне за очување и развој лужичкосрпског језика и промоцију лужичкосрпске културе, постављање двојезичних званичних натписа на саобраћајним знаковима, јавним и државним институцијама.

Тренутно, већина Лужичких Срба у Горњој Луживи живи на простору између градова Бауцен, Каменц и Хојерсверда и у пет католичких заједница Геда, Нешвиц, Пушвиц и Витихенау. На овој територији Лужички Срби чине већину и ту се горњолужичкосрпски језик користи у различитим сферама. У Доњој Лужици већина Лужичких Срба живи у Пајцу и Шпревалду.

Подручје тренутно обухвата сљедеће градове и општине:

Саксонија:

Бранденбург:[4]

Референце[уреди]

  1. „Sächsisches Sorbengesetz”. sachsen.de. Приступљено 21. 3. 2017. 
  2. „Gesetz über die Ausgestaltung der Rechte der Sorben/Wenden im Land Brandenburg”. brandenburg.de. Приступљено 21. 3. 2017. 
  3. vgl. Anhang zum Gesetz in: Sächsisches Gesetz- und Verordnungsblatt, Nr. 7/1999
  4. „Gesetz über die Ausgestaltung der Rechte der Sorben/Wenden im Land Brandenburg” (на језику: немачком). Landesregierung Brandenburg. Приступљено 2015-01-21.  siehe § 14  SWG – „Verkündung“
  5. Pressemitteilung Land Brandenburg (2015-12-09). „Wiesengrund gehört zum Siedlungsgebiet der Sorben” (на језику: немачком). Приступљено 2015-12-11. 
  6. Amtsblatt für Brandenburg, 19. Jahrgang, Nummer 19 vom 14. Mai 2008, S. 1234–1236 (PDF; 1,1 MB)
  7. MWFK: Acht weitere Gemeinden gehören zu Siedlungsgebiet der Sorben. Abgerufen am 7. Dezember 2016.