Милан Јовановић Морски

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Милан Јовановић, „Морски”
М.Jovanović Morski (2).jpg
Милан Јовановић Морски
Датум рођења24. април 1834
Место рођењаЈарковац, Банат
 Аустријско царство
Датум смрти6. јун 1896
Место смртиБеоград
Краљевина Србија
Пребивалиште Краљевина Србија
ПољеХигијена
ИнституцијаВелика школа у Београду
Познат поОснивач српске хигијене

Милан Јовановић, „Морски” (Јарковац, 24. април 1834Београд, 6. јун 1896) био је српски лекар, академик СКА, књижевник и национални радник, светски путник и путописац.

Због честих поморских путовања на броду (као бродски лекар за путнике) на Исток и Индију прозван је Морски и Бомбајац. Објавио је много стручних и популарних књига, позоришних дела и путописа. У Србији је био: редовни члан Одсека јестаственичког, математичарског и Одсека уметничког Српског ученог друштва, секретар Српског лекарског друштва, предавач и лекар, дописни а потом и прави члан Академије уметности, и уредник часописа „Отаџбина” и учесник многих културно-националних подухвата.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 24. април 1834. године у милитарском селу аустроугарске Војне границе Јарковцу, у Банату, у том периоду у саставу Аустријског царства, у породици трговца Лазара Јовановића. Још од ране младости Милан је био немирног и свезнадарског духа, попут свог великог књижевног претка и земљака Доситеја Обрадовића. Успео је да сврши гимназију у школама у Вршцу, Темишвару и Пешти, у којој је 1854 – положио матурски испит.

Дипломира је медицину на бечком Универзитету 1865. године, уз финансију подршку спахије Јагодића. У току студија био је први председник бечког удружења српских студената из Војводине, „Зора”,[1] основаног 1863. године.

Године 1867. промовисан је за доктора медицине у Лајпцигу.[2]

Као човек немирног и истраживачког духа провео је извесно врема на бродским линијама бечког „Лојда”. На овим путовањима настале су његове три вредне збирке путописа и новела. Због честих поморских путовања на броду (као бродски лекар за путнике) за Кину, Индију и друге земље Истока, прозван је „Морски" и „Бомбајац".

По повратку у Краљевину Србију од 1865–1869. године био је предавач судске медицине и хонорарни предавач дијететике (хигијене) на београдској Великој школи. Истовремено био је и професор физике, хемије, дијететике и земљописа у Вишој женској школи.

Мењајући непрестано радна места и градове Обављао је и друге дужности попут ових:

  • управитеља Новосадске гимназије и приватног лекар у Новом Саду (1871—1875)
  • општинског лекара (физикуса) у Херцег Новом (1875–1876),
  • лекар кнежеве породице на Цетињу — придворног лекара породице књаза Николе Петровића и васпитача престолонаследника Данила (1876–1879),
  • професора дијететике са домаћим лекарством и лекара Богословије (1865—1869 )
  • бродског лекара Аустријског паробродског друштва Лојд (1879—1881)
  • лекара на изградњи српске железнице (1882—1884)
  • резервног санитетског капетана II класе, пуковског лекара Шумадијског коњичког пука (1885—1886)
  • професора војне хигијене на Војној академији, где је предавао и немачки и француски језик, и истовремено као лекар бринуо о здрављу питомаца (1888—1896)

Преминуо је у Београд, 6. јуна 1896. године у 62 години живота.

Дело[уреди | уреди извор]

Милан Јовановић је био први професор Хигијене у Србији,[a] и то у периоду развоја медицине, када се ни на страним универзитетима хигијена није сматрала засебном науком. Један од његовиг ђака, др Јован Данић, касније уредника Српског архива за целокупно лекарство, 1896. године о томе је написао:

Нећемо никада заборавити његова предавања, и може се слободно рећи да је у то доба он био један од најомиљенијих професора.

Милан Јовановић Морски је аутор неколико универзитетских уџбеника и писац три вредне збирке путописа и новела. Бавио се и сликарством и тако постао аутор већег броја занимљивих акварела са мотивима Средоземља, захваљујући којима је постао члан Академије уметности СКА.

Патриотизам Милана Јовановића

У првој побуни српског народа у земљи Херцеговој, под вођством војводе Луке Вукаловића и попа Богдана Зимоњића која је трајала од 1852. до 1862. године, покренуте и примером борбе за уједињење коју је у Италији водио Гарибалди, у Херцег Нови је дошао Милана Јовановић за општинског лекара и у њему водио бригу о рањеницима и прогнаницима.[3]

Као дете равнице пореклом из милитарске вароши аустроугарске на Војној Граници, овај српски патриота као лекар ставио се на располагање и херцеговачким устаницама, када је, 1875. године букнула „Невесињска пушка”.Тада је Јовановић учествовао и у здравственом збрињавању велико броја стараца, жена и деце који су се склонили испред турског зулума у Херцег Нови и његову околину.

Књижевна дела[уреди | уреди извор]

Књижевним радом Јовановић се бавио од студентских дана – писао је приповетке, драме, комедије, путописе, књижевне, позоришне и музичке критике, уређивао је и издавао часописе. За живота, Јовановић је објавио већи број дела од којих су значајнија у следећим областима:

Насловна страна прве књиге путописа Тамо амо по Истоку (1894)
Путописне збирке
  • "С мора и са сува"
  • “Тамо амо по Истоку”
  • “Горе-доле по Напуљу”.
Драме
  • “Краљева Сеја”,
  • “Демон”,
  • “Сан и јава”
  • “Несуђени”,
Критике

Јовановић је аутор већег броја књижевних, музичких и ликовних критика.

Преводи
  • Шекспирове комедије “Мера за меру”,
  • Бројних литерарних текстова са енглеског, немачког и руског језика.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ране природне науке која се бави искључиво са законима одржавања физичког и душевног здравља човековог, како је Јовановић говорио

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тодор Стефановић Виловски: "Светли и тамни дани", Београд 1985.
  2. ^ Јелена Јовановић Симић ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ - 19. ВЕК И ПРВА ПОЛОВИНА 20. ВЕКА, Српска академија наука и уметности, Музеј науке и технике, Српско лекарско друштво, Београд 2016
  3. ^ Пашић, Слободан. „Милан Јовановић – Морски: Спојио Банат и Херцеговину”. Слободна Херцеговина, 23. 8. 2015. Приступљено 21. 2. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]