Књига

Из Википедије, слободне енциклопедије
Otvorena knjiga.JPG

Књига (порекло речи нејасно; могуће од старословенске кеннинг - знак, белешка), у ширем смисли означава сваки писмом фиксиран језични документ већег обима, забележен на лако преносивом материјалу. Предуслов за појаву књиге било је постојање писма и одговарајућег материјала на коме би се писало. [1]

Стари век[уреди]

Историја књиге обухвата период од 50 векова. У овом периоду књига је имала различите облике, што је највише зависило од материјала од ког се израђивала.

Најстарије претече књига су сумерске глинене плочице. Потичу из 3. миленијума п. н. е. и на њима су бележени текстови различитог садржаја. Исписиване су с обе стране а потом сушене или печене. Понекад су повезиване кожним тракама у диптихе или триптихе и то су најстарији облици слични књизи какву данас познајемо. На глиненим плочицама исписан је и „Еп о Гилгамешу“. Након глинених плочица појављују се воштане таблице (лат. tabulae), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном писаљком - стилусом. Воштане таблице коришћене су у старом Риму, затим у средњем веку у многим земљама Европе, а у Србији до краја 18. века.[2].

У Египту се пре око 3000 год. п. н. е појавио свитак. Свитак је трака од папируса намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus. Од Египћана су га преузели и други народи, па је он постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода. Јеврејске богослужне књиге и данас су на свицима. У Кини су се прве књиге писале на спојеним бамбусовим дашћицама, које су касније заменили свици од свиле. [1][2]

У старом веку књиге су се писале и на кори од дрвета, палмