Опсада Јерусалима (70. година)

Опсада Јерусалима (70. н.е.)
Део Првог јеврејско-римског рата
Уништење Јерусалимског храма (1867), Франческо Хајец
Време 13. април – 8. септембар 70. н.е. (4 месеца, 3 седмице и 5 дана) Место Јерусалим, тада део Јудеје 31° 46′ 41″ N 35° 14′ 9″ E Исход Римска победа
Сукобљене стране
Римско царство	Јеврејски побуњеници
Команданти и вође
Тиберије Јулије Александар	Симон бар Гиора, Јован из Гишале, Елеазар бен Симон
Јачина
48.200 (минимум)	23.400

Опсада Јерусалима 70. године н.е. била је одлучујући догађај Првог јеврејског устанка против Римског царства (66–73. н.е.). Римске снаге предвођене Титом опселе су јеврејску престоницу, главно упориште устанка. Након вишемесечних борби, пробиле су одбрану, уништиле Други храм и сравниле град са земљом, убивши, поробивши или раселивши већи део становништва. Пад града означио је ефективни крај устанка и имао је далекосежне политичке, верске и културне последице.

У зиму 69/70. године н.е., након рата за наследство у Риму, Тит је повео најмање 48.000 војника – укључујући четири легије и помоћне снаге – назад у Јудеју. До пролећа, ова војска је опколила Јерусалим, чије се становништво нагло повећало због избеглица и ходочасника за Пасху. Унутар града, супарничке фракције предвођене Јованом из Гишале, Симоном бар Гиором и Елеазаром бен Симоном бориле су се међусобно, уништавајући залихе хране и слабећи одбрану. Иако су се фракције на крају ујединиле и пружиле жесток отпор, римске снаге су пробиле градске зидине и потиснуле браниоце у подручје храма.

У летњем месецу аву (јул/август), Римљани су коначно заузели Храмовну гору и уништили Други храм — догађај који се у јудаизму сваке године обележава постом на Тиша беав. Остатак Јерусалима је убрзо пао, а десетине хиљада људи је убијено, поробљено или погубљено. Римљани су систематски сравнили град, остављајући само три куле Иродове цитаделе и делове зида да сведоче о његовој некадашњој величини. Годину дана касније, Веспазијан и Тит су прославили своју победу тријумфом у Риму, парадирајући са пленом из храма — укључујући и менору — заједно са стотинама заробљеника. Подигнути су споменици попут Титовог славолука да би се обележила победа.

Уништење Јерусалима и његовог храма означило је прекретницу у јеврејској историји. Како жртвено богослужење више није било могуће, јудаизам је доживео трансформацију, што је довело до настанка рабинског јудаизма, усредсређеног на проучавање Торе, дела милосрђа (Chesed) и молитве у синагоги. Пад града такође је допринео растућем раздвајању између раног хришћанства и јудаизма. Након рата, X легија Fretensis успоставила је стални гарнизон на рушевинама. Инспирисани ранијом обновом Јерусалима након његовог уништења 587/586. п.н.е., многи Јевреји су очекивали обнову града. Године 130. н.е., цар Хадријан га је поново основао као Елију Капитолину, римску колонију посвећену Јупитеру, чиме су срушене јеврејске наде за обновљени храм и отворен пут за још један велики јеврејски устанак — Устанак Бар Кохбе.

Позадина

Јерусалим уочи устанка

За више информација погледајте: Јерусалим током периода Другог храма

Уочи устанка, Јерусалим је био просперитетна метропола и духовни и политички центар јеврејског народа, како у Јудеји, тако и у дијаспори. До тада је град достигао свој највећи обим, простирући се на око 1.800 дунума (180 хектара) — скоро двоструко већи од данашњег Старог града — и у њему су живеле десетине хиљада становника. Његова слава се проширила широм римског света. Римски аутор Плиније Старији назвао га је „далеко најпознатијим градом Истока”, док га је историчар Тацит описао као „престоницу Јевреја”, са храмом „огромних размера”.

Град је био подељен на неколико четврти: Доњи град, густо насељено подручје; Горњи град, богата четврт у којој је живела градска елита, укључујући свештеничке породице; и Храмовна гора, верско и политичко срце Јерусалима. Његово језгро био је Други храм, грађевина централна за јеврејски верски и национални идентитет. Краљ Ирод Велики, који је владао Јудејом између 37. и 4. п. н. е., значајно је проширио и обновио Храм, претворивши га у једно од највећих светилишта античког света. Храмовни комплекс је такође служио као центар политичких активности, где су се одржавале народне скупштине и судска тела, а функционисао је и као једна од највећих градских пијаца. Обавезни порез од пола шекела прикупљан је годишње од одраслих Јевреја за одржавање Храма. Током три јудејска ходочасничка празника, десетине хиљада посетилаца, како из Јудеје, тако и из иностранства, путовало је у Јерусалим да учествује у храмовним ритуалима. Овај редован прилив ходочасника значајно је допринео угледу и просперитету града.

Макета Јерусалима из првог века н.е., део Холиленд модел Јерусалима у Израелском музеју

Одбрана Јерусалима

Стратешки положај Јерусалима, окружен Кедронском долином на истоку и долином Хином на југу, пружао је природне препреке које су отежавале директне нападе. Ове природне одбране биле су ојачане низом одбрамбених зидина, грађених током дуге историје града. „Први зид”, изграђен у другом веку п. н. е. од стране краљева Хасмонејске династије на темељима ранијег зида из времена краљева Јудеје, окруживао је и доњи и горњи град, чинећи језгро Јерусалима. Како се град ширио, изграђен је „Други зид” даље на северу, како би заштитио нове четврти и трговачке области. Почетком 40-их година н.е., наставак раста подстакао је изградњу „Трећег зида”, коју је покренуо краљ Ирод Агрипа да би оградио северно предграђе Бетезда. Његова изградња је заустављена од стране цара Клаудија, било због страха од јеврејске побуне или Агрипине смрти. На крају је журно завршен на почетку устанка.

Град је такође имао неколико утврђених структура. На северозападном углу Храмовне горе стајала је Антонијева тврђава, важно војно упориште и палата која је надгледала храмовни комплекс. У западном делу горњег града, северно од Иродове палате, стајао је још један утврђени комплекс — данас место Давидове куле — ограђен зидовима и заштићен са три куле: Фасаел, Хипик и Маријамна.

Способност Јерусалима да издржи опсаду била је ограничена његовом зависношћу од увоза хране из Јудеје, Самарије, Галилеје и шире, пошто локална пољопривреда није могла да одржи становништво, иако је град одржавао резерве хране. Снабдевање водом зависило је од великих базена који су сакупљали кишницу и канала који су усмеравали воду из извора попут извора Гихон. Поред тога, систем аквадукта доносио је воду из околине Витлејема и даље на југ. Током рата, долазак избеглица и устаника повећао је рањивост града на глад.

Јерусалим током устанка

Види још: Јерусалимски немири 66. и Зилотски удар у Јерусалиму

За више информација погледајте: Први јеврејско-римски рат

У пролеће 66. године н.е., након сукоба између Јевреја и Грка у Цезареји, римски прокуратор Гесије Флор стигао је у Јерусалим и запленио средства из храма. Овај чин изазвао је широко распрострањене немире, које су Римљани угушили масакрирањем цивила. Након што је Флор побегао из града, а про-римски клијентски краљ Агрипа II није успео да одврати становништво од побуне, Елеазар бен Хананија, храмовни званичник, зауставио је дневне жртве које су се приносиле у име цара. Јеврејски устаници су преузели контролу над Антонијевом тврђавом и запалили резиденцију првосвештеника, градске краљевске палате и јавне архиве које су садржале дужничке записе. Римски гарнизон у Јерусалиму је побијен, а радикална фракција Сикарија погубила је првосвештеника и његовог брата пре него што се повукла у пустињско утврђење Масаду.

Као одговор, римски гувернер Сирије, Гај Цестије Гал, напредовао је према Јерусалиму са војском од отприлике 30.000 војника, стигавши до горе Скопус и спаливши северно предграђе Бетезду. Затим се неочекивано повукао и упао у заседу јеврејских снага код Бет Хорона, претрпевши губитак скоро целе легије. Након пораза Гала, у Јерусалиму је успостављена привремена јеврејска влада, која је именовала војне заповеднике широм земље и завршила трећи зид града. Јован из Гишале у Галилеји и Симон бар Гиора у Јудеји водили су независне побуњеничке фракције изван власти централне владе.

Године 67. н.е., римски генерал Веспазијан је именован од стране цара Нерона да угуши устанак. Покренуо је методичну кампању широм Галилеје, покоравајући побуњеничка упоришта једно по једно. У међувремену, Јерусалим је постао нестабилан како су избеглице и побуњеничке фракције – укључујући Јована из Гишале и његове следбенике – пристизале у град. Зилоти, предвођени Елеазаром бен Симоном, убрзо су ангажовали Идумејце, који су им помогли да збаце умерено руководство у насилној чистки. До 68. н.е., Веспазијан је покорио већи део Јудеје, али је Рим био у хаосу након Нероновог самоубиства, што је изазвало рат за наследство познат као Година четири цара. Веспазијан је одложио опсаду Јерусалима како би омогућио да се јеврејске фракције међусобно ослабе унутрашњим борбама и да сачека пролећну жетву. Године 69. н.е., Веспазијана су његове трупе прогласиле царем и припремао се да се врати у Италију како би обезбедио царски престо, поверивши команду над кампањом свом сину, Титу.

У међувремену, у Јерусалиму је избио грађански рат. До пролећа 69. н.е., снаге Симона бар Гиоре улогориле су се изван града, нападајући дезертере, док су радикалне фракције унутра терорисале становништво. Надајући се да ће ослабити Јована из Гишале, његови ривали су дозволили Симону да уђе у град, али је његов долазак само појачао сукоб. Према Јосифу, јеврејском заповеднику и очевицу који је касније под римским покровитељством забележио устанак, Јерусалим је потонуо у тространи грађански рат, где је свака фракција нападала друге; Тацит такође бележи да је град био подељен између три генерала и три војске. Јован из Гишале, Елеазар бен Симон и Симон бар Гиора контролисали су различите секторе: Јован је држао већи део Храмовне горе и југоисточно брдо; Елеазар, унутрашње двориште храма; а Симон, командујући највећом силом, доминирао је остатком града. Током борби, фракције су спалиле градске залихе хране, уништавајући намирнице кључне за предстојећу опсаду.

Знамења пре уништења

Јосиф Флавије наводи неколико знамења за која се говорило да су предсказала уништење Јерусалима у годинама које су му претходиле. Међу њима је била „звезда налик мачу, која је стајала над градом, и комета која се задржала читаву годину” – могуће Халејева комета, видљива изнад Јерусалима у зиму и пролеће 66. године н.е. Други знаци су укључивали јарку светлост око олтара храма уочи Пасхе, краву која је родила јагње, и тешку источну капију унутрашњег светилишта која се сама отворила. Јосиф Флавије такође помиње појаву небеских војски на небу пре заласка сунца, а током празника Шавуот, свештеници су наводно чули гласну буку, тресак и глас из храма који је објавио: „Одлазимо одавде.” Почевши четири године пре устанка, сељак Исус бен Ананија лутао је градом, пророкујући његово уништење више од седам година.

Титова кампања и поход на Јерусалим

У зиму 69/70. године, Тит, син Веспазијана, вратио се у Јудеју са војском од скоро 50.000 војника.

Зими 69/70. године, Тит је стигао из Александрије и Цезареју учинио својом главном базом. Његове снаге су укључивале неколико легија, укључујући V Македонску, X Fretensis, и XV Аполонову, заједно са XII Громовничком, која је претрпела пораз 66. године. Тиберије Јулије Александар, Титов заменик, био је гувернер и генерал коњаничког сталежа јеврејског порекла, који се одрекао своје вере и предачких традиција. Додатне трупе су дошле из одреда III легија Cyrenaica и XXII легија Deiotariana из Египта, двадесет пешадијских cohortes, осам коњичких alae, сиријских нерегуларних трупа и помоћних јединица које су обезбедили савезнички вазални краљеви. Према Тациту, „снажна сила Арапа”, вођена дугогодишњим непријатељством према Јеврејима, такође се придружила кампањи. Ова здружена сила, процењена на минимум 48.200 војника, била је знатно већа од оне која је распоређена за инвазију на Британију 43. године н.е.

Истовремено, у Јерусалиму су се наставиле унутрашње борбе. Елеазар бен Симон се утврдио у унутрашњем дворишту храма, запленивши залихе јестивих приноса. Јован је нападао одоздо, док су снаге Симона бар Гиоре, које су одржавале контролу над горњим и доњим градом, нападале Јованов положај. Обе стране су користиле артиљерију, узрокујући тешке губитке, укључујући свештенике и вернике.

