Књига

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Књиге
Отворена књига

Књига (порекло речи нејасно; могуће од старословенске кеннинг — знак, белешка), у ширем смисли означава сваки писмом фиксиран језични документ већег обима, забележен на лако преносивом материјалу. Предуслов за појаву књиге било је постојање писма и одговарајућег материјала на коме би се писало. [1] Књига је и обично преносиви физички објекат и тело нематеријалних репрезентација или интелектуалног објекта чији материјални знакови су написане или нацртане линије.

Као физички објекат, књига је обично свежањ углавном правоугаоних страница (направљених од папируса, пергамента, велума или папира) оријентираних са једном дужом страном (било лево или десно, у зависности од правца у коме се чита писмо) везаних, зашивених или другачије фиксираних заједно, а затим књиговезаних за флексибилну кичму заштитних корица од тежег, релативно крутог материјала, тако да, када се отворена предња корица преклопи са довољно масовном количином листова, књига може да лежи равно.[2] Технички израз за овај физички аранжман је кодекс (у множини кодекси). У историји ручне физичке подршке за дуготрајне писане композиције или записе, кодекс замењује свог непосредног претходника, свитак.

Као интелектуални објекат, књига је прототипски састав толико велике дужине да је потребно знатно улагање времена за њено састављање и још увек значајно, мада не толико обимно, улагање времена за читање. Овај осећај књиге има ограничен и неограничен смисао. У ограниченом смислу, књига је самодовољна секција или део дужег састава, што је употреба која одражава чињеницу да су у древним временима дуги радови требали бити написани у неколико свитака, а сваки свитак је морао бити идентификован књигом коју је садржао. Тако, на пример, сваки део Аристотелове Физике се зове књига, као што и Библија обухвата мноштво различитих књига. У неограниченом смислу, књига је композициона целина таквих секција, било да се зову књиге или поглавља или делови, они су делови.

Међутим интелектуални садржај у физичкој књизи не мора бити састав, да би се назвала књигом. Књиге се могу састојати само од цртежа, гравира или фотографија, или таквих ствари као што су укрштене речи или лутке за изрезивање. У физичкој књизи странице могу остати празне или могу садржати апстрактан скуп линија као подршку за текуће уносе, нпр. рачуноводствених налога, књига заказивања, књига извештаја, књига аутограма, бележница, дневник или роковник, или блок за цртање. Неке физичке књиге направљене су са страницама које су дебеле и довољно чврсте да подржавају друге физичке објекте, као што је албум (за новинске чланке, листове, цветове, ...) или фотографски албум.

Књиге се могу дистрибуирати у електронској форми као електронска књига и другим форматима. У својој „Ревидираној препоруци о међународној стандардизацији статистике о производњи и дистрибуцији књига, новина и часописа” од 1. новембра 1985. године, Организација уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) изјавила је да је „уверена да је пожељно да национални органи који су одговорни за прикупљање и извештавање статистичких података који се односе на производњу и дистрибуцију штампаних публикација требају да се руководе одређеним стандардима у смислу дефиниција, класификације и презентације,” како „би се побољшала међународна упоредивост статистика”. Они су дефинисали књигу као „непериодичну публикацију од најмање 49 страница нерачунајући насловне странице, објављену у земљи и учињену доступном јавности”, тако да се статистика књига може прикупити за:

  • (а) Владине публикације, тј. публикације које издају јавне управе или њихови помоћни органи, осим оних који су поверљиви или дизајнирани само за интерну дистрибуцију;
  • (б) Школски уџбеници, књиге прописане за ученике који добијају образовање на првом и другом нивоу како је дефинисано у ревидираној Препоруци о међународној стандардизацији статистике образовања усвојене на Генералној конференцији;
  • (ц) Универзитетске тезе;
  • (д) Сепарати, тј. репринти дела књиге или већ објављеног часописа, под условом да имају наслов и посебну пагинацију и да представљају посебан рад;
  • (е) Публикације које чине део серије, али које чине одвојене библиографске јединице;
  • (ф) Илустровани радови: (i) Збирке штампаних материјала, репродукције уметничких дела, цртежа итд., када такве колекције формирају потпуне, пагиниране томове и када су илустрације праћене објашњавајућим текстом, колико год кратким, који се односи на ове радове или саме уметнике; (ii) Албуми, илустроване књиге и памфлети написани у облику континуираних нарација, са сликама које илуструју одређене епизоде; (iii) Албуми и сликовнице за децу; (iv) Стрипови.[3]

Један лист у кодексу је лист, а свака страна листа је страница.

