Бенигна лимфоепителна лезија

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Микуличева болест)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бенигна лимфоепителна лезија
Parotoid gland in Sjögren's syndrome.JPG
Оток заушне жлезде
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностгастроентерологија
ICD-10K11.8
ICD-9-CM527.1
DiseasesDB8218
MeSHD008882

Бенигна лимфоепителна лезија, Микуличева болест је промена слични тумору примарно лоцирана у пљувачним и сузним жлездама. У појединим изворима део аутора ове промене сврстава у бенигне туморе, пљувачних жлезди јер се у преко 50% случајева, они јављају у паротидним (заушним) пљувачним жлездама, са јасним знацима лимфоплазмоцитне инфилтрација.

Синоними [1][уреди]

  • Дакриосиалоаденопатија
  • Микуличев синдром
  • Микулич-Радецки синдром
  • Микулич-Сјогрен (Шегрен) синдром
  • фон Микулич синдром

Историја[уреди]

Ова лезија се по њеном открићу називала Микуличева болест, нарочито уколико код болесника нису постојали симптоми и знаци других обољења, попут лимфома, туберозне склерозе и саркоидозе.

Назив Микуличева болест, — (енгл. Mikulicz's disease) изведен је из имена Јохан Микулич [2]

Анатомија пљувачне жлезде[уреди]

Велике пљувачне жлезде:

Пљувачне жлезде су егзокрине жлезде горњег аеро-дигестивног тракта чија је основна функција стварање и лучење пљувачке. Постоји три пара великих и око 700—1.000 малих пљувацних жлезда. Оне су са усном дупље повезане преко сопствених изводних канала.

У групу великих пљувачних жлезда спадају:

Етиологија[уреди]

Узрок настанка промена код бенигне лимфоепителне лези је није у потпуности разјашњен. Неки аутори сматрају ову болест и Шегренов синдром као идентичне, док други указују да су то два одвојена ентитета, због одсуства реуматоидног артритиса у Микуличевој болести.

Епидемиологија[уреди]

Статистички подаци показују да се бенигна лимфоепителна лезија најчешће јавља код особа између 45 и 60 година живота. Постоји већа склоност ка јављању болести код особа женског пола.

Клиничка слика[уреди]

Лимфоепителна лезија клинички се манифестује прогресивним обостраним увећањем паротидних пљувачних жлезда, које су на палпацију безболне и еластично-мекане конзистенције. Пљувачна жлезда може да буде отечена и само са једне стране, и понекад могу да буду и благо болне.

У преко 80% случајева захваћене су паротидне (заушне) пљувачне жлезда, али могу да буду захваћене и остале пљувачне жлезде. Истовремено са пљувачним може постојати и увећање сузних жлезда.

Код бенигне лимфоепиталне лезије нема других имунолошких и системских промена ко што је то карактеристично за Сјегренов синдром.

Дијагноза[уреди]

Дијагноза лимфоепителне лезије поставља се на основу анамнезе, клиничке слике, клиничког прегледа, и допунских тестова нпр. сијалографије.[3]

Анамнеза[уреди]

Анамнеза је од изузетног значаја за дијагностику лимфоепителне лезије, јер се на основу добро узете анамнезе она може диференцијално дијагностички може разграничити од: запаљење, калкулоза, системско обољење, цистицна лезија, трауме или неоплазма. Пажљив избор питања доприноси ближем усмеравању према лимфоепителној лезији.

Клинички преглед[уреди]

Клинички преглед пљувачних жлезда подразумева инспекцију, палпацију и сондирање изводних канала. Инспекцијом се стиче увид у спољашњи изглед жлезде, орифицијум изводног канала, а такодђе у изгледа пљувачке која се добија експресијом жлезде. Палпација субмандибуларних жлезде изводи се бимануелним притиском, при чему се прсти једне руке налазе интраорално у сублингвалном пределу док су прсти друге руке у контакту са кожом субмандибуларног предела. Здраве пљувачне жлезде се не палпирају. Обострани дифузни оток пљувачних жлезда упућује на лимфоепителну лезију.

Допунски тестови[уреди]

Биопсија

Дефинитивна дијагноза болести поставља се биопсијом жлезде и хистопатолошки анализом тако добијеног узорка ткива. Међу најважније индикације за класичну биопсију спадају нетуморска обољења пљувачних жлезда. Биопсија се, пре свега изводи у циљу диференцијације између сиалоаденозе и Сјогреновог синдрома. Код доброћудних тумора биопсија није индикована због ризика од дисеминације туморских ћелија отварањем капсуле тумора и могућности настанка рецидива (посебно је то значајно за плеоморфни аденом).

Терапија[уреди]

Терапија лимфоепителне лезије, имајући при томе обзир њену бенигну природу, примарно је конзервативна, али може бити и хируршка.

Конзервативна терапија

Конзервативно лечење се састоји у примени локалних облога и зрачне терапије. Код мањих промена које не сметају пацијенту, промене не треба дирати, већ се препоручује њихово праћење. Поједини аутори наводе употребу зрачне терапије у овом стању, што је за сада веома дискутабилно, због недовољно обављеног истраживања.

Хируршка терапија

Хируршко лечење обухвата парцијалну или тоталну паротидектомију са очувањем живца лица или фацијалиса. Kод већине случајева ова терапија подразумева уклањање суперфицијалног режња паротидне жлезде заједно са тумором, уз истовремену идентификацију, дисекцију и презервацију личног живца (фацијалиса). Поступак се назива и суперфицијална, латерална или субтотална паротидектомија. Пошто су 80 одсто тумора паротидне жлезде бенигни и претежно локализовани у површном режњу жлезде (код око 80 одсто случајева), субтотална паротидектомија представља најчешћи и метод хируршког лечења тумора паротидне жлезде, било које етиологије.

Извори[уреди]

  1. ^ Mikulicz Syndrome webmd Архивирано на сајту Wayback Machine (август 8, 2015) (на језику: енглески)
  2. ^ J. von Mikulicz-Radecki: Über eine eigenartige symmetrische Erkrankung der Thränen- und Mundspeicheldrüsen. Beiträge zur Chirurgie. Festschrift gewidmet Theodor Billroth. Stuttgart, 1892: 610-630. Concerning a peculiar symmetrical disease of the lacrimal and salivary glands. English translation in Medical Classics, 1937, 2: 165-186.
  3. ^ Borković Z, Katić B, Ožegović I. Digital Subtraction sailography, Radiol Yugosl 1991; 25: 1-3.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).