Почетком месеца нисана 70. godine (март/април), Тит је напустио Цезареју са XII Громовничком и XV Аполоновом легијом, марширајући ка Јерусалиму. Римска војска је напредовала кроз Самарију, одмарајући се у Гофни, која се налазила 21 км северно од Јерусалима. V Македонска легија, предвођена Секстом Ветуленом Церијалисом, марширала је јужно ка Јерусалиму преко Емауса, док се А. Ларције Лепид Сулпицијан приближавао са истока кроз Јерихон са X легијом Fretensis. Титова војска се затим улогорила у „Долини трња” близу Гибее, пет километара од Јерусалима. Одражавајући стратегије Сенахериба, Набукодоносора II, Помпеја и Ирода, Тит је свој напад усмерио на северни и североисточни део Јерусалима, једине области које нису биле заштићене клисурама.

Чуо сам да је укупан број опкољених, свих узраста и оба пола, износио шест стотина хиљада. Сви који су могли носили су оружје, а број оних који су имали храбрости да то учине био је већи од сразмерног броја становништва. Мушкарци и жене су показивали једнаку одлучност, и живот им се чинио страшнијим од смрти, ако би били приморани да напусте своју земљу. Такав је био овај град и народ.

— Тацит, Историје, 5.13 (превод Алфреда Џона Черча)

Тацит пише да је у Јерусалиму било опкољено 600.000 људи, а да су мушкарци и жене свих узраста носили оружје. Показивали су једнаку одлучност, преферирајући смрт него протеривање из своје домовине. Јосиф Флавије говори о 1,1 милион жртава у опсади, укључујући многе ходочаснике за Пасху који су остали заробљени током опсаде. Иако одбацује ове бројке као преувеличане, историчар Менахем Штерн пише да је Јосифово помињање 23.400 наоружаних људи у Јерусалиму уочи опсаде вероватно било реално. Град је такође прихватио избеглице из Јудеје, Галилеје и Идумеје. Супарничке фракције су окончале своје унутрашње борбе и ујединиле се тек када су Римљани почели да нападају зидине Јерусалима.

Тит је спровео ризично извиђање са 600 коњаника како би проценио северну одбрану Јерусалима, за длаку избегавши заседу побуњеничких снага након што је био одсечен од своје главне групе. Затим је напредовао до горе Скопус, североисточно од Јерусалима, где је успоставио логоре за XII, XV и V легију. X легија је успоставила свој логор на Маслинској гори, али су током изградње, док су неки војници били ненаоружани, нападнути од стране здружених снага супарничких фракција. Јевреји су јуришали преко Кедронске долине, потпуно изненадивши Римљане. Само је Титова интервенција спасила ситуацију, и Римљани су успели да одбију нападаче. Јован и Симон су се помирили, али су њихове фракције наставиле да одржавају одвојене структуре вођства. Побуњенички вође су задржали поделу града: Јован је био задужен за одбрану Храмовне горе, Офела и Кедронске долине, док су Симонове снаге браниле стамбене делове града.

Битка за зидине Јерусалима

Дана 14. нисана, на почетку празника Пасхе, Римљани су искористили привремени прекид јеврејских напада да приближе своје опсадне снаге зидинама Јерусалима. У међувремену, прве ноћи празника, Јованове снаге су искористиле отварање унутрашњих капија храма, намењених верницима, да уђу у унутрашња дворишта, савладају зилоте и преузму контролу над храмом. Неки су побегли у скровишта испод Храмовне горе, док су се други придружили Јовановој фракцији, при чему је Елеазар задржао командну улогу под Јованом. Тит је понудио услове мира, који су одбијени.

Римљани су започели напад циљајући трећи зид Јерусалима. Унутрашње борбе су се накратко наставиле: Симон се борио на два фронта – против Јована у храмовном комплексу и против римских опсадних радова. Чини се да су две фракције убрзо постигле примирје. Када су Римљани завршили своје опсадне радове, јеврејске снаге су покренуле офанзиву, у почетку преузевши предност пре него што их је одбила римска коњица. Током или убрзо након окршаја, идумејски вођа Јован бен Сосас је убијен стрелом, а догодило се и прво распеће у опсади, када је Тит наредио да се један јеврејски заробљеник погуби пред градским зидом како би застрашио браниоце – тактика која ће се касније понављати током опсаде.

Након петнаест дана неуспешних јеврејских покушаја да запале опсадне справе, ован за разбијање је пробио трећи зид, приморавши браниоце да се повуку. У року од пет дана, Римљани су пробили средњи део другог зида, али је уски пробој оставио њихове трупе заробљене у градским уличицама. Искористивши своје познавање родног града, јеврејски браниоци су нанели значајне губитке, приморавши Римљане да се повуку. Четири дана касније, вратили су се, проширили пробој и заузели то подручје. Затим су срушили северни део града и одмарали се неколико дана. У међувремену, још Јевреја је напустило град.

Од Антонијеве тврђаве до Храмовне горе

Када су се непријатељства наставила, Тит је изградио опсадне рампе код Антонијеве тврђаве и кула Горњег града, док је истовремено користио психолошки рат. Приредио је четвородневну параду коњице и пешадије у углачаним оклопима, јавно им делећи плату како би демонстрирао римску моћ. Поново је понудио мир преко Јосифа Флавија, који се обратио народу на њиховом „језику предака”, вероватно хебрејском или можда арамејском. Јосиф Флавије је тврдио да су Римљани поштовали јеврејска света места, за разлику од побуњеника који су их угрожавали, и позвао на покајање, тврдећи да победе Рима сигнализирају да Бог сада фаворизује Римљане. Када је наишао на подсмех и насиље, Јосиф Флавије је одговорио причом о јеврејској историји од Изласка до повратка из вавилонског ропства, тврдећи да су прошле победе долазиле кроз послушност божанској вољи, а не кроз оружани отпор. Поредећи себе са пророком Јеремијом, упозорио је да њихова борба није против Рима, већ против Бога, и позвао на покајање како би се поштедели град, храм и њихове породице. Побуњеници су одбили да се предају — можда верујући у божанску заштиту, прецењујући своја утврђења, или страхујући од понижења и мучења ако буду ухваћени.

Унутар града, фракције су нападале оне који су покушавали да побегну и пљачкале богате куће у потрази за храном, често прибегавајући мучењу. Истовремено, римске снаге су мучиле и распињале бегунце на видику зидина — понекад у различитим положајима ради забаве војника. Ова погубљења, која су наводно премашивала 500 дневно и исцрпљивала залихе крстова, имала су за циљ да застраше опкољене и натерају их на предају. Сиријски и арапски помоћни војници су наводно распорили избеглице у потрази за прогутаним драгоценостима.

Како су цене жита нагло расле, људи су тражили остатке у канализацији, а велики број лешева је бачен изван града. Многи у граду су умрли од глади, док су други патили од сродних болести. Јосиф Флавије помиње децу са надувеним стомацима и дезертере који су, чини се, патили од едема. У Lamentations Rabbah, Елеазар бар Цадок прича како се тело његовог оца, иако је живео много година након уништења, никада није потпуно опоравило. Исто дело помиње и жену којој је коса опадала због неухрањености. Након што су подигли четири опсадне рампе против Антонијеве тврђаве, Римљани су пробили и заузели тврђаву, а затим су своју пажњу усмерили на сам храм.

Макета Храмовне горе у оквиру Холиленд модел Јерусалима, са Другим храмом у центру и Антонијевом тврђавом у горњем десном углу. Стое, или тремови, који повезују тврђаву са храмом, видљиви су на врху и на десној страни платформе.

Седамнаестог дана месеца сивана (мај/јун), римске опсадне операције су настављене. Јован из Гишале је одговорио копањем тунела испод опсадних машина код Антонијеве тврђаве, запаливши њихове носаче и срушивши их, и уништавањем додатне опреме у западном сектору. Римљани су обновили своје машине и, према Јосифу Флавију, завршили су 8 km дугачак контравалациони зид од камена за само три дана како би пресекли путеве снабдевања и бекства. Неки су покушавали да побегну скакањем са зидина или претварајући се да се боре камењем како би се предали.

Унутар града, Симон је погубио елиту и присталице предаје, а њихова унакажена тела бачена су преко зидина. Јован и његови следбеници су опљачкали храм, топили свете посуде, конзумирали посвећену храну и делили свето уље и вино присталицама. Глад се погоршала, убијајући многе. Јосиф Флавије препричава причу о Марији из Переје, која је, након што су је побуњеници опљачкали, испекла и појела (канибализам) свог новорођеног сина. Када су побуњеници дошли, привучени мирисом хране, понудила им је остатке, остављајући их шокиране и дрхтаве.

Из заузете Антонијеве тврђаве, Римљани су покушали да пробију храмовни комплекс. Иако су у почетку били успешни, јеврејски браниоци су их одбили након интензивне дванаесточасовне битке. Према Јосифу Флавију, 17. тамуза (јун/јул), дневна жртва у храму (Tamid) је престала због недостатка свештеника или јагњади. Јеврејске снаге су се повукле у дворишта Храма, док је Тит обновио своје понуде за мир, поново преко Јосифа Флавија, али безуспешно. Јосиф Флавије препричава да је понудио Јовану дозволу да донесе жртвене животиње изван зидина, на шта је Јован наводно одговорио да се не боји заузимања града, називајући га Божјом имовином. Иако је прича можда измишљена, она одражава јеврејско веровање, које датира из времена Краљевства Јудеје, да је Сион био божански заштићен.

Неки свештеници и Јевреји из више класе су се предали и Тит их је послао у Гофну. Касније су враћени са Јосифом Флавијем да подстакну друге на предају, што је, према Јосифу Флавију, многе навело да побегну Римљанима. Римљани су затим изградили четири рампе усмерене на одбрану храма. Браниоци су запалили неколико стоа које су повезивале храм са Антонијевом тврђавом да би ометали приступ, док су Римљани запалили још једну оближњу стоу. Након неколико дана неуспешних покушаја да пробију зидове храма помоћу овнова, Римљани су запалили његове капије и тремове, приморавши браниоце да се повуку у унутрашње двориште. Према Јосифу Флавију, Тит је тада сазвао своје заповеднике да одлуче о судбини храма, противећи се онима који су тражили његово уништење. Наводно је одлучио да тако величанствена грађевина треба да буде сачувана као украс римске власти — мада су догађаји ускоро доказали супротно.

Уништење Другог храма

Према Јосифу Флавију, 8. ава (јул/август), римске снаге су пробиле спољашње двориште храма. Десетог ава (крајем августа), један римски војник је бацио запаљен комад дрвета у северну одају, изазвавши пожар који је на крају прогутао читаву структуру храма. Када је пожар избио, Јосиф Флавије наводи да је Тит, пробуђен из сна, пожурио на лице места и наредио да се пожар угаси. Међутим, у хаосу, многи војници или нису чули или су намерно игнорисали његова наређења; неки су чак подстицали друге да шире пламен. Тит и његови официри су ушли у храм, видевши и heikhal и Светиња над светињама, и поново су наредили да се пожар заустави. Али његове трупе, мотивисане конфузијом, мржњом и похлепом, наставиле су да пљачкају и пале грађевину.

Уништење и пљачка Јерусалимског храма, слика Николе Пусена (1626)

Јосифова верзија је дуго била предмет испитивања научника и изазвала је значајну дебату. Оштро супротан извештај појављује се у списима Сулпиција Севера, хришћанског историчара из Галије из четвртог века. Могуће ослањајући се на Тацитове Историје, Север тврди да је Тит намерно наредио уништење храма како би искоренио религије и Јевреја и хришћана. Други извори – укључујући Валерија Флака и Вавилонски талмуд – такође сугеришу да је Тит можда био директно одговоран за тај чин.

Као резултат тога, питање да ли је храм уништен намерно, и степен Титове одговорности, остаје нерешен. Иако је Јосифов извештај добио одређену подршку – историчар Мартин Гудман га, на пример, сматра веродостојним с обзиром на тешкоћу контролисања пожара у сувој летњој врућини Јерусалима – већина модерних научника одбацује његову верзију. Историчар Лестер Л. Граб га назива „невероватним”, тврдећи да римски заповедник познат по оштрој дисциплини, укључујући употребу смртне казне, не би толерисао да његови војници отворено не поштују наређења у његовом присуству. У антици, уништавање храмова сматрало се светогрђем, што је навело неке научнике да сугеришу да је Јосиф можда умањио Титову улогу како би сачувао царев углед. Други, укључујући Фауста Парентеа и Лестера Л. Граба, тврде да је Јосифова верзија можда имала за циљ да обесхрабри Јевреје од освете за уништење храма.

Неколико модерних историчара тумачи уништење као намерно и идеолошки мотивисано. Историчар Дорон Менделс тврди да су Римљани вероватно циљали храм јер су га – и Јерусалим у ширем смислу – видели као централни елемент јеврејског отпора. Историчар Џејмс Ривс тврди да је циљ био „не само да се спрече будуће побуне, већ и да се елиминише аномална културна организација која је ометала интеграцију Јевреја у царство”. Историчар Стив Мејсон тврди да су уништење храма Тит и Флавијевски режим видели не као срамоту, већ као војну неопходност. Он напомиње да је Рим у прошлости уништавао храмове у Картагини и Коринту, и да нема доказа да је Тит осећао било какву кривицу због тог чина. Напротив, Мејсон указује на похвалу песника Валерија Флака, који слави Тита, описујући га као „запрљаног прашином Јерусалима, који баца бакље и изазива хаос у свакој кули”.