Иако се у обичном академском жаргону монографија схвата као специјалистички академски рад, а не референтни рад о појединачном научном предмету, у библиотекарској и информационој науци монографија има много шире значење и означава било коју несеријску публикацију комплетну у једном тому (књизи) или ограниченом броју томова (чак и роман попут Прустовог дела У трагању за изгубљеним временом у седам томова), за разлику од серијских публикација попут магазина, журнала или новина. Страствен читалац или колекционар књига или заљубљеник у књиге је библиопфил или колоквијално, „књишки мољац”. Продавница где се књиге купују и продају је књижара. Књиге се такође продају на другим местима. Књиге се могу позајмити из библиотека. Гугл процењује да је од 2010. године објављено око 130.000 различитих наслова.[4] У неким богатијим нацијама, продаја штампаних књига је опала због употребе електронских књига,[5] мада је и продаја самих електронских књига опала у првој половини 2015.[6]

Етимологија[уреди]

Енглеска речи book потиче од староенглеске речи „bōc”, која је изведена из германског корена „*bōk-”, когната са „beech”.[7] Слично томе, у словенским језицима (на пример, руском, бугарском, македонском) „буква” („слово”) је когнат са „буквом”. У руском и у српском и македонском, реч „букварь” или „буквар” се специфично односи на уџбеник основине школе који помаже деци да савладају технике читања и писања. Стога се претпоставља да је најраније индоевропско писање можда било урезано у кори букве.[8] Слично томе, латинска реч codex, која означава књигу у модерном смислу (везану и са засебним листовима), првобитно је значила „блок дрвета”.

Историја[уреди]

Антика[уреди]

Сумерска глинена таблица, тренутно смештена у Орјенталном институту при Универзитету у Чикагу, уписана текстом песме Инана и Ебих која је дело свештенице Енхедуана, првог аутора чије је име познато[9]

Кад су системи писања настали у древним цивилизација, разни предмети, као што су камен, глина, кора дрвета, металне плоче и кости су кориштени за писање; они се проучавају у епиграфици.

Стари век[уреди]

Историја књиге обухвата период од 50 векова. У овом периоду књига је имала различите облике, што је највише зависило од материјала од ког се израђивала.

Најстарије претече књига су сумерске глинене плочице. Потичу из 3. миленијума п. н. е. и на њима су бележени текстови различитог садржаја. Исписиване су с обе стране а потом сушене или печене. Понекад су повезиване кожним тракама у диптихе или триптихе и то су најстарији облици слични књизи какву данас познајемо. На глиненим плочицама исписан је и „Еп о Гилгамешу“. Након глинених плочица појављују се воштане таблице (лат. tabulae), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном писаљком - стилусом. Воштане таблице коришћене су у старом Риму, затим у средњем веку у многим земљама Европе, а у Србији до краја 18. века.[10].

У Египту се пре око 3000 год. п. н. е појавио свитак. Свитак је трака од папируса намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus. Од Египћана су га преузели и други народи, па је он постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода. Јеврејске богослужне књиге и данас су на свицима. У Кини су се прве књиге писале на спојеним бамбусовим дашћицама, које су касније заменили свици од свиле. [1][10]

У старом веку књиге су се писале и на кори од дрвета, палмином лишћу, животињским кожама, различитим врстама текстила, на плочицама израђеним од дрвета, различитих метала, слоноваче, воска итд. Око 3. века п. н. е. кожа је почела да се израђује у финијем облику, тј. као пергамент, што је довело до битне промене у облику књиге и настанка кодекса (рукописне књиге) - књиге у облику какав данас познајемо. [1]

Средњи век[уреди]

Мирослављево јеванђеље (кодекс)

Средином 5. века, пергамент је у потпуности заменио папирус. Пергамент се прави од овчије или козје коже. Пергаменти су исписивани са једне стране, сечени да буду исте величине, састављани по два међусобно у листове (folia) а потом спајани кожним врпцама и повезани у свеске.

