Пошто је на Скупштини устаничких старешина у Смедереву крајем 1805. године, обзнањено да ће се устанак прошири на све суседне турске области и да се међу устанике примају избеглице из околних неослобођених области, почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу изграђено је устаничко утврђење ради одбране јужног моравског правца. Његовом изградњом руководио је капетан аустријске војске и фортификатор Вуча Жикић, који је претходно побегао из Срема и придружио се војсци Петра Добрињца. Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве, куда је пролазио Цариградски друм. Капетан Жикић је посао обавио на основу свог великог војничког знања, за веома кратко време, са братом Јованом и добровољцима из јужних српских крајава, који су се још увек налазили под турском влашћу. Добровољци и Жикић били су прва посада утврђења и његови браниоци. Жикић је међутим погинуо непосредно по завршетку изградње. После његове погибије, команду је преузео Петар Добрињац.
Уколико желите да учествујете у писању нових и проширивању постојећих чланака везаних за војну историју Срба позивамо вас да приступите Тиму за војну историју Срба и да заједно са осталим члановима учесвујете у разрађивању плана рада тима.
Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се је упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији. Да би се почетком 1917. преко Јапана вратио опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.
