Милица Мишковић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Милица В. Мишковић (Чачак, 1876 - Београд, 1967) српска је књижевница.

Биографија[уреди]

Ћерке Димитрија и Милеве Петровић

Рођена је 10. априла 1876. године[1] као треће дете у породици Милеве, учитељице, и Димитрија Мите Петровића[2], наставника цртања и лепог писања у чачанској реалци, након рано преминулог сина Драгутина и Надежде, која ће постати прослављена уметница. Због нарушеног Димитријевог здравља, након Јаворског рата, Петровићи се селе у Карановац (данашње Краљево), где проводе следећих пет година. Потом се, због образовања потомака, трајно враћају у престоницу, где се настањују у Ратарској 32 у Београду, чији је власник био Максим Петровић, чувени београдски трговац, Димитријев отац.[3] Родитељи су код све деце неговали родољубље и развијали љубав према уметности, а њихов дом је био истинско стециште уметника и образованих људи.[4]Милица је после основног, стекла образовање на Вишој женској школи у Београду, а потом студира на Историјско-географском одсеку Велике школе. Од ране младости пише стихове родољубиве тематике, објављујући их у периодици. Са Владимиром К. Мишковићем (1867-1943), рударским инжењером венчава се 14. фебруара 1899. године. У тим браку рођено је петоро деце: Видосава, удата Маглић (1901-1975), Иванка, удата Коларж (1902-1987), Драгослава, удата Радуловић (1904-1980), Милена (1906-1931) и Бранимир (1909-1940).

Породица Мишковић кратко живи у Сењском Руднику, а потом се настањује у Цетињској улици у Београду. Делећи судбину српског народа у Првом светском рату, Мишковићи преко Солуна одлазе у Француску. Песникињине кћери су смештене у један католички пансионат, а муж је распоређен у ренски рудник. Песникиња са сином остаје у Ници, где се налазе и Зора, Јела и Љубица Петровић, са братом Растком. Уочи Великог рата и у ратном вихору, песникиња је изгубила сестре Анђу, Драгицу и Надежду и брата Владимира.[5] У домовину се са децом и мужем враћа 1919. године. Станују најпре у Палмотићевој улици у Београду, а потом купују кућу у данашњој Светогорској улици. До смрти 1967. године, Милица В. Мишковић је у потпуности посветила породици. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Књижевно дело[уреди]

Збирку Песме, у коју је сабрала своју лирику, објавила је, уз помоћ сестре Надежде, 1910. године у Новој штампарији Давидовић.[6]

Референце[уреди]

  1. Ко вода с однетим цветом / Оливера Недељковић. У: Дисово пролеће (Чачак).- Бр. 40 (2009). стр. 26. -27.
  2. Надежда Петровић : 1873-1915. / Катарина Амброзић. - Београд : Српска књижевна задруга : Југославијапублик, (1978). стр. 13.
  3. Ратарска 32 - кућа Петровића / Коста Димитријевић. - Београд : Стручна књига, 2002
  4. Ратарска 32 - кућа Петровића / Коста Димитријевић. - Београд : Стручна књига, 2002
  5. Надежда Петровић : 1873-1915 : пут части и славе : посвећено стодвадесетпетогодишњици рођења = Nadežda Petrović : 1873-1915 : The Path of Honor and Glory : dedicated to the 125th anniversary of her birth / [аутор каталога Љубица Миљковић ; превод Тамара Родвел-Јовановић]. - Београд : Народни музеј ; Чачак : Уметничка галерија "Надежда Петровић", (1998). стр. 188.
  6. Песме / Милица В. Мишковићка. - Београд : Нова штампарија Давидовић, 1910. - [34] стр. ; 24 cm