Свесци су се затим слали писару који ће исписати текст. Писар је раздвајао листове и писао страницу по страницу. Велин је био дебео, тако да се могло писати са обје стране. Текст кодекса најчешће је писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и материјала речи су често скраћиване, а слова међусобно повезивана. Писање текста и његово уметничко украшавање ретко је радила иста особа. Посао се делио на писаре, преписиваче (калиграфе) и илуминаторе.[10]

Идући корак било је слање исписаних свезака књиговезцу, да од њих направи књигу. Слагањем листова једног на други и њиховим повезивањем кожном врпцом (cauda, coda) настајале су ове прве књиге, а управо је кожна врпца дала и име овом облику рукописне кљиге - кодекс (caudex, codex).[1], како су се у средњем веку називале. Пошто би саставио листове књиговезац је правио дрвене корице, па је крајеве конца провлачио кроз рупе избушене на дашчицама и на тај начин спајао странице на корицама. На крају је лепио велики комад коже на споју исписаних одељака и дрвених корица. Корице су по правилу пресвлачене кожом, а углови су окивани металним оковима. За скупоцене повезе коришћени су скупи материјали, злато и позлаћени орнаменти. Касније је повезивање усавршено. Пронађени су нови начини да се књига украси и боље сачува. Повезивање рукописне књиге у средњем веку развило се у посебну врсту уметничког рада.[10]

Значајна промена догодила се увођењем папира, новог материјала за писање, који је пронађен у Кини у 2. веку. У 8. веку Арапи су папир пренели у Европу. О општој употреби папира у Европи може се говорити тек од 15. века. Увођење папира знатно је појефтинило израду књиге. [1] Средњовековне књиге су већином биле Библије, проповеди и остали верски списи. С појавом папира почеле су се писати и књиге из области права, медицине, природних наука, а још касније и неколико летописа и романа. Највећи број књига у средњем веку писан је на латинском језику.

Умножавање књига[уреди]

У поетку су књиге умножаване руком (средњев. лат. manuscript према лат. manu scriptum - руком написано). Писањем и преписивањем рукописа бавили су се образовани људи који су били цењени у свим цивилизацијама.

Међутим, умножавање књига механичким путем од давнина је привлачило људску пажњу. Већ у старом веку појавили су се и први начини механичког умножавања књига. Још су Вавилонци употребљавали посебне калупе израђене у негативу, који су притиском на глинену плочу на њој остављали читљив текст. Касније се јавља ксилографија, отискивање штампаних страна помоћу дрвених клишеа. У Кини су се још почетком нове ере појавиле претече штампане књиге – дрворезне књиге штампане помоћу резбарених дрвених плочица.

У Европи се књиге штампане техником ксилографије појављују крајем 14. века. Дрвене плоче резане су у негативу, отискиване само на једну страну папира, а онда су папири спајани лепљењем и добијани листови. Спајањем оваквих листова добијале су се блок књиге. Од многобројних блок књига с прве половине 15. века до данас је сачувано свега стотинак примерака.[10]

Штампарска машина[уреди]

Цетињски октоих (инкунабула)

Међутим, до половине 15. века израда књига је и даље била спора и скупа. Један од највећих проналазака у историји књиге и културе уопште био је проналазак европског штампарства покретним словима за који је заслужан Јохан Гутенберг. Књига постаје јефтинија, продире међу најшире слојеве становништва и постаје главни чинилац у ширењу науке и општег образовања. Прве штампане књиге звале су се инкунабуле и личиле су на кодексе.[1]

Електронске књиге[уреди]

Дигитална технологија довела је до појаве електронске књиге.

Материјална обележја књиге[уреди]

  • Сваки лист књиге састоји се од две странице (recto и verso).
  • Књига се штампа у штампарским табацима.
  • Пресавијањем табака настаје штампарски слог.
  • Спајањем слогова настаје књижни блок.
  • Формат књиге мери се дужином хрбата [1]