Док је храм горео, хаос је захватио његова дворишта. Древни извори наводе да су свештеници наставили своје ритуалне дужности док нису убијени, а многи су наводно добровољно прихватили смрт. Јосиф пише да су се два свештеника, Меирус, син Белгаса, и Јосиф, син Далеуса, бацила у пламен и умрла са храмом. Грчко-римски историчар Касије Дион пише да су се „Јевреји бранили много енергичније него раније, као да су открили ретку срећу у томе што су могли да се боре близу храма и падну у његову одбрану”; убрзо су „добровољно дочекали смрт, неки се бацајући на мачеве Римљана, неки убијајући једни друге, други одузимајући себи живот, а трећи скачући у пламен”. Авот де-Раби Натан, касније рабинско дело, преноси да су синови првосвештеника, видевши светилиште у пламену, бацили кључеве Храма ка небу, изјављујући да су недостојни чувари, пре него што су скочили у ватру: „држали су се једни за друге, увучени су у ватру и изгорели”. Касије Дион извештава да су, док је храм горео и пораз постајао неизбежан, многи Јевреји изабрали самоубиство, видећи га као облик победе и спасења да умру заједно са храмом.

Римски војници су пљачкали и убијали неселективно, не показујући милост чак ни према онима који су молили за живот. У једном тренутку, многи Јевреји, укључујући сиромашне жене и децу (око 6.000, према Јосифу), потражили су уточиште у колонади у спољашњем дворишту. Римљани су запалили грађевину и сви су страдали. Јосиф приписује трагедију „лажним пророцима” који су позивали људе да се попну на Храмовну гору, тврдећи да ће то донети спасење.

Римљани су затим систематски уништили остатак Храмовне горе, рушећи преостале тремове, ризнице и капије. Војници су унели своје војне стандарде у двориште храма, приносећи им жртве. Затим су поздравили Тита као императора, опљачкали преостале драгоцености пре него што је храм потпуно изгорео, и запленили толико огроман плен да је вредност злата у Сирији наводно опала за половину. Група свештеника је покушала да се преда, али их је Тит погубио, рекавши да је прикладно да умру са храмом. Са потпуним уништењем храмовног комплекса, Римљани су се окренули уништавању остатка града.

Освајање доњег и горњег града

За више информација погледајте: Спаљена кућа и Други храм § Археологија

Након уништења храма, неки побуњеници су тражили преговоре са Титом, састајући се на мосту који је гледао на рушевине, вероватно на месту данашњег Вилсоновог лука. Надајући се да ће спасити град, дочекао их је Титов прекор — преко тумача, вероватно Јосифа — због њихове поновљене незахвалности и одбијања мира још од Помпејевог времена. Понудио им је последњу прилику да се предају, али су они захтевали сигуран пролаз у пустињу са својим породицама. Увређен, Тит је прекинуо разговоре и изјавио да више неће бити понуђени никакви услови.

Дан касније, Тит је одобрио паљење и пљачкање онога што је остало од града. Римски војници су запалили градске архиве, тврђаву Акру, већницу и округ Офел; пожар се проширио кроз Доњи град, стигавши до палате Јелене Адијабенске и базена Силоам. Тит је дао заштиту породици краља Изата од Адијабене, иако су касније одведени као таоци у Рим. Римљани су пронашли мало плена, јер су побуњеници већ уклонили све што је било вредно. Побуњеници су се затим повукли у Иродову палату, масакрирали оне унутра и опљачкали њен садржај. Ухватили су два римска војника, једног убили, а другог скоро погубили, који је побегао и касније био поштеђен, али га је Тит нечасно отпустио. Јосифови апели на предају су исмејани док су се побуњеници скривали у тунелима, гомилајући храну и убијајући уљезе.

Јерусалимски Горњи град био је последњи округ који је пао. Дана 20. ава, Римљани су покренули још један напад, градећи опсадне рампе на северозападу и североистоку. Истовремено, група идумејских вођа тајно се обратила Титу да преговара о предаји. Он је прихватио, надајући се да ће то подстаћи ширу капитулацију. Међутим, Симон је открио план, погубио пет изасланика и затворио преостале вође. Упркос томе, многи Идумејци су побегли Римљанима — римски грађани међу њима су ослобођени, док су други продани у ропство. Свештеник по имену Исус, син Тебутија, предао је предмете из светилишта, укључујући два свећњака, златне столове, одежде и драго камење. Други свештеник, Финес, обезбедио је помиловање предајом свештеничких одежди и зачина коришћених у ритуалним приносима. Ови предмети су касније парадирани кроз Рим током Титовог тријумфа, заједно са стотинама окованих јеврејских заробљеника.

За 18 дана, Римљани су завршили своје опсадне радове и, 7. елула (август/септембар), покренули свој коначни напад. Након пробоја зида Горњег града, отпор се брзо урушио. Браниоци су напустили куле Иродове цитаделе, за које је Јосиф рекао да су могле бити освојене само глађу. Након што је њихов последњи јуриш одбијен, побуњенички вође су побегли под земљу. Римљани су подигли своје стандарде изнад кула и извршили неселективан масакр, убијајући цивиле на улицама и у кућама. Неке породице су пронађене изгладнеле, док су друге одмах убијене. Убијање је престало тек са сумраком. До јутра, Јерусалим је био потпуно у пламену.

Уништење Јерусалима

До почетка септембра, освајање Јерусалима је било потпуно. Тит је наредио потпуно уништење града, свевши га на рушевине. Само три куле Иродове цитаделе — Фасаел, Хипик и Маријамна — биле су поштеђене као споменик његовој некадашњој снази. Поред тога, део западног зида првог зида остао је нетакнут, штитећи X легију која је тамо била стационирана. Остатак Јерусалима је систематски сравњен са земљом, бришући скоро све трагове његове величанствености. Према Јосифу, разарање је било тако темељно да чак ни бивши становници не би препознали град, а посетилац можда не би веровао да је икада постојао.

Војска сада није имала жртава ни за јерусалимски покољ ни за пљачку, због недостатка свих објеката на којима би искалила свој бес — јер сигурно никада не би одустали из жеље да било шта поштеде док год је било посла — Цезар је наредио да се цео град и храм сравне са земљом, остављајући само највише куле, Фасаел, Хипик и Маријамну, и део зида који је окруживао град на западу: потоњи као логор за гарнизон који је требало да остане, а куле да укажу потомству на природу града и јаких утврђења која су ипак попустила пред римском храброшћу. Сав остатак зида који је окруживао град био је тако потпуно сравњен са земљом да будућим посетиоцима није остављао основа за веровање да је икада био насељен. Такав је био крај до којег је лудило револуционара довело Јерусалим, тај величанствени град светске славе.

— Јосиф, Јудејски рат, VII, 1.1 (превео Хенри Сент Џон Текери)

Историјски извештај је снажно подржан археолошким доказима из 70. године н.е., са обимним остацима широм града који потврђују широко распрострањено уништење. У подножју Храмовне горе, археолози су открили велико камење и шут које су Римљани срушили током уништавања храмовног комплекса. Робинсонов лук, који је некада подупирао монументално степениште које је водило до храмовног комплекса, уништен је одмах након пада града. У близини јужног дела Западног зида, откривена је огромна гомила камења — остаци потпорних зидова храмовног комплекса који су бачени на Иродову улицу испод. Ово камење је касније демонтирано у систематској операцији, вероватно коју је извела X легија Fretensis, која је уклањала горње слојеве потпорних зидова камен по камен. Међу налазима је и Натпис са места трубљења, монументални хебрејски натпис који је некада означавао место где би свештеник дувао у трубу да најави почетак и крај шабата.

Током 1970-их и 1980-их година, ископавања под вођством археолога Нахмана Авигада открила су доказе о огромном пожару који је опустошио Горњи град Јерусалима. Пламен је прогутао сав органски материјал, узрокујући урушавање таваница и горњих спратова, затрпавајући њихов садржај. Налази калцијум оксида указују на дуготрајно горење које је оштетило кречњачке зидове, док су слојеви пепела и шута достизали дубину и до два метра. Пожар је оставио трага чак и на кућном посуђу и предметима унутар погођених зграда. Кречњачке посуде су биле обојене пепелом или калцинисане у креч, док су стаклене посуде пуцале или се деформисале од интензивне топлоте — најзначајнији је комад познатог стаклара Ениона, откривеног у локалној вили. Многи од ових предмета су били толико тешко оштећени да се нису могли обновити у лабораторијским условима.

Камење са Западног зида Храмовне горе бачено на улицу од стране римских војника

Једно од најзначајнијих открића из овог периода је Спаљена кућа. Ископавања су открила дебеле слојеве пепела који су прекривали њен подрум и открили кухињске алате, грнчарију и тег са уписаним именом свештеничке породице Катрос, што сугерише да је структура можда функционисала као део њихове виле, лоциран у њеном подруму. Међу налазима су били копље и скелетна рука младе жене, вероватно убијене током опсаде.

Фреска са знацима горења, Археолошки музеј Вол, Јеврејска четврт

Јосифов извештај о становницима Јерусалима који су покушавали да побегну кроз подземне пролазе након пада града подудара се са археолошким налазима испод степенасте улице у долини Тиропеон. Ископавања су открила одводни канал довољно велики да човек може да се провуче, испуњен нетакнутим лонцима за кување и новчићима из устанка. На неколико места, плочници су били уклоњени, вероватно пружајући приступ избеглицама да се сакрију или побегну кроз канализациони систем. Велики градски одводни канал и базен Силоам у доњем граду зачепили су се муљем и престали да функционишу, а градски зидови су се срушили на бројним местима.

Заробљеници и погубљења

Након пада Јерусалима, Тит је наредио убијање оних који су пружали отпор, иако су многи старији и слаби заробљеници масакрирани упркос његовим наређењима. Преживели у добром стању су задржани у Дворишту жена, једном од храмовних дворишта, где је римски званичник Фронтон одређивао њихову судбину: побуњеници и разбојници су погубљени, највиши и најлепши су изабрани за Титов тријумф у Риму, заробљеници старији од 17 година послати су у ланцима у Египат, многи су распоређени широм царства за погубљење мачем или дивљим зверима, а они млађи од 17 година продани су у ропство. Око 11.000 заробљеника је наводно умрло од глади, било због занемаривања или одбијања хране. Јосиф Флавије је касније тврдио да је спасио свог брата и пријатеље, па чак и интервенисао да спасе три човека који су били распети у Текои — иако је само један преживео. Епископ из 4. века Јевсевије је записао да је Веспазијан наредио истребљење свих чланова Давидове лозе, како би спречио било какво потенцијално јеврејско краљевско обнављање.

Након што је већина преосталог становништва Јерусалима убијена или поробљена, Римљани су претраживали подземне тунеле у потрази за преживелима. Многи су погубљени по откривању, док је преко 2.000 пронађено мртво од глади или међусобног убијања. Војници су такође пронашли драгоцености и заробљенике које су држали побуњеници. Јован је ухваћен након што је изашао из тунела и осуђен на доживотни затвор. Симон је ухваћен након што су он и његови сапутници, скривајући се у подземном пролазу, остали без хране. Појавио се на месту уништеног храма, одевен у белу тунику и пурпурни огртач — могуће да би евоцирао краљевску претензију. Теренције Руф га је ухватио и послао Титу у Цезареју. Обојица су касније пребачени у Рим у припреми за тријумф.

Након освајања, Тит је одржао регионалну победничку турнеју. У Цезареји Филиповој, одржао је игре са јеврејским заробљеницима, које су укључивале погубљења од стране звери и гладијаторске борбе. За рођендан свог брата у Цезареји, 2.500 заробљеника је убијено у сличним догађајима, а још више их је страдало током игара за Веспазијанов рођендан у Бериту.

Последице

За више информација погледајте: Први јеврејско-римски рат § Последице

Жртве, поробљавање и расељавање

Током опсаде Јерусалима и након ње, становништво се суочило са масовним истребљењем — догађај који научник Шон Џ. Кели описује као геноцид. Јосиф Флавије тврди да је 1,1 милион људи умрло у опсади, већином Јевреји који су дошли на Пасху и остали заробљени у граду, јер су ходочасници настављали да пристижу упркос устанку. Он такође бележи неколико таласа дезертерства пре и током опсаде. Модерни научници углавном сматрају његов број жртава веома преувеличаним. Историчар Сет Шварц, на пример, процењује да је укупна популација Палестине у то време била око милион, од чега су отприлике половина били Јевреји, и напомиње да су значајне јеврејске заједнице остале у региону након рата, чак и у Јудеји, упркос њеном пустошењу. Историчар Гај Роџерс процењује број жртава на десетине хиљада, вероватно 20.000–30.000.

