Писма из Србије (књига)
| Писма из Србије | |
|---|---|
 | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Бојан Љубеновић |
| Земља |  Србија |
| Језик | српски |
| Тип медија | сатира |
Писма из Србије сатирична је књига Бојана Љубеновића, аутора култне рубрике ТРН - Тако Рећи Незванично и уредника страна хумора у Вечерњим новостима.[1] Бојан Љубеновићев је путем лика, измишљеног странца, на духовит и сатиричан начин описао данашњу Србију и добио прилику да постане плен читалаца који воле хумор и сатиру.
О књизи[уреди | уреди извор]
Писма из Србије је књига која садржи стотину сатиричних и духовитих писама које главни лик - странац пише својима негде у иностранству, описујући данашњу Србију, њене грађане, обичаје, заблуде, парадоксе. Ова књига преведена је на мађарски и руски језик. По њеним мотивима зрењанински глумац Јовица Јашин већ годинама игра позоришну монодраму "Има једна земља".
Садржај књиге[уреди | уреди извор]
Странац који је главни јунак овог епистоларног романа, непрестано се ишчуђава овдашњим парадоксима правећи се наивнијим него што заиста јесте. Из те наивности рађа се оштра критика српског друштва и његових светих крава, његовим запажањима ништа не промиче, од српског односа према Косову па до тога како се просечна овдашња породица понаша на летовању.[2]
Једно занимљиво писмо[уреди | уреди извор]
Драги моји, овог викенда био сам гост на једној српској свадби. За странца попут мене то не само да је велика част већ и незабораван догађај.
Припреме за свадбу у Србији почињу оног тренутка када млада остане трудна. До тог момента и младић и његова изабраница, баш као и њихови родитељи, имају одређене сумње у квалитет те везе и брак који би се из ње могао изродити, али оног јутра када тест за трудноћу поприми (не)жељену боју све сумње падају у воду и постаје јасно да су деца као створена једно за друго и да бољу прилику ни у сну нису могла наћи. То што је будући младожења већ пет година заглављен на четвртој години права, а млада исто толико на Бироу за запошљавање, постаје потпуно неважно и припреме за свадбу крећу пуном паром.
Будући младенци категорични су да, ако свадбе већ мора бити, она треба да скромна и модерна, са пар званица у општини и неколико најбољих пријатеља на журци у оближњем кафићу, где ће уз пригодну музику обележити тај интимни чин. На памет им не пада да у ово време кризе троше силне новце на глупаво весеље, уосталом радије би га искористили за какво романтично путовање или незаборавни медени месец. Или ће бити тако, или свадбе уопште неће бити! Њихови родитељи овај захтев смирено и са разумевањем саслушају, похвале скромност и рационалност своје деце, а онда лаганим покретом из задњег џепа изваде већ припремљен прелиминарни списак сватова који у том тренутку броји 248 гостију. Већ летимичан поглед на пожутели папир младенцима открије да две трећине званица уопште не познају, али им родитељи гандијевски стрпљиво образложе свако име.
Њена мама је списак ставила само шеснаест својих колегиница са бившег посла, иако драги Бог зна да је морала бар још толико, а тата је позвао тек двадесетак пословних парнера и по двојицу најбољих другара из војске и са радне акције, ако се сад не виде ко зна кад ће им се следећа прилика указати! Његови, пак, родитељи нису имали куд, из завичаја су позвали целокупну родбину, другачије се није могло, где су све они ишли, ред је да узврате и да им се узврати, мали и онако није ишао у војску, па је свадба једина шанса да се намире. Уосталом, све су то фини људи, јес мало рурални, ал нема везе, по њих ће, наравно, послати аутобус, у супротном би их полиција недељу дана по Београду скупљала.
Све у свему планирано је цирка 250 званица, али нека се младеници ништа не брину, слободно и они могу да позову некога ако баш морају. Кад је ресторан у питању, и ту је већ све решено, кафана „Код газда Гавре“ душу је дала за свадбе, какве само сатенске столице имају, а о предјелу да се и не говори. Пријатељи су већ наручили прасетину и јагњетину из Јакова, биће печење прсте да полижеш, а што је најбоље од свега газда Гавра има и своју музику, певаљка је к’о гром! Око кумова исто нема глава да боли, младожењин кум је већ обавештен, пристао је да дође из села, старо кумство се не одбија, велики је то лаф, женик ће бити одушевљен кад га упозна. Стари сват је такође обавештен, јест да је мало задрт тип, ал је обећао да неће много да извољева, тек пар пута да истера обичај.
Све друго је препуштено младенцима, млада може да изабере венчаницу какву год жели, мада свекрва још у ормару чува ону са свог венчања, можда је глупо да се на ову кризу дају паре за хаљину која се једном облачи. Бурме исто нека изаберу сами, само нека гледају да буду као што је ова татина, ево већ тридесет година је носи, ни мрднула није.
Е, тако, баш фино што смо се све тако брзо договорили. Само нек су деца задовољна, па да се, здравље Боже, видимо на свадби![3]
Награде[уреди | уреди извор]
Ова књига је добила све најзначајније књижевне награде из области сатире[4]:
- Радоје Домановић Удружења књижевника Србије, 2014. године[5]
- Типар, 2015. године
По овој књизи се игра и позоришна представа Има једна земља у извођењу глумца Јовице Јашина.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Pisma iz Srbije”. BOJAN LJUBENOVIĆ PISAC KAO TAKAV. Приступљено 28. 8. 2018.
- ^ „Писма из Србије”. Делфи. Архивирано из оригинала 05. 04. 2015. г. Приступљено 28. 8. 2018.
- ^ Љубеновић, Бојан. Писма из Србије. Лагуна. стр. 101. ISBN 978-86-521-2227-1.
- ^ „"Ima jedna zemlja...": Ko je napisao najtačniji tekst o Srbiji”. Б92. Приступљено 28. 8. 2018.
- ^ „Pisma iz Srbije”. Laguna. Приступљено 28. 8. 2018.