Књига код Срба[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Hrvatska enciklopedija
  2. ^ IEILS, стр. 41
  3. ^ „Revised Recommendation concerning the International Standardization of Statistics on the Production and Distribution of Books, Newspapers and Periodicals: UNESCO”. portal.unesco.org. 
  4. ^ „Books of the world, stand up and be counted! All 129,864,880 of you”. 5. 8. 2010. Приступљено 15. 8. 2010. »After we exclude serials, we can finally count all the books in the world. There are 129,864,880 of them. At least until Sunday.« 
  5. ^ Curtis, George (2011). The Law of Cybercrimes and Their Investigations. стр. 161. 
  6. ^ „The Plot Twist: E-Book Sales Slip, and Print Is Far From Dead”. The New York Times. 2015. Приступљено 8. 10. 2015. 
  7. ^ „Book”. Dictionary.com. Приступљено 6. 11. 2010. 
  8. ^ „Northvegr - Holy Language Lexicon”. 3. 11. 2008. Архивирано из оригинала на датум 3. 11. 2008. Приступљено 30. 12. 2016. 
  9. ^ Binkley, Roberta (2004). „Reading the Ancient Figure of Enheduanna”. Rhetoric before and beyond the Greeks. SUNY Press. стр. 47. ISBN 9780791460993. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит 
  11. ^ Три века бурне историје Народне библиотеке Србије („Вечерње новости“, 1. март 2013), Приступљено 15. 4. 2013.
  12. ^ Ивић, Павле; Пешикан, Митар: „Српско штампарство“, Пројекат Растко
  13. ^ „463. рођендан Београдског четворојеванђеља у Библиотеци града Београда“, Библиотека града Београда
  14. ^ Никола Шлајх: "Монографија града Великог Бечкерека", Зрењанин 2018. године

Литература[уреди]