Слојеви пепела и срушеног грађевинског материјала у подруму свештеничке виле, данас познате као Спаљена кућа

Многи у околном региону су убијени, расељени или поробљени. Јосиф Флавије извештава да су, након што су Римљани убили наоружане и старије, 97.000 људи поробљено, док је 40.000 преживелих из Јерусалима ослободио цар. Докази о јеврејским заробљеницима појављују се у Италији: надгробни споменик из Путеолија, близу Напуља, одаје почаст жени по имену Клаудија Астер, идентификованој као заробљеници из Јерусалима — њено име могуће потиче од Јестира. Римски песник Марцијал такође помиње јеврејског роба кога је поседовао, описујући га као пореклом из „Јерусалима уништеног ватром”.

Тријумф и операције чишћења

Отприлике годину дана након пада Јерусалима, у лето 71. године н.е., Тит и Веспазијан су одржали тријумф у Риму, славећи своју победу у Јудеји. Овај тријумф је био јединствен у римској историји као једини посвећен покоравању становништва постојеће провинције. Такође је најбоље документован тријумф царске ере, описан у живописним детаљима у Јосифовом извештају у VII књизи Јудејског рата.

71. године н.е. у Риму је одржан тријумф у част победе. Обележен је на Титовом славолуку, који приказује римске војнике како носе плен из храма, укључујући менору.

У зору, Веспазијан и Тит, носећи ловорове венце и пурпурне тоге, напустили су Исидин храм и отишли до Октавијиног портика, где су се састали са водећим званичницима Рима. Седећи на трибини од слоноваче, упутили су молитве захвалности пре него што су наставили ка Тријумфалној капији, приносили жртве, обукли тријумфалне тоге и започели поворку. Догађај је привукао огромну масу, процењену на преко 300.000 гледалаца. Поворка је приказала богат низ уметничких дела, укључујући пурпурне таписерије, тепихе, драгуље, статуе богова и украшене животиње. Вишеспратне конструкције приказивале су златне оквире, радове од слоноваче и таписерије које су илустровале сцене из рата. Веспазијан и Тит су се возили заједно у тријумфалним кочијама, док је Домицијан јахао поред њих одвојено. Посебно значајни били су свети предмети из храма, као што су менора, златни сто за хлебове предложења и јеврејски верски текстови. 700 јеврејских заробљеника је парадирано као симболи освајања, према Јосифу, „да би се приказало њихово сопствено уништење”. Тријумф је кулминирао погубљењем Симона бар Гиоре, који је бичеван и обешен у Мамертинској тамници, у складу са римским обичајем.

Иако је већи део Јудеје био умирен, три утврђења — Иродион, Махеронт и Масада — остала су под контролом побуњеника. Римским легатима је додељен задатак да елиминишу ове последње џепове отпора. Иродион и Махеронт пали су у року од две године, остављајући Масаду као последње упориште. Године 73/74. н.е., Римљани су пробили њене зидине након продужене опсаде, окончавши јеврејски устанак.

X легија Fretensis гарнизонира рушевине Јерусалима

Након пада Јерусалима, X легија Fretensis је гарнизонирала рушевине скоро два века. Њихово присуство је потврђено натписима, цреповима и опекама са печатом легије, иако тачна локација логора остаје неизвесна. Успостављање римског гарнизона вероватно је обесхрабрило Јевреје да се врате. Јосиф Флавије је написао да му је Тит доделио имање на другом месту, пошто су она у Јерусалиму била безвредна због римског гарнизона. Додао је да је током устанка свако дрво око града посечено, остављајући земљу „голу као девичанско тло”.

Кровни цреп са печатом X легије Fretensis, пронађен у близини Међународног конгресног центра у Јерусалиму

Мали остатак становништва можда је остао након уништења града. У Јосифовом извештају о говору Елеазара бен Јаира на Масади (73/74. н.е.), Елеазар описује „несрећне старце који седе поред пепела светилишта, и неколико жена, сачуваних од стране непријатеља за најгнусније злостављање”. Епифаније Саламински, хришћански епископ из четвртог века, бележи оно што би могло бити аутентично сведочанство о малој, сиромашној јеврејској заједници која је живела на југозападном брду Јерусалима (гора Сион) између два устанка. Ископавања у Шуафату, 4 км северно од Старог града Јерусалима, открила су насеље из периода након уништења, изграђено у римском стилу, али насељено значајним јеврејским становништвом. На почетку устанка Бар Кохбе, делимично је спаљено, а становници су побегли.

Обележавање у Риму

Да би прославили свој тријумф, Флавијевци су покренули низ великих грађевинских пројеката у Риму. Године 75. н.е., Веспазијан је завршио Храм мира — монументални комплекс посвећен Пакс, богињи мира, поред Августовог форума. Храм је чувао менору, сто за хлебове предложења и друге ритуалне предмете из Јерусалима, заједно са великом збирком уметничких дела. Још један споменик повезан са тријумфом био је Колосеум, завршен под Титом и финансиран, према једном натпису, „из ратног плена” — што се односи на рат у Јудеји.

Флавијевци су такође покренули кампању ковања новца познату као Judaea Capta („Јудеја је освојена”). Издаване током 10 до 12 година, ове кованице су постале централно средство флавијевске пропаганде. На аверсу се налазио Веспазијан или Тит, док је на реверсу била приказана ожалошћена женска фигура, симболизујући покорени јеврејски народ, која седи испод палме, амблема Јудеје. У неким варијантама, фигура је приказана везана или клечи пред богињом победе Ником (Викторијом).

Титов славолук, изграђен око 81. године н.е. на Светом путу, једна је од монументалних грађевина у Риму која обележава победу.

Цар Домицијан (владао 81–96. н.е.) наставио је да овековечује победу, наручивши два тријумфална лука који су славили Флавијевску династију и њен војни успех. Најистакнутији је Титов славолук, који и данас стоји на Римском форуму дуж Светог пута, главне улице древног Рима. Изграђен убрзо након Титове смрти, лук су посветили Сенат и народ Рима обоженим Титу и Веспазијану. Његови унутрашњи рељефи приказују војнике који парадирају са седмокраком менором, столом за хлебове предложења, златним пехаром и сребрним трубама, током тријумфалне поворке. На супротном панелу, Тит је приказан у квадриги, овенчан ловоровим венцем од стране Викторије, док Виртус, персонификација храбрости и војне снаге, води кочију. Менора приказана на луку касније је изабрана за грб Израела. Други тријумфални лук, изграђен око 80/81. н.е., стајао је близу југоисточне ивице Циркуса Максимуса, главног римског хиподрома. Његов натпис је проглашавао да је Тит „покорио јеврејски народ и уништио град Јерусалим, подвиг који су сви генерали, краљеви и народи пре њега или узалуд покушавали или уопште нису покушали”, превиђајући ранија освајања града.

Елија Капитолина и устанак Бар Кохбе

Године 129/130. н.е., цар Хадријан је посетио Јерусалим и на његовим рушевинама основао римску колонију Елија Капитолина, чин који је историчар Мартин Гудман описао као „коначно решење за јеврејску бунтовност”. Овај потез се широко сматра окидачем за устанак Бар Кохбе (132–136. н.е.), током којег су побуњеници предвођени Симоном Бар Кохбом успоставили краткотрајну независну јеврејску државу, коју је Рим убрзо сломио, готово истребивши јеврејско насељавање у Јудеји. Хадријан је преименовао провинцију из Јудеје у Сирија Палестина и забранио Јеврејима улазак у Јерусалим и његову околину. Елија Капитолина је прерасла у скроман град насељен легионарима и нејеврејским досељеницима, са храмовима римским божанствима који су заменили некадашњи јеврејски карактер града.

Наредних пет векова, Јеврејима је било дозвољено да уђу у Јерусалим само на Тиша беав, да оплакују уништење храма. Хришћански ходочасник из Бордоа који је посетио град 333. године н.е. забележио је да су Јевреји долазили годишње да помажу пробушени камен, „јадикујући уз јецаје, цепајући своје одежде, и тако одлазе”. Забрана јеврејског насељавања остала је на снази чак и након што је Римско царство прихватило хришћанство. Под царем Јулијаном (владао 361–363. н.е.), Јеврејима је привремено дозвољено да се врате и можда су започели обнову храма, али је напор заустављен природном катастрофом и Јулијановом смрћу. Трајно јеврејско поновно насељавање у Јерусалиму дозвољено је тек након муслиманског освајања 638. године. Храмовна гора је, чини се, остала углавном у рушевинама до 693. године, када је омејадски калиф Абд ел Малик изградио Купола на стени.

Судбина блага из храма

Иако је већина блага из храма била јавно изложена у Храму мира у Риму, предмети као што су пурпурне завесе из храма и свитак Торе су уместо тога депоновани у царској палати. Рабинска традиција приписана Елиезеру бен Јосеу (вероватно датирана око 170. н.е.) бележи да је видео златну дијадему и завесу из храма у Риму, могуће у Веспазијановој приватној ризници. Нешто каснији извор помиње ове предмете заједно са менором и столом за хлебове предложења.

У 6. веку, византијски историчар Прокопије је забележио да су „блага Јевреја, која је Веспазијанов син Тит донео у Рим након освајања Јерусалима заједно са другим пленом”, била међу ратним трофејима које је у Константинопољу парадирао генерал Велизар након његове победе у Вандалском рату 533. године н.е. Он наводи да су их претходно у Картагину однели вандалски краљ Гејсерих, након његове пљачке Рима 455. године. Током поворке, један јеврејски посматрач је наводно упозорио да ови свети предмети припадају само месту које је првобитно одредио краљ Соломон, и да је њихово поседовање оснажило и Гејсериха, а сада и Велизара у освајању. Узнемирен упозорењем, цар Јустинијан I је наредио да се предмети пошаљу хришћанским светилиштима у Јерусалиму. Неки каснији средњовековни извори тврдили су да су блага из храма остала у Риму. Седмокрака светиљка приказана на мозаику апсиде цркве Светих Козме и Дамјана у граду повезана је од стране научника Џона Озборна са менором. Ако су предмети остали у Константинопољу, вероватно су изгубљени током пљачке града 614. године.

Јеврејски одговори

Уништење Другог храма било је прекретница у јеврејској историји, што је довело до дубоког преобликовања јеврејског идентитета и праксе. Губитком Храма — центра верског и националног живота — јудаизам је морао да се прилагоди будућности расељења и неизвесности. Ова промена је такође подстакла опадање секташтва и крај Првосвештенства. Како жртвени обреди више нису били изводљиви, јудаизам је развио нове облике богослужења и праксе, при чему су фарисеји постали централна снага у преобликовању и уједињењу јудаизма, постављајући темеље за рабинску традицију која је уследила. Под вођством њихових наследника, рабина, јудаизам је прешао на модел усредсређен на проучавање Торе, заједничку молитву и дела милосрђа, означавајући почетак нове верске ере која се прилагодила одсуству и Храма и суверене јеврејске државе.

Уништење храма такође је изазвало дубоко теолошко размишљање о његовим узроцима и значају. Ослањајући се на библијска тумачења уништења Јерусалима 586/587. п. н. е. од стране Набукодоносора, многи Јевреји су своју патњу видели као божанску последицу моралних или верских преступа. Идеја да је изгнанство резултат непослушности, али да покајање може вратити божанску наклоност, била је појачана када је персијски краљ Кир Велики дозволио Јеврејима да се врате и обнове храм око 539. п. н. е. Међутим, док је Други храм обновљен у року од шездесет година од уништења Првог, Римљани нису дозволили сличну обнову након његовог уништења, остављајући јеврејска очекивања неиспуњеним.

Апокалиптичка литература

У деценијама након уништења Јерусалима, јеврејска апокалиптичка књижевност доживела је препород, оплакујући губитак храма, настојећи да објасни његову судбину и изражавајући наду у обнову града. Нека дела су се ослањала на преседан уништења Јерусалима 587/6. п.н.е. и његове последице, пошто је ова ранија катастрофа оставила дубок траг на хебрејској Библији, подстичући Јевреје који су доживели сличну катастрофу да размишљају о њој.

Благословен је онај који се није родио, или онај који се родио и умро. Али ми, живи — јао нама, јер смо видели невоље Сиона, и шта је задесило Јерусалим. ...

Ви, земљорадници, не сејте поново. А ти, о земљо, зашто дајеш плод своје жетве? Задржи у себи сласт своје хране. А ти, лозо, зашто још увек дајеш своје вино? Јер жртва се више неће приносити на Сиону, и први плодови се неће поново приносити.

А ти, небо, задржи своју росу у себи, и не отварај ризнице кише. А ти, сунце, задржи светлост својих зрака у себи. А ти, месече, угаси мноштво своје светлости. Јер зашто би светлост поново излазила, кад је светлост Сиона замрачена?

А ви, младожење, не улазите, и не дозволите да се невесте украшавају. А ви, жене, не молите се да имате децу, јер ће се нероткиње више радовати.

