Портал:Војна историја Срба

Портал Војна историја Срба

Изабрана биографија

Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода (фелдмаршал).

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе (фелдмаршала). Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја.

Да ли сте знали

... да је прва савезничка победа у Првом светском рату победа српске војске у Церској бици.
... да је Топлички устанак био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата.
... да је Битка на Мишару једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.
... да је сеча кнезова непосредни повод избијања Првог српског устанка.
... да је кнез Александар Карађорђевић основао прву тополивницу у Србији 15. октобра 1853.
... да је Мајским превратом прекинута владавина породице Обреновић.
... да је Краљевина Србија међу првих петнаест земаља које су створиле и међу првих пет које су употребиле ратно ваздухопловство.
... да је први оборени авион са земље у историји ратног ваздухопловства оборио Радоје Љутовац 30. септембра 1915. у околини Крагујевца.
... да је први српски пилот који је погинуо на борбеном задатку Михајло Петровић.
... да је Петар Лековић, каменорезац из Ужичке Пожеге проглашен за првог народног хероја Југославије
... да је стелт авион Ф-117А први пут оборен изнад Србије 27. марта 1999.

Изабрана фотографија

Филип Кљајић Фића, члан Главног штаба НОП одреда Србије

Изабрани чланак

Орден народног хероја (мкд. Орден на народен херој; словен. Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, друго највише војно одликовање у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Установљен је 15. маја 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање, мада је још децембра 1941. установљен као почасни назив. Прва особа која је добила ово звање био је Петар Лековић, борац Друге пролетерске бригаде. У току рата, као и после њега овим Орденом је одликовано 1.323 особа — учесника Народноослободилачког рата, као и припадника Савезничких армија. После распада СФРЈ, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Ово одликовање последњи пут је додељивано јула 1999. године, после завршетка рата на Косову. Одликовани је са добијањем Ордена народног хероја стицао и почасни назив народни херој Југославије.

Орден је додељен укупно 1.402 пута, а њиме су одликоване и војне јединице, друштвено-политичке организације и осам југословенских градова. Једина особа одликована пута овим Орденом је био председник СФРЈ Јосип Броз Тито, док је последњи одликовани мајор ЈНА Милан Тепић, који је страдао 1991. године.