  • Binkley, Roberta (2004). „Reading the Ancient Figure of Enheduanna”. Rhetoric before and beyond the Greeks. SUNY Press. стр. 47. ISBN 9780791460993. 
  • Curtis, George (2011). The Law of Cybercrimes and Their Investigations. стр. 161. 
  • Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит 
  • "IEILS": "Book", in International Encyclopedia of Information and Library Science, Editors: John Feather, Paul Sturges, 2003, Routledge. ISBN 1-134-51321-6. 9781134513215
  • Tim Parks (August 2017), The Books We Don’t Understand, New York Review of Books
  • The Cambridge history of the book in Britain. Cambridge UK ; New York: Cambridge University Press. 1998—2002. ISBN 0-521-57346-7 (v. 3), ISBN 0-521-66182-X (v. 4).  Contents: v. 1 ed. Richard Gameson (publication forthcoming 2008), v. 2 eds. Nigel Morgan and Rod Thomson (publication forthcoming 2007), v. 3 1400–1557 eds. Lotte Hellinga and J.B. Trapp, v. 4 1557–1695 eds. John Barnard and D.F. McKenzie, with the assistance of Maureen Bell.
  • Histoire de l'édition française. Paris: Fayard : Cercle de la Librairie. 1989. ISBN 2-213-02399-9 (v. 1).  v. 1–4 ; eds. Roger Chartier and Henri-Jean Martin.
  • Histoire des bibliothèques françaises. Paris: Promodis-Éd. du Cercle de la Librairie. 1988. ISBN 2-903181-72-1 (v. 1).  v. 1–4 ; eds. André Vernet, Claude Jolly, Dominique Varry, Martine Poulain.
  • Blair, Ann (2010). Too Much to Know: Managing Scholarly Information before the Modern Age. Yale University Press. ISBN 978-0300165395. 
  • Chartier, Roger (2005). Inscrire et effacer : culture écrite et littérature (XIe-XVIIIe siècle). Paris: Gallimard : Le Seuil. ISBN 2-02-081580-X. 
  • Chow, Kai-Wing (2004). Publishing, Culture, and Power in Early Modern China. Stanford: Stanford University Press. ISBN 0-8047-3368-6. 
  • Craughwell, Thomas J., and Damon Smith (2004). Q.P.B. Short History of the Paperback, and Other Milestones in Publishing. New and updated ed. New York: Quality Paperback Book Club. ISBN 1-58288-104-9. 
  • Dane, Joseph (2003). The Myth of Print Culture: Essays on Evidence, Textuality, and Bibliographical Method. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 9780802087751. ISBN 0-8020-8775-2. 
  • Darnton, Robert (2009). The case for books: Past, present, and future. PublicAffairs.
  • Darnton, Robert (1985). The great cat massacre and other episodes in French cultural history. Harmondsworth: Penguin. ISBN 0-14-055089-5. 
  • Diringer, David (1982). The book before printing : ancient, medieval, and oriental. New York: Dover. ISBN 0-486-24243-9. 
  • Eisenstein, Elizabeth (2005). The printing revolution in early modern Europe. Cambridge UK ; New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-60774-4. 
  • Febvre, Lucien; Henri-Jean Martin (1997). The coming of the book : the impact of printing 1450–1800. London: Verso. ISBN 1-85984-108-2.  tr. by David Gerard ; ed. by Geoffrey Nowell-Smith and David Wootton ; Note : reprint, other reprints by this publisher 1990 & 1984, originally published (London : N.L.B., 1976) ; Translation of L'apparition du livre.
  • Finkelstein, David (2005). An introduction to book history. New York: Routledge. ISBN 0-415-31443-7. 
  • Fischer, Ernst (2010). The Book Market. Mainz: Leibniz Institute of European History. OCLC 692301471. 
  • Hall, David (1996). Cultures of Print: Essays in the History of the Book. Amherst: University of Massachusetts Press. ISBN 9780585142074. ISBN 0-585-14207-6. 
  • History of the book in Canada. Toronto: University of Toronto Press. 2004—2007. ISBN 0-8020-8943-7 (v. 1), ISBN 0-8020-8012-X (v. 2), ISBN 978-0-8020-9047-8 (v. 3).  Contents: v. 1 eds. Patricia Fleming and Fiona Black (2004), v. 2 eds. Patricia Fleming, Yvan Lamonde, and Fiona Black (2005), v. 3 eds. Carole Gerson and Jacques Michon (2007).
  • Howsam, Leslie (2006). Old Books and New Histories: An orientation to studies in book and print culture. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-9438-4. 
  • Johns, Adrian (1998). The Nature of the Book: Print and Knowledge in the Making. Chicago: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-40122-5. 
  • Katz, Bill (1998). Cuneiform to computer : a history of reference sources. Lanham Md.: Scarecrow Press. ISBN 0-8108-3290-9.  Series : History of the book, no. 4.
  • Martin, Henri-Jean (c. 2004). Les métamorphoses du livre. Paris: Albin Michel. ISBN 2-226-14237-1.  Series : Itinéraires du savoir.
  • McKitterick, David (2003). Print, Manuscript and the Search for Order, 1450–1830. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-82690-X. 
  • Nunberg, Geoffrey (Ed.) (1996). The Future of the Book. University of California Press. ISBN 9780520204515. 
  • Price, Leah (2012). How to Do Things with Books in Victorian Britain. Princeton University Press. ISBN 978-0691114170. 
  • Thiollet, Jean-Pierre (2005). Je m'appelle Byblos. H & D, Paris. ISBN 2-914266-04-9. 
  • Warner, Michael (1990). The Letters of the Republic: Publication and the Public Sphere in Eighteenth-Century America. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-674-52785-2. 
  • The Library: Transactions of The Bibliographical Society. London: Bibliographical Society. 1889. ISSN 0024-2160. 
  • The Papers of the Bibliographical Society of America. New York: Bibliographical Society of America. 1899. ISSN 0006-128X. 
  • The Papers of the Bibliographical Society of Canada. Toronto, Canada: The Bibliographical Society of Canada. 1962. ISSN 0067-6896. 
  • Studies in Bibliography. Charlottesville, VA: The Bibliographical Society of the University of Virginia. 1948. ISSN 0081-7600. 
  • British Library Journal, British Library Board, ISSN 1478-0259, »Scholarly research into the contents and history of the British Library and its collections«  1975– . Шаблон:Free access
  • Archiv für Geschichte des Buchwesens. Frankfurt am Main: Buchhändler-Vereinigung. 1956. ISSN 0066-6327. 
  • Annual bibliography of the history of the printed book and libraries. The Hague: Martinus Nijhoff. 1970. ISSN 0303-5964. 
  • Script & Print. Australia: Bibliographical Society of Australia and New Zealand. 1970. ISSN 1834-9013.  Note: previously Bulletin of the Bibliographical Society of Australia and New Zealand.
  • Quaerendo. Amsterdam: Theatrum Orbis Terrarum Ltd. 1971. ISSN 0014-9527.  Note "A quarterly journal from the low countries devoted to manuscripts and printed books."
  • Revue française d'histoire du livre. Bordeaux: Société des bibliophiles de Guyenne. 1971. ISSN 0037-9212. OCLC 1791119. 
  • Book History. US: Society for the History of Authorship, Reading and Publishing. 1998. ISSN 1098-7371. 

Спољашње везе[уреди]