— 2. Варухова 10:6–16

Једно такво дело је Друга књига Варухова, псеудепиграфски текст приписан Варуху, писару Јеремије током уништења Првог храма. Почиње тако што Бог открива Варуху да је пад Јерусалима неминован због грехова народа и налаже му да упозори друге да беже. Варух одговара да би радије умро него да сведочи паду града, називајући Јерусалим „моја мајка”, и питајући се да ли се сам свет завршава. Он моли да ће његово уништење избрисати наслеђе Израела, али га Бог уверава да прави, вечни Јерусалим остаје сачуван на небу. Десето поглавље књиге позива природу и човечанство да прекину своје уобичајене послове и радости у жаљењу за падом Јерусалима. Дело се завршава тако што Варух позива оне који су остали у земљи да остану верни Божјем закону и избегну судбину изгнаника. Он пише изгнаницима из асирског и вавилонског ропства, описујући уништење Сиона, делећи божанска обећања о правди и позивајући их да се држе Закона док чекају предстојеће искупљење, пре него што пошаље писмо орлом.

Друго апокалиптичко дело, Четврта књига Јездрина, верује се да је првобитно написано на хебрејском, могуће током владавине Домицијана (81–96 н.е.). Приписано библијској фигури Јездри, активном током ере повратка на Сион (пети–четврти век п. н. е.), дело га приказује како води дијалоге са анђелом Урилом, изражавајући дубоку фрустрацију која подсећа на аргументе у Књизи о Јову. Текст описује тугу света за Сионом, „мајком свих нас”, док Јездра види Вавилон и дубоко је потресен сведочећи „разарању Сиона и богатству оних који су живели у Вавилону”. Јездра се пита зашто би Израел требало да остане веран када је послушност донела патњу, и изазива зашто њихови тлачитељи напредују док су они кажњени. Анђелов одговор — да је сам Јездра био праведан и да ће бити награђен — не задовољава га. Друга половина књиге представља низ визија које приказују крај времена, што неки научници тумаче као решење Јездриних сумњи. Текст преноси да божанска правда није одмах очигледна, али ће се открити дугорочно, када Израел буде обновљен, а његови непријатељи кажњени. Рим је приказан као неправедно царство осуђено на пад кроз божански суд, који ће извршити Месија. Слично томе, једно од Сибилинских пророчанстава, које укључује јеврејска пророчанства састављена у периоду после устанка, описује ерупцију Везува 79. н.е. као божанску казну за уништење Јерусалима.

Уништење у рабинској литератури

Рабински одговор на догађаје огледа се у рабинској литератури кроз приче, традиције, мидраш и учења током векова. Рабини су догађаје представили као моралну и верску кризу, приписујући катастрофу унутрашњим факторима као што су фракционализам, злоупотреба богатства, неуспеси у вођству, занемаривање друштвене одговорности и грех. Њихово тумачење се подударало са библијским гледиштем да Јерусалим, божански заштићен град, може пасти само због пропуста Израела, при чему је Бог дозволио Риму да га освоји као казну за унутрашње поделе и самоуништавајуће поступке.

Рана рабинска дела, која су саставили танаити — рабински мудраци активни од времена уништења храма до почетка трећег века — одражавају дубоку тугу и бол због његовог губитка. Мишна жали што је са уништењем „верни људи дођоше крају”, и од тада, „није било дана без свог проклетства”. Слично томе, Авот де-Раби Натан, коментар на Мишну, наводи: „Док је постојала служба у храму, свет је био благословен... Али када је Храм уништен, благослов је напустио свет.”

Због чега је Први храм уништен? Уништен је због чињенице да су у Првом храму постојале три ствари: идолопоклонство, забрањени сексуални односи и крвопролиће... Међутим, с обзиром на то да су се људи током периода Другог храма бавили проучавањем Торе, поштовањем мицвот и делима доброчинства... зашто је Други храм уништен? ... због чињенице да је у том периоду постојала безобзирна мржња. Ово нас учи да је грех безобзирне мржње једнак трима тешким преступима: идолопоклонству, забрањеним сексуалним односима и крвопролићу.

— Вавилонски Талмуд, Јома, 9б

Вавилонски талмуд (Гитин 55б–57а) пружа опсежан наратив који детаљно описује уништење града и факторе који су довели до њега. Још један извештај, богат интерпретативним омилијама, појављује се у Lamentations Rabbah, посебно у уводним деловима. Трактат Јома Вавилонског талмуда објашњава да је Други храм пао због тешког греха неосноване мржње (שִׂנְאַת חִנָּם; sin'at ḥinnam).

Једна од најпознатијих талмудских прича која објашњава уништење је прича о Камци и Бар Камци. У овом извештају, богати човек у Јерусалиму је грешком позвао свог непријатеља, Бар Камцу, на банкет уместо свог пријатеља, Камцу. Када је Бар Камца стигао, био је јавно понижен и избачен, упркос понуди да плати целу гозбу. Тражећи освету, Бар Камца је обавестио Римљане да Јевреји планирају побуну, што је покренуло ланац догађаја који су на крају довели до рата. Друга прича описује како су три богата човека — Бен Калба Сабуа, Накдимон бен Гурион и Бен Сисит Хакесет — имали довољно намирница да одрже Јерусалим 21 годину, што би рабинима омогућило да преговарају са Римом. Међутим, револуционари (baryoni) су спалили градске залихе хране, приморавајући становништво на глад и чинећи рат једином опцијом.

Рабинска литература назива Тита „Тит Зли”, приказујући га као арогантног и богохулног, и наглашавајући да, иако непријатељи Израела могу стећи моћ, они служе само као инструменти божанског гнева осуђени на казну. Једна легенда приповеда како је Тит оскрнавио Светињу над светињама у храму тако што је силовао проститутку на свитку Торе, а затим својим мачем распорио завесу, узрокујући да она прокрвари. Касније, комарац је ушао у Титов нос, појео му мозак и изазвао његову смрт.

Рабински извори који размишљају о Јерусалиму пре његовог уништења говоре о његовој неупоредивој лепоти, при чему један наводи: „Нема лепоте као што је лепота Јерусалима”, а други изјављује: „Онај ко није видео Јерусалим у његовом сјају никада у животу није видео леп град”. Рабинска литература такође бележи посете његовим рушевинама. Један извештај описује рабина Акиву и његове колеге на опустошеном месту: док су други плакали, Акива се смејао, објашњавајући да ће, као што су се пророчанства о уништењу остварила, тако ће се остварити и обећања о обнови. Додатни рабински текстови приказују Бога, заједно са Мојсијем, патријарсима, пророцима и анђелима, како оплакују уништење Јерусалима.

Бен Закај, Јавне и настанак рабинског покрета

Према рабинским изворима, рабин Јоханан бен Закај, истакнути мудрац, прокријумчарен је из Јерусалима током опсаде, сакривен у ковчегу и претварајући се да је мртав. Након сусрета са Веспазијаном и пророковања његовог успона на царски престо, обезбедио је оснивање рабинског центра у Јавнеу. Одатле су он и његови ученици поставили темеље за облик јудаизма који више није био усредсређен на храм. Одломак у Авот де-Раби Натан илуструје ову промену, приповедајући како је Бен Закај утешио свог ученика, Јошуу бен Хананију, учећи га да су дела милосрђа једнака жртвеном помирењу у храму.

Нови рабински приступ заговарао је уравнотежен одговор: Јевреји су требали да ублаже своје прославе у знак сећања на уништење храма, али да избегавају претерано жаљење које би ометало свакодневни живот. Неки Јевреји су усвојили аскетске праксе, док су се други повлачили у пећине ради поста и чекања искупљења. Дебата у Тосефта Сота и Вавилонском Талмуду (Бава Батра 60б) бележи како се рабин Јошуа супротставио онима који су заговарали уздржавање од меса и вина због њихове улоге у храмовним приносима. Он је тврдио да би ова логика захтевала и напуштање хлеба, воћа и воде, остављајући своје противнике без речи. Такође их је подсетио на рабински пропис да се приликом малтерисања нове куће остави мали део необојен као спомен на Јерусалим.

Једном, док је рабин Јоханан бен Закај излазио из Јерусалима, рабин Јошуа га је пратио и видео храм у рушевинама. „Јао нама!” повикао је рабин Јошуа, „што је ово место, где су се греси Израела искупљивали, опустошено!” „Сине мој,” рекао му је рабин Јоханан, „немој се жалостити; имамо друго помирење једнако ефикасно као ово. А шта је то? То су дела милосрђа, као што је речено: „Јер милост желим, а не жртву” (Осија 6:6).

— Авот де-Раби Натан, верзија А, 4:5

Период након уништења храма обележила је водећа улога Ribaz-а у преобликовању јудаизма. Приписује му се увођење неколико прописа (taqqanot) којима су јеврејске верске праксе прилагођене функционисању у одсуству храма. Међу њима, одређено је да се, ако Рош Хашана падне на шабат, shofar може дувати на било ком месту са судом, а не само у јерусалимском храму. Слично, током Сукота, lulav је било дозвољено носити изван Јерусалима свих седам дана празника. Молитва је такође формализована, са амидом установљеном као централном компонентом, која се изговарала три пута дневно, а њено време је било повезано са храмовним жртвама. Свештеничка класа је задржала свој утицај доприносом синагогалној литургији и могуће библијским преводима. Успостављање центра у Јавнеу омогућило је развој структурираног и ауторитативног система рабинског учења, који је одиграо кључну улогу у обликовању јеврејског живота наглашавајући усмену традицију као допуну писаној Тори. Ови рабински напори касније су кулминирали састављањем Мишне и два Талмуда, који су постали примарни извори јеврејског закона и верских смерница.

Наслеђе и културни утицај

У јеврејској традицији и култури

Уништење Јерусалима означило је дубоку промену за јеврејски народ, при чему се јеврејска контрола над градом није наставила све до двадесетог века. Међутим, Јерусалим је остао централан за јеврејски верски живот и идентитет. Јеврејска веза са градом ојачана је мрежом симбола, обичаја и ритуала уграђених у књижевност, молитву, песму и уметност, чувајући тежњу за повратком у Јерусалим и обнављањем јеврејске нације.

Јевреји се моле код Западног зида, последњег преосталог дела Другог храма, током Тиша беава, дана поста који обележава уништење храма.

У јудаизму, уништење се обележава на Тиша беав, велики дан поста који такође означава уништење Соломоновог храма, заједно са другим катастрофалним догађајима у јеврејској историји, укључујући пад Бетара и протеривање Јевреја из Шпаније. Током три недеље које претходе овом дану, у синагоги се читају посебна пророчка читања, а праксе као што су венчања, шишање и једење меса у првих осам дана месеца ава су забрањене. Западни зид, најзначајнији преживели остатак Другог храма, дуго је био централна тачка за јеврејску молитву и жаљење, симболизујући и уништење јеврејске домовине и наде за њену обнову. „Следеће године у Јерусалиму” је понављана изјава током различитих тачака хебрејског календара, посебно на Пасхални седер.

Младожења разбија чашу под ногом током јеврејске свадбене церемоније, симболични чин који обележава уништење храма у Јерусалиму

Уништење се такође призива у животним ритуалима. На јеврејским венчањима, младожења разбија чашу како би обележио уништење Храма, често праћено рецитацијом Псалам 137:5–6: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ми се осуши десница.” Друге традиције жаљења укључују остављање дела куће необојеним или уздржавање од ношења комплетног сета накита у радосним приликама. У касној антици, неке јеврејске заједнице почеле су да датирају животне догађаје од уништења храма. Уобичајен израз утехе током погребних обичаја, како на гробљу, тако и касније, је „Нека вас Бог утеши међу онима који жале за Сионом и Јерусалимом.”

Јевреји, како појединачно, тако и у групама, покушавали су да се врате у Јерусалим током историје, са значајним случајевима попут Јуде Халевија у дванаестом веку и следбеника Шабетаја Цвија у седамнаестом веку. Ходочашће у град се наставило, развијајући се кроз различите облике током векова. Јерусалимски и Вавилонски талмуд, састављени у четвртом и петом веку н.е., пружају детаљне прописе за ритуале жаљења које су поштовали ходочасници који су посећивали Јерусалим, укључујући смернице за цепање одеће и рецитовање молитава приликом гледања рушевина Јудеје, Јерусалима и храма. Леха Доди, централни пијут (литургијска песма) којом се дочекује Шабат, састављен у Сафеду у шеснаестом веку, посвећује пет од својих девет строфа Јерусалиму, размишљајући о његовом уништењу и изражавајући наду у његову обнову. Обнова храма и обнављање жртви остају централне теме у ортодоксној јеврејској литургији.

Јеврејске дијаспорске заједнице чувале су легенде о изгнанству својих предака из Јерусалима. Традиција забележена међу Јеврејима Шпаније каже да су њихови преци одведени тамо након пада града под Титом, при чему се најранија документована референца појављује у Седер Олам Зута (око 800. н.е.). Једна традиција каже да су јерусалимски изгнаници граду Толедо дали име, повезујући га са хебрејским речима toledot или tulaytula, што значи „миграција” или „лутање”. Породица Абу Албалија је пратила своје порекло до Варуха, вештог ткача свиле, који је, према њиховој традицији, послат од стране Тита у Мериду заједно са другим племићким јерусалимским породицама на захтев локалног гувернера. Сличне традиције се појављују у средњовековним италијанским изворима. Хроника Ахимаза из једанаестог века и каснији рукописи Јосипона бележе да је око 5.000 заробљеника које је Тит заробио пресељено у разне градове у Апулији, укључујући Орија, Отранто и Трани.

