Петар Радовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Петар Радовић (револуционар).
Петар Радовић
Sss.jpg
Датум рођења1829.
Место рођењаБратач
Датум смрти(1907-03-17)17. март 1907.
Место смртиБратач

Петар Ћетков Радовић (Братач, 1829Братач, 17. март[а] 1907[1]) је био свештеник Српске православне цркве, један од вођа Невесињске пушке и невесињски војвода.[2] У литератури се помиње као поп или војвода Петар Радовић.

Живот[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Братач код Невесиња.[2] Владимир Ћоровић за њега наводи сљедеће биографске податке: (Братач, 1832 — Невесиње, 1906).[2] Ђоко Радовић у својој књизи Радовићи из Братача невесињског наводи „Војвода поп Петар умро је у Братачу на Лазарев-дан 14. 4. 1907. у 12 сати. Сахрањен је код цркве у Кифину Селу 15. 4. 1907. уз велико учешће народа...“, док на самом споменику који је фотографијом представљен у истој књизи, стоји уписано да је преминуо „17. марта 1907.“.[1] Свештеник Српске православне цркве је постао 1859.[1] или 1852.[2] године. Током Невесињске пушке се истакао као вођа Срба из Невесиња.[2] Невесињски војвода је постао 1876.[2] Један је од учесника другог српског устанка против Аустроугарске 1882.[2] Умро је у Братачу 1907. а сахрањен је поред цркве у Кифином Селу.[1]

Споменик[уреди | уреди извор]

Његов споменик се налази поред цркве у Кифином Селу.[3] На споменику је уписано:[1]


На наличју крста:


Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У књизи: Радовићи из Братача невесињског је уписано: „Војвода поп Петар умро је у Братачу на Лазарев-дан 14. 4. 1907. у 12 сати. Сахрањен је код цркве у Кифину Селу 15. 4. 1907. уз велико учешће народа...“, док је на самом споменику који је сликом приказан у књизи, за датум смрти наведен 17. март.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Радовићи из Братача невесињског, Ђоко Радовић, Бадизајн, Невесиње (2002) стр. 51-53 (језик: српски)
  2. ^ а б в г д ђ е Историјски лексикон (стр. 146), Владимир Ћоровић, Српска књижевна задруга, Београд (2006) (језик: српски)
  3. ^ Српска православна црква: Сваки камен једна прича, 18. 9. 2009.[мртва веза] (језик: српски)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Радовићи из Братача невесињског, Ђоко Радовић, Бадизајн, Невесиње (2002) стр. 51-53

Спољашње везе[уреди | уреди извор]