Доњолужичкосрпски језик
| доњолужичкосрпски | |
|---|---|
| dolnoserbšćina, dolnoserbski | |
| Изговор | [ˈdɔlnɔˌsɛrskʲi] |
| Говори се у |  Њемачка |
| Регион | Доња Лужица Бранденбург |
Број говорника | 6.860 (2007) |
индоевропски
| |
| латиница (доњолужичкосрпска) | |
| Званични статус | |
| Регулише | Доњолужичкосрпска језичка комисија |
| Језички кодови | |
| ISO 639-2 | dsb |
| ISO 639-3 | dsb |
Доњолужичкосрпски језик (длсрп. Dolnoserbska rěc или dolnoserbšćina) један је од два књижевна језика Лужичких Срба. Говори се у историјској области Доњој Лужици, у дањашњој покрајини Бранденбург, на истоку Немачке. Припада лужичкосрпској групи западнословенских језика.[1][2][3]
Према подацима из 2007. године, доњолужичкосрпски језик говори 6860 људи.
Доњолужичкосрпски језик је веома сродан горњолужичкосрпском језику, а испољава заједничке карактеристике и са осталим западнословенским језицима. Неке карактеристике спајају лужичкосрпске језике са лехитском подгрупом, а друге са чешко-словачком групацијом. Доњолужичкосрпски се од горњолужичкосрпског разликује по разним кључним карактеристикама: у фонетици (распрострањен сугласник g праскавог облика; подударање африката č са тврдим сибилантом c; промена тврдог r после p, t, k у тврдо š; проена ć, ʒ́ у фрикативне меке шуштаве сугласнике ś, ź); у морфологији (постојање супина; одсуство у дијалектном облику аориста и имперфекта) и у лексици (bom „дрво”, twarc „тесар”, gluka „срећа” итд. супротност су горњолужичким речима истог значења štom, ćěsla, zbožo). Формирање доњолужичкосрпске књижевне норме у великој је мери остварено под утицајем горњолужичкосрпског језика, али за разлику од горњложучкосрпског, доњолужичкосрпски је остао мање нормиран и строго кодификован, те је стога задржао и већу варијабилност.
Види још
[уреди | уреди извор]- Горњолужичкосрпски текстуални корпус
- Лужичкосрпски језици
- Горњолужичкосрпски језик
- Лужичкосрпски алфабет
- Лужичкосрпски институт
- Лужичкосрпске новине
- Историја Лужичких Срба
- Полапски Срби
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Schuster-Šewc 1972, стр. 7-14.
- ^ Шевц 1972, стр. 114-124.
- ^ Faska 1975, стр. 25-30.
Литература
[уреди | уреди извор]- Бранкачк, Јан (1979). „Лужички Срби у средњем веку - основне линије за њихову историју од VI до XII века” (PDF). Историјски записи. 39 (2): 95—110.
- Brankačk, Jan; Mětšk, Frido, ур. (1977). Stawizny Serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Domowina.
- Kasper, Měrćin, ур. (1976). Stawizny Serbow: Wot 1917 do 1945. 3. Budyšin: Domowina.
- Schiller, Klaus J.; Thiemann, Manfred, ур. (1979). Stawizny Serbow: Wot 1945 hač do přitomnosće. 4. Budyšin: Domowina.
- Schuster-Šewc, Heinz (1972). „Status lužičkosrpskog jezika i njegovo mesto u okviru drugih zapadnoslovenskih jezika”. Зборник за филологију и лингвистику. 15 (2): 7—14.
- Faska, Helmut (1975). „Lužičkosrpski književni jezik i njegov odnos prema dijalektima”. Зборник за филологију и лингвистику. 18 (2): 25—30.
- Шевц, Хинц (1972). „Постанак и развој два лужичкосрпска књижевна или стандардна језика”. Зборник за славистику. 3: 114—124.
- Šołta, Jan; Zwahr, Hartmut, ур. (1975). Stawizny Serbow: Wot 1789 do 1917. 2. Budyšin: Domowina.