Временом, уништење је постало симбол јеврејског изгнанства и чежње за обновом, тема која и даље одјекује у јеврејској мисли и књижевности. Израелски писац Шмуел Јосеф Агнон размишљао је о његовом трајном значају у свом говору на Нобеловом банкету: „Као резултат историјске катастрофе у којој је Тит из Рима уништио Јерусалим, а Израел је протеран из своје земље, рођен сам у једном од градова изгнанства. Али увек сам себе сматрао оним који је рођен у Јерусалиму.”

У хришћанској теологији

Рани хришћани су тумачили уништење храма као испуњење Исусовог пророчанства, како је забележено у Јеванђељима. „Пророчанство о уништењу Храма”, слика Џејмса Тисоа

У неким раним хришћанским текстовима, уништење Јерусалима је приказано као божанска казна за одбацивање Исуса од стране јеврејског народа, у складу са библијским гледиштем да грех резултира божанском казном. Јеванђеља — почевши од Јеванђеља по Марку, састављеног око 70. н.е. — садрже пророчанства приписана Исусу која предвиђају уништење Јерусалима и храма (Марко 13, Матеј 24, Лука 21), при чему Јеванђеље по Матеју можда алудира на спаљивање града. Варнавина посланица (написана између 70. и 135. н.е.) је представила уништење као доказ да је Бог одбацио физички храм у корист новог, духовног, оличеног у вери и преобраћењу незнабожачких верника. Јустин Филозоф, пишући после 135. н.е., тумачио је уништење храма као казну за распеће Исуса, и сматрао је да је други устанак запечатио пустошење Јерусалима — знак, по његовом мишљењу, да су храмски култ и Божји савез са Јеврејима били привремени и да их је сада заменила Црква.

Према црквеним оцима из четвртог века, Јевсевију и Епифанију, хришћанска заједница у Јерусалиму побегла је у Пелу преко Јордана након што је добила божанско упутство, чиме је избегла уништење града. Историчност овог извештаја је спорна. Скептици наводе Јевсевијеву тврдњу о пророчанству као доказ пристрасности и напомињу да су Пелу опљачкали јеврејски побуњеници током рата. Присталице тврде да су, као и друге групе, хришћани можда побегли, док друго гледиште сугерише да су се предали Римљанима и били пресељени у Пелу.

До краја четвртог века, хришћански писци су даље појачали гледиште о паду Јерусалима као божанској казни. Јован Златоусти је изјавио да је у знак одмазде за распеће Исуса, „он тада уништио ваш град... расејао ваш народ... и расуо вашу нацију по лицу земље”, представљајући ово као доказ да је Исус васкрсао и да влада на небу. Отприлике у истом периоду, Јероним је описао како је Јеврејима било дозвољено да уђу у Јерусалим само једном годишње како би оплакивали уништење храма — након што плате накнаду. Тог дана, написао је, „народ је долазио тугујући, окупљале су се слабе, луде жене, и старци, прекривени годинама и крпама, показивали су гнев Господњи на својим телима и у свом физичком изгледу”. Он је њихову патњу видео као испуњење божанске казне, супротстављајући њихову беду „са заставом његовог крста која се сијала са Маслинске горе”. У 19. веку, Брук Фос Весткот, епископ Дарама, описао је пад Јерусалима као „најзначајнији национални догађај у историји света”, наводећи да, након што је „савршенији табернакул” (тј. Исус) одбачен, храм је „нужно био осуђен на коначно пустошење”.

У уметности, књижевности и популарној култури

Пад Јерусалима је инспирисао писце и уметнике хиљадама година. Рани средњовековни приказ појављује се на Френксовој шкатули, кутији од китове кости из осмoг века из англосаксонске Енглеске, чија задња плоча приказује освајање града — очигледно информисана Јосифовим извештајем. Сцена је означена речима „суд” и „талац”, поред натписа који се тумачи као: „Овде се боре Тит и Јеврејин. Овде његови становници беже из Јерусалима.” Средњовековна хришћанска књижевност развила је легенде у којима су Веспазијан и Тит приказани као хришћански јунаци који су се преобратили након чудесних исцељења реликвијом свете Веронике, што их је навело да се освете Јеврејима. De Pylato, латинско прозно дело вероватно из једанаестог века, представља темељне елементе ове легенде, утичући на дела као што су La Destruction de Jerusalem из дванаестог века и Златна легенда из тринаестог века. Слична нарација се појављује у средњоенглеској алитеративној песми из четрнаестог века Опсада Јерусалима, која догађај приказује као „крсташки поход за освету Христове смрти”, како је описала научница за средњовековну књижевност Кристин Чизм. Уништење Јерусалима се такође помиње неколико пута у Божанственој комедији Дантеа, где је „добри Тит” приказан као инструмент божанске казне.

„Опсада и уништење Јерусалима”, La Passion de Nostre Seigneur (око 1504)

До седамнаестог века, уметници су почели да усвајају сложенији и амбивалентнији поглед на догађај, што је означило одступање од ранијих антијеврејских тумачења. У свом делу Уништење храма у Јерусалиму (1638), француски сликар барока Никола Пусен ослањао се на Јосифа Флавија да прикаже опсаду као сцену хаоса и бруталности. Уместо да прикаже Тита као тријумфалног освајача, Пусен га је приказао као конфликтну фигуру, узнемирену због рушења храма. Насупрот томе, слика Уништење Јерусалима од стране Тита (1846) немачког сликара Вилхелма фон Каулбаха прати средњовековну хришћанску традицију, приказујући догађај као божанску казну, са осветољубивим анђелима који помажу Титу и фигуром Лутајућег Јеврејина кога протерују демони. Још један приказ из деветнаестог века је Уништење Јерусалима од стране Римљана шкотског оријенталистичког сликара Дејвида Робертса, који је своју драматичну композицију засновао на скицама направљеним током његове посете Јерусалиму 1839. године, иако је узео театралне слободе како са догађајима, тако и са топографијом града. Најзад, слика италијанског романтичарског сликара Франческа Хајеца, настала 1860-их година и одражавајући романтични национализам повезан са Ђузепеом Вердијем, ставља менору у центар уништења храма.

Опсада и уништење Јерусалима, Дејвид Робертс (1850)

У рано модерно доба у Енглеској, уништење Јерусалима је виђено као огледало за националну интроспекцију. Писци различитих жанрова почели су да поистовећују протестантску Енглеску са опкољеним Јеврејима, док су католичке силе преобличене у модерне Римљане. Песма из 1618. године, Хананска несрећа, приказује Римљане као оне који желе „овај Свети град да оскрнаве”. Проповедник Самјуел Рол упоредио је уништење Јерусалима са Великим пожаром у Лондону, наговештавајући да су романисти можда стајали иза оба догађаја. У Изгубљени рај (1667), Милтон представља уништење Јерусалима као искупитељски губитак, попут пада Едена, указујући изван суда на духовну обнову и наду у Нови Јерусалим. Ова перспектива је подстакла емпатичнију идентификацију са Јеврејима међу Енглезима.

У модерној ери, уништење Јерусалима је приказано у уметничким делима, романима и филмовима. Уништење Јерусалима се негативно посматра у роману Јадници (1862) Виктора Игоа, где он изјављује: „масакрирани Јерусалим умањује Тита... Јао човеку који иза себе оставља сенку која носи његов облик”. Роман Бисерна девојка (1901) Хенрија Рајдера Хагарда користи пад Јерусалима као позадину, причајући причу о Маријам, младој хришћанки, и њеној љубави према Марку, римском војнику. Недавно, израелски анимирани филм Легенда о уништењу (2021), у режији Гидија Дара, драматизовао је опсаду Јерусалима користећи статичне слике и гласовну глуму, са талмудском фигуром Бен Батиахом као централним ликом, а филм је освојио четири награде Офир.

Види још

• Fiscus Iudaicus
• Иродовска четврт
• Холиленд модел Јерусалима
• Јерусалимски археолошки парк
• Јерусалим у јудаизму
• Претеризам
• Опсада Бетара

Литература

Антички извори

• Cassius Dio (1925). Roman History: Books 61–70. Loeb Classical Library: Dio Cassius. VIII. Превод: Cary, Earnest. Cambridge, MA: Oxford University Press. OCLC 50585209. 
• Eusebius (1926). Ecclesiastical History: Books 1–5. Loeb Classical Library: Eusebius. 1. Превод: Lake, Kirsopp. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 899735654. 
• Josephus (1927a). The Jewish War, Books I–II. Loeb Classical Library: Josephus. Превод: Thackeray, Henry St. John. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 942995559. 
• Josephus (1927b). The Jewish War, Books III–IV. Loeb Classical Library: Josephus. Превод: Thackeray, Henry St. John. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 942995339. 
• Josephus (1928). The Jewish War, Books V–VIII. Loeb Classical Library: Josephus. Превод: Thackeray, Henry St. John. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 942992973. 
• Malalas, John (1986). Chronicle. Byzantina Australiensia. Melbourne: Australian Association for Byzantine Studies. ISBN 978-0959363623. 
• Philostratus. Life of Apollonius. 
• Pliny (1942). Natural History: Books 3–7. Loeb Classical Library: Pliny. II. Превод: Rackham, Harris. Harvard University Press. OCLC 1091974962. 
• Sulpicius Severus (2015). Chronica. Ancient Christian Writers. 70. Превод: Goodrich, Richard J. Newman Press. ISBN 978-1587685248. 
• Tacitus (1931). Histories: Books 4–5. Annals: Books 1–3. Loeb Classical Library: Tacitus. Превод: Moore, Clifford H. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 2026323. 
• Avot de-Rabbi Natan [The Fathers According to Rabbi Nathan]. The Yale Judaica Series. Превод: Goldin, Judah. New Haven, CT: Yale University Press. 1990. ISBN 978-0-300-04697-7. 
• Avot de-Rabbi Natan [The Fathers According to Rabbi Nathan]. Превод: Saldarini, Anthony J. Leiden: Brill. 1975. ISBN 978-9-004-04294-0. 
• The Babylonian Talmud: A Translation and Commentary. Превод: Neusner, Jacob. Peabody, Massachusetts: Hendrickson Publishers. 2011. ISBN 978-1-59856-526-3. 
• Jerusalem Talmud – First Order: Zeraim – Tractate Berakhot. Studia Judaica. 18. Превод: Guggenheimer, Heinrich W. De Gruyter Brill. 2000. ISBN 978-3-110-16591-3. 
• Lamentations Rabbah: An Analytical Translation. Neusner Titles In Brown Judaic Studies. Превод: Neusner, Jacob. University Of South Florida. 1989. ISBN 978-1-555-40412-3. 
• The Mishnah. Превод: Neusner, Jacob. New Haven, CT: Yale University Press. 1991. ISBN 978-0300050226. 

Модерни извори

• Agnon, Shmuel Yosef (1967). „Nobel Banquet Address”. Hebrew Abstracts. National Association of Professors of Hebrew (NAPH). 11: 5—9. JSTOR 45275410. 
• Alexander, Philip (2024). „A Tale of Two Cities: Rome and Jerusalem in Jewish Eschatology between 70 CE and 135 CE”. Ур.: Czajkowski, Kimberley; Friedman, David A. Looking In, Looking Out: Jews and Non-Jews in Mutual Contemplation. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 212. Leiden and Boston: Brill. стр. 203—222. ISBN 978-9-004-68503-1. doi:10.1163/89004685055 (неактивно 1. 7. 2025). CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Alon, Gedaliah (1977). Jews, Judaism and the Classical World: Studies in Jewish History in the Times of the Second Temple and Talmud. Magnes Press. ISBN 978-9-652-23468-1. 
• Bahat, Dan (1999). „The Herodian Temple”. Ур.: Horbury, William; Davies, W. D.; Sturdy, John. The Early Roman Period. The Cambridge History of Judaism. 3. Cambridge University Press. стр. 38—58. ISBN 978-1-139-05366-2. 
• Beard, Mary (2002). „The Triumph of Flavius Josephus”. Ур.: Boyle, A. J.; Dominik, W. J. Flavian Rome: Culture, Image, Text. Brill. стр. 543—558. ISBN 978-9-004-11188-2. 
• Belayche, Nicole (2001). Iudaea-Palaestina: The Pagan Cults in Roman Palestine (Second to Fourth Century). Tübingen: Mohr Siebeck. ISBN 978-3-161-47153-7. 
• Bokser, Baruch M. (1983). „Rabbinic Responses to Catastrophe: From Continuity to Discontinuity”. Proceedings of the American Academy for Jewish Research. American Academy for Jewish Research. 50: 37—61. JSTOR 3622688. doi:10.2307/3622688. 
• Bowers, W. P. (1975). „Jewish Communities in Spain in the Time of Paul the Apostle”. The Journal of Theological Studies. New Series. Oxford University Press. 26 (2): 395—402. JSTOR 23962030. doi:10.1093/jts/XXVI.2.395. 
• Broshi, Magen (1999). „The Archaeology of Palestine 63 BCE–CE 70”. Ур.: Horbury, William; Davies, W. D.; Sturdy, John. The Early Roman Period. The Cambridge History of Judaism. 3. Cambridge University Press. стр. 1—37. ISBN 978-1-139-05366-2. 
• Chism, Christine (1998). „The Siege of Jerusalem: Liquidating Assets” (PDF). Journal of Medieval and Early Modern Studies. 28: 309—340. 
• Cohen, Shaye J. D. (1984). „The Significance of Yavneh: Pharisees, Rabbis, and the End of Jewish Sectarianism”. Hebrew Union College Annual. 55: 27—53. JSTOR 23507609. 
• Cohen, Shaye J. D. (1999). „The Temple and the synagogue”. Ур.: Horbury, William; Davies, W. D.; Sturdy, John. The Early Roman Period. The Cambridge History of Judaism. 3. Cambridge University Press. стр. 298—325. ISBN 978-1-139-05366-2. 
• Cohen, Shaye J. D. (2014). From Maccabees To Mishnah (3rd изд.). Louisville, Kentucky: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23904-6. 
• Clarysse, Willy (2021). „The Jewish Presence in Graeco-Roman Egypt: The Evidence of the Papyri since the Corpus Papyrorum Judaicarum”. Ур.: Salvesen, Alison; Pearce, Sarah; Frenkel, Miriam. Israel in Egypt: The Land of Egypt as Concept and Reality for Jews in Antiquity and the Early Medieval Period. Ancient Judaism and Early Christianity. 110. Leiden & Boston: Brill. стр. 305—325. ISBN 978-90-04-43539-1. 
• Clements, Ruth A. (2012). „Temple and Identity in Early Christianity and in the Johannine Community: Reflections on the "Parting of the Ways"”. Ур.: Schwartz, Daniel R.; Weiss, Zeev. Epilogue: 70 CE After 135 CE—The Making of a Watershed?. Brill. стр. 517—536. ISBN 978-9-004-21534-4. 
• Daschke, Dereck (2010). City of Ruins: Mourning the Destruction of Jerusalem Through Jewish Apocalypse. Biblical Interpretation Series. 99. Brill. ISBN 978-9-004-18181-6. 
• Davies, Gwyn (2023). „Stamping Out the Embers: Roman "Mopping-Up" Operations at the End of the First Jewish Revolt”. Ур.: Mizzi, Dennis; Grey, Matthew; Rassalle, Tine. Pushing Sacred Boundaries in Early Judaism and the Ancient Mediterranean. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 208. Brill. стр. 100—127. ISBN 978-9-004-54082-8. doi:10.1163/9789004540828_005. 
• Demsky, Aaron (1986). „When the Priests Trumpeted the Onset of the Sabbath”. Biblical Archaeology Review. 12 (6): 50—52. 
• deSilva, David A. (2024). Judea under Greek and Roman Rule. Oxford University Press. ISBN 978-0-190-26328-7. 
• Eshel, Hanan (2006). „The Bar Kochba Revolt, 132–135”. Ур.: Katz, Steven T. The Late Roman-Rabbinic Period. The Cambridge History of Judaism. 4th. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77248-8. 
• Cotton, Hannah M.; Di Segni, Leah; Eck, Werner; Isaac, Benjamin; Kushnir-Stein, Alla; Misgav, Haggai; Price, Jonathan; Roll, Israel; Yardeni, Ada, ур. (2011). Corpus Inscriptionum Iudaeae/Palaestinae: Volume 1/Part 1 Jerusalem: 1–704. Berlin: De Gruyter. ISBN 978-3-11-174100-0. doi:10.1515/9783110222203. 
• Fine, Steven; Wisse, Jacob; Joshowitz, Jill (2021). „Exhibition Script and Object Checklist”. Ур.: Fine, Steven. The Arch of Titus: From Jerusalem to Rome—and Back. стр. 179—193. ISBN 978-9-004-44779-0. doi:10.1163/9789004447790_016. 
• Fine, Steven (2023). „Why Was Titus Killed by a Gnat? Reflections on a Rabbinic Legend”. Ур.: Eleff, Zev; Seidler-Feller, Shaul. Emet le-Ya'akov: Facing the Truths of History: Essays in Honor of Jacob J. Schacter. De Gruyter. стр. 544—568. doi:10.1515/9798887193137-028. 
• Friedman, Mark (1996). „Jewish Pilgrimage after the Destruction of the Second Temple”. Ур.: Rosovsky, Nitza. City of the Great King: Jerusalem from David to the Present. Harvard University Press. стр. 136—147. ISBN 978-0-674-36708-1. 
• Gabba, Emilio (1999). „The social, economic and political history of Palestine 63 BCE–CE 70”. Ур.: Horbury, William; Davies, W. D.; Sturdy, John. The Early Roman Period. The Cambridge History of Judaism. 3. Cambridge University Press. стр. 94—167. ISBN 978-1-139-05366-2. 
• Geva, Hillel (2010). „Stratigraphy and Architecture”. Ур.: Geva, Hillel. Jewish Quarter Excavations in the Old City of Jerusalem Conducted by Nahman Avigad, 1969–1982, Vol. IV. The Burnt House of Area B and Other Studies, Final Report. Jerusalem: Israel Exploration Society. стр. 1—90. 
• Gerber, Jane S. (2021). „The Jews of Muslim Spain”. Ур.: Lieberman, Phillip I. Jews in the Medieval Islamic World. The Cambridge History of Judaism. 5. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 164—198. ISBN 978-1-139-04887-3. doi:10.1017/9781139048873. 
• Goldenberg, Robert (2006). „The destruction of the Jerusalem Temple: its meaning and its consequences”. Ур.: Katz, Steven T. The Late Roman-Rabbinic Period. The Cambridge History of Judaism. 4. Cambridge University Press. стр. 194—195. ISBN 978-0-521-77248-8. doi:10.1017/chol9780521772488.009. Приступљено 16. 9. 2024. 
• Goodblatt, David (2006). „The political and social history of the Jewish community in the Land of Israel”. Ур.: Davies, William David; Finkelstein, Louis; Katz, Steven T. The Late Roman-Rabbinic Period. The Cambridge History of Judaism. 4. Cambridge University Press. стр. 404—430. ISBN 978-0-521-77248-8. 
• Goodman, Martin (1987). The Ruling Class of Judaea: The Origins of the Jewish Revolt against Rome, A.D. 66–70. Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-55265-6. doi:10.1017/CBO9780511552656. 
• Goodman, Martin (2004). „Trajan and the Origins of Roman Hostility to the Jews”. Past & Present. 182 (1): 3—29. JSTOR 3600803. doi:10.1093/past/182.1.3. 
• Goodman, Martin (2006). „Sadducees and Essenes after 70 CE”. Judaism in the Roman World. Ancient Judaism and Early Christianity. 66. Brill. стр. 153—162. ISBN 978-9-047-41061-4. 
• Grabbe, Lester L. (2021). A History of the Jews and Judaism in the Second Temple Period, Volume 4: The Jews under the Roman Shadow (4 BCE–150 CE). The Library of Second Temple Studies. T&T Clark. ISBN 978-0-567-70070-4. 
• Groves, Beatrice (2015). The Destruction of Jerusalem in Early Modern English Literature. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-11327-5. 
• Gruen, Erich S. (2002). „Diaspora and Homeland”. Ур.: Wettstein, Howard. Diasporas and Exiles: Varieties of Jewish Identity. University of California Press. стр. 18—46. ISBN 978-0-520-22864-1. 
• Hengel, Martin (1989). The Zealots: Investigation into the Jewish Freedom Movement in the Period from Herod until 70 AD. Превод: Smith, David (2nd (Translated from German) изд.). Edinburgh: T&T Clark. ISBN 0-567-09372-7. 
• Henze, Matthias (2013). „4Ezra and 2Baruch: The Status Quaestionis”. Ур.: Henze, Matthias; Boccaccini, Gabriele. Fourth Ezra and Second Baruch: Reconstruction after the Fall. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. Brill. стр. 3—27. ISBN 978-9-004-25867-9. 
• Horowitz, Wayne (јул 1996). „Halley's Comet and Judaean Revolts Revisited”. The Catholic Biblical Quarterly. Catholic Biblical Association. 58 (3): 456—459. JSTOR 43722716. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Huitink, Luuk (2024). „Between Triumph and Tragedy: Josephus, Bellum Judaicum 7.121–157”. Ур.: de Jong, Irene J. F.; Versluys, Miguel John. Reading Greek and Hellenistic-Roman Spolia: Objects, Appropriation and Cultural Change. Brill. стр. 215—237. ISBN 978-9-004-68269-6. 
• Isaac, Benjamin (2024). „Monotheism and Religious Wars in Antiquity”. Ур.: Czajkowski, Kimberley; Friedman, David A. Looking In, Looking Out: Jews and Non-Jews in Mutual Contemplation. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 212. Leiden and Boston: Brill. стр. 225—240. ISBN 978-9-004-68503-1. doi:10.1163/89004685055 (неактивно 1. 7. 2025). CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Jones, Ken (2011). Jewish Reactions to the Destruction of Jerusalem in A.D. 70: Apocalypses and Related Pseudepigrapha. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 151. Brill (објављено 20. 9. 2011). ISBN 978-90-04-21027-1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kelley, Shawn J. (2022). „Genocide in Antiquity”. Ур.: Brown, Sara E.; Smith, Stephen D. The Routledge Handbook of Religion, Mass Atrocity and Genocide. Routledge. 
• Kessler, Edward (2010). An Introduction to Jewish-Christian Relations. Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-80106-8. doi:10.1017/CBO9780511801068. Архивирано из оригинала 20. 12. 2024. г. Приступљено 4. 1. 2025. 
• Kirschner, Robert (1985). „Apocalyptic and Rabbinic Responses to the Destruction of 70”. The Harvard Theological Review. 78 (1/2): 27—46. JSTOR 1509592. doi:10.1017/S0017816000027371. 
• Knight, W. (1896). The Arch of Titus and the Spoils of the Temple (2nd изд.). London: Religious Tract Society. стр. 9—10. 
• Künzl, Ernst (1988). Der römische Triumph: Siegesfeiern im antiken Rom (на језику: немачки). Munich: Beck. ISBN 978-3-406-32899-2. 
• Landsberger, Franz (1941). „The Jewish Artist Before the Time of Emancipation”. Hebrew Union College Annual. Hebrew Union College Press. 16: 321—414. JSTOR 23503002. 
• Leaney, Alfred Robert Clare (1984). The Jewish and Christian World 200 BC to AD 200. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-62136-9. doi:10.1017/CBO9780511621369. 
• Leone, Francesco (2017). „A "Part" for the "Whole": Reality and Myth of the Menorah from Antiquity to the Present” (PDF). La Menorà: Culto, storia e mito, catalogo della mostra (Braccio di Carlo Magno in Vaticano–Museo Ebraico di Roma. Skira: 30—60. 
• Levine, David (2018). „70 CE or 135 CE – Where was the Watershed? Ancient and Modern Perspectives”. Ур.: Schwartz, Joshua J.; Tomson, Peter J. Jews and Christians in the First and Second Centuries: The Interbellum 70‒132 CE. Compendia Rerum Iudaicarum ad Novum Testamentum. 15. Brill. стр. 161—175. ISBN 978-90-04-35297-1. doi:10.1163/9789004352971_011. 
• Levine, Israel L. (1984). פני התקופה: ארץ-ישראל כחלק מן האימפריה הרומית והמרד הגדול. Ур.: Stern, Menahem. The Roman Byzantine Period: The Roman Period from the Conquest to the Ben Kozba War (63 BCE – 135 CE). The History of Eretz Israel (на језику: хебрејски). 4. Ben-Zvi Institute. стр. 283—370. 
• Levine, Lee I. (2005). The Ancient Synagogue: The First Thousand Years (2nd изд.). New Haven & London: Yale University Press. ISBN 0-300-10628-9. 
• Levine, Lee I. (2008). „Jerusalem in Jewish history, tradition, and memory”. Ур.: Mayer, Tamar; Mourad, Suleiman A. Jerusalem: Idea and Reality. London: Routledge. стр. 27—47. ISBN 978-0-203-92977-3. doi:10.4324/9780203929773. 
• Lieu, Judith (2006). „Self-definition vis-à-vis the Jewish matrix”. Ур.: Mitchell, Margaret M.; Young, Frances M. Origins to Constantine. The Cambridge History of Christianity. 1. Cambridge University Press. стр. 214—229. ISBN 978-1-139-05483-6. 
• Magness, Jodi (2012). The Archaeology of the Holy Land: From the Destruction of Solomon's Temple to the Muslim Conquest. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-01383-3. 
• Magness, Jodi (2024). Jerusalem Through The Ages: From Its Beginnings To The Crusades. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-093780-5. 
• Marx, Doron (2013). „The Missing Temple: The Status of the Temple in Jewish Culture Following Its Destruction”. European Judaism. 46 (2): 61—78. doi:10.3167/ej.2013.46.02.06. 
• Mason, Steve (2011). „What is History? Using Josephus for the Judaean-Roman War”. Ур.: Popović, Mladen. The Jewish Revolt against Rome: Interdisciplinary Perspectives. Brill. стр. 155—240. ISBN 978-9-004-21668-6. doi:10.1163/9789004216693_017. 
• Mason, Steve (2016). A History of the Jewish War: AD 66–74. Key Conflicts of Classical Antiquity. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-02071-8. doi:10.1017/CBO9781139020718. 
• Mendels, Doron (1992). The Rise and Fall of Jewish Nationalism: Jewish and Christian Ethnicity in Ancient Palestine. Anchor Bible Reference Library. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-26126-5. 
• Meyers, Eric M.; Chancey, Mark A. (2012). Alexander to Constantine: Archaeology of the Land of the Bible, Volume III. The Anchor Yale Bible Reference Library. Yale University Press. ISBN 978-0-300-14179-5. 
• McKitterick, Rosamond; Ward, Graeme (2018). „Knowledge of the History of the Jews in the Early Middle Ages”. Barbarian and Jews: Jews and Judaism in the Early Medieval West. Brepols Publishers. стр. 231—256. ISBN 978-2-503-58101-9. doi:10.1484/M.DIASPORA-EB.5.116413. 
• Millar, Bonnie (1999). „The Role of Prophecy in the Siege of Jerusalem and its Analogues”. The Yearbook of Langland Studies. 13: 153—178. doi:10.1484/J.YLS.2.302692. 
• Millar, Fergus (1995). The Roman Near East: 31 BC–AD 337. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-77886-3. 
• ——— (2005). „Last Year in Jerusalem: Monuments of the Jewish War in Rome”. Ур.: Edmondson, Jonathan; Mason, Steve; Rives, James. Flavius Josephus and Flavian Rome. 3. Oxford University Press. стр. 101—128. ISBN 978-0-199-26212-0. doi:10.1093/acprof:oso/9780199262120.003.0006. 
• Millar, Fergus (2010). „Jerome and Palestine”. Scripta Classica Israelica. 29: 59—79. doi:10.71043/sci.v29i.3155 . 
• Mitchell, Margaret (2006). „Gentile Christianity”. Ур.: Mitchell, Margaret M.; Young, Frances M. Origins to Constantine. The Cambridge History of Christianity. 1. Cambridge University Press. стр. 103—124. ISBN 978-1-139-05483-6. 
• Mondésert, Claude (1999). „Philo of Alexandria”. Ур.: Horbury, William; Davies, W. D.; Sturdy, John. The Early Roman Period. The Cambridge History of Judaism. 3. Cambridge University Press. стр. 877—900. ISBN 978-1-139-05366-2. 
• Moormann, E. M. (2023). „Judaea at the Tiber: Sacred objects from Judaea and their new function in Imperial Rome”. Ур.: Troelenberg, Eva-Maria; Despoina, Tsiafakis. Reading Greek and Hellenistic-Roman Spolia. 5. стр. 238—262. ISBN 978-90-04-68269-6. doi:10.1163/9789004682702_014. 
• Overman, J. Andrew (2002). „The First Revolt and Flavian politics”. Ур.: Berlin, Andrea M.; Overman, J. Andrew. The First Jewish Revolt: Archaeology, History, and Ideology. London and New York: Routledge. стр. 213—221. ISBN 978-0-415-62024-6. 
• Paget, James Carleton (2018). „Jewish Revolts and Jewish-Christian Relations”. Ур.: Schwartz, Joshua J.; Tomson, Peter J. Jews and Christians in the First and Second Centuries: The Interbellum 70‒132 CE. Compendia Rerum Iudaicarum ad Novum Testamentum. 15. Brill. стр. 276—306. ISBN 978-90-04-35297-1. doi:10.1163/9789004352971_011. 
• Parente, Fausto (2005). „The Impotence of Titus, or Josephus' Bellum Judaicum as an example of 'pathetic' historiography”. Ур.: Sievers, Joseph; Lembi, Gaia. Josephus and Jewish History in Flavian Rome and Beyond. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 104. Brill. стр. 45—69. ISBN 978-9-047-41552-7. 
• Patrich, Joseph (2024). The Jerusalem Temple and the Temple Mount: Collected Essays. Wissenschaftliche Untersuchungen zum Neuen Testament. 514. Tübingen: Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-163269-3. 
• Peleg-Barkat, Orit (2019). Mourad, Suleiman A.; Koltun-Fromm, Naomi; Der Matossian, Bedross, ур. Herodian Jerusalem. Routledge. стр. 34—46. ISBN 978-1-138-93693-5. 
• Price, Jonathan J. (1992). Jerusalem under Siege: The Collapse of the Jewish State 66-70 C.E. Brill's Series in Jewish Studies. 3. Leiden, New York and Köln: Brill. ISBN 978-9-004-09471-0. 
• Price, Jonathan (2011). „The Jewish Population of Jerusalem from the First Century BCE to the Early Second Century CE: The Epigraphic Record”. Ур.: Popović, Mladen. The Jewish Revolt against Rome: Interdisciplinary Perspectives. Brill. стр. 399—418. ISBN 978-9-004-21668-6. doi:10.1163/9789004216693_017. 
• Price, Jonathan (2024). „Historiography in the Time of Stasis: Reflections on the Nationalistic Uprisings in Judea/Palestine”. Ур.: Czajkowski, Kimberley; Friedman, David A. Looking In, Looking Out: Jews and Non-Jews in Mutual Contemplation. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 212. Leiden and Boston: Brill. стр. 15—37. ISBN 978-9-004-68503-1. doi:10.1163/89004685055 (неактивно 1. 7. 2025). CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Reich, Ronny; Billig, Yakov (2008). „Jerusalem, The Robinson's Arch Area”. The New Encyclopedia of Archaeological Excavations in the Holy Land. 5: 1809—1811. 
• Reich, Ronny (2009). חורבן ירושלים בשנת 70 לסה"נ: תיאורו של יוסף בן מתתיהו והממצא הארכאולוגי [The Sack of Jerusalem in 70 CE: Flavius Josephus' Description and the Archaeological Record]. Cathedra: For the History of Eretz Israel and Its Yishuv (на језику: хебрејски) (131): 25—42. ISSN 0334-4657. JSTOR 23407359. 
• Reich, Ronny; Shukron, Eli (2011). „The Pool of Siloam in Jerusalem of the Late Second Temple Period and Its Surroundings”. Ур.: Galor, K.; Avni, G. Unearthing Jerusalem: 150 Years of Archaeological Research in the Holy City. Winona Lake, IN: Eisenbrauns. стр. 241—255. 
• Reich, Ronny; Shukron, Eli (2019). „The Second Temple Period Siloam Pool”. Ур.: Geva, H. Ancient Jerusalem Revealed: Archaeological Discoveries, 1998–2018. Jerusalem: Israel Exploration Society. стр. 73—83. 
• Reich, Ronny; Baruch, Yuval (2020). „A Note on the Date of the Stone Collapse at the Western Wall of the Temple Mount”. Israel Exploration Journal. 70 (1): 99—105. ISSN 0021-2059. JSTOR 27100278. 
• ——— (2005). „Flavian Religious Policy and the Destruction of the Jerusalem Temple”. Ур.: Edmondson, Jonathan; Mason, Steve; Rives, James. Flavius Josephus and Flavian Rome. 3. Oxford University Press. стр. 145—166. ISBN 978-0-199-26212-0. doi:10.1093/acprof:oso/9780199262120.003.0008. 
• Rocca, Samuele (2008). The Forts of Judaea 168 BC – AD 73. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84603-171-7. 
• ——— (2022). In the Shadow of the Caesars: Jewish Life in Roman Italy. The Brill Reference Library of Judaism. 74. Brill. ISBN 978-9-004-51704-2. 
• Rogers, Guy MacLean (2022). For the Freedom of Zion: The Great Revolt of Jews against Romans, 66–74 CE. Yale University Press. ISBN 978-0-300-24813-5. 
• Safrai, Samuel (1976). „The Era of the Mishnah and Talmud (70–640)”. A History of the Jewish People. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 307—382. ISBN 0-674-39731-2. 
• Saldarini, Anthony J. (2002). „Good from evil: The rabbinic response”. Ур.: Berlin, Andrea M.; Overman, J. Andrew. The First Jewish Revolt: Archaeology, History, and Ideology. London and New York: Routledge. стр. 221—233. ISBN 978-0-415-62024-6. 
• Schäfer, Peter (2003). The History of the Jews in the Greco-Roman World: The Jews of Palestine from Alexander the Great to the Arab Conquest. Routledge. ISBN 978-0-415-30587-7. 
• Schwartz, Seth (2006). „Political, social, and economic life in the Land of Israel, 66–c. 235”. Ур.: Katz, Steven T. The Late Roman-Rabbinic Period. The Cambridge History of Judaism. 4. Cambridge University Press. стр. 23—52. ISBN 978-0-521-77248-8. 
• Schaper, Joachim (1999). „The Pharisees”. Ур.: Horbury, William; Davies, W. D.; Sturdy, John. The Early Roman Period. The Cambridge History of Judaism. 3. Cambridge University Press. стр. 402—427. ISBN 978-1-139-05366-2. 
• Schwartz, Seth (2014b). The Ancient Jews from Alexander to Muhammad. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-64947-6. 
• Silberman, Neil Asher (2002). „The First Revolt and its afterlife”. Ур.: Berlin, Andrea M.; Overman, J. Andrew. The First Jewish Revolt: Archaeology, History, and Ideology. London and New York: Routledge. стр. 237—252. ISBN 978-0-415-62024-6. 
• Sivan, Hagith (2008). Palestine in Late Antiquity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928417-7. 
• Smallwood, E. Mary (1976). The Jews under Roman Rule from Pompey to Diocletian. SBL Press. ISBN 978-90-04-50204-8. 
• Steinberg, Jessica (9. 2. 2023). „Award-winning animated feature about Second Temple destruction now in English”. Times of Israel. 
• Stern, Menahem (1980). Greek and Latin Authors on Jews and Judaism. 2. Jerusalem: Israel Academy of Sciences and Humanities. 
• Stuckenbruck, Loren T.; Gurtner, Daniel M., ур. (2019). T&T Clark Encyclopedia of Second Temple Judaism. 2. T&T Clark. ISBN 978-0-567-66144-9. 
• Tropper, Amram (2016). Rewriting Ancient Jewish History: The History of the Jews in Roman Times and the New Historical Method. London & New York: Routledge. ISBN 978-1-138-64148-8. 
• Von Falkenhausen, Vera (2012). „The Jews In Byzantine Southern Italy”. Ур.: Bonfil, Robert; Irshai, Oded; Stroumsa, Guy G.; Talgam, Rina. Jews in Byzantium: Dialectics of Minority and Majority Cultures. Jerusalem Studies in Religion and Culture. 14. Brill. стр. 271—296. ISBN 978-9-004-20355-6. doi:10.1163/ej.9789004203556.i-1010.36. 
• Vette, Nathanael (децембар 2023). „The Omens at Jesus's Death (Mark 15:33–39) and the Divine Abandonment of the Temple before Its Destruction in 70 CE”. Journal of Biblical Literature. 142 (4): 657—675. doi:10.15699/jbl.1424.2023.6. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Van Kooten, George H. (2011). „The Jewish War and the Roman Civil War of 68–69”. Ур.: Popović, Mladen. The Jewish Revolt against Rome: Interdisciplinary Perspectives. Brill. ISBN 978-9-004-21668-6. 
• Van Kooten, George H. (2011). „The Jewish War and the Roman Civil War of 68–69 CE: Jewish, Pagan, and Christian Perspectives”. Ур.: Popović, Mladen. The Jewish Revolt against Rome: Interdisciplinary Perspectives. Brill. стр. 419—450. ISBN 978-9-004-21668-6. doi:10.1163/9789004216693_018. 
• Weksler-Bdolah, Shlomit (2019). Aelia Capitolina – Jerusalem in the Roman Period: In Light of Archaeological Research. Mnemosyne, Supplements, History and Archaeology of Classical Antiquity. 432. Brill. ISBN 978-9-004-40733-6. 
• Wilker, Julia (2012). „"God is with Italy now" Pro-Roman Jews and the Jewish Revolt”. Ур.: Eckhardt, Benedikt. Jewish Identity and Politics between the Maccabees and Bar Kokhba Groups, Normativity, and Rituals. Supplements to the Journal for the Study of Judaism. 155. Brill. стр. 157—187. ISBN 978-9-004-21046-2. doi:10.1163/9789004218512_010. 
• Yavetz, Zvi (1975). „Reflections on Titus and Josephus”. Greek, Roman, and Byzantine Studies. 16 (4): 411—432. 
• Zissos, Andrew (2016). „The Emperor Titus”. Ур.: Zissos, Andrew. A Companion to the Flavian Age of Imperial Rome. Wiley. стр. 487—517. ISBN 978-1-444-33600-9. doi:10.1002/9781118878149.ch4. 

Спољашње везе

• „Карта опсаде Јерусалима”. Архивирано из оригинала 27. 05. 2011. г. Приступљено 30. 05. 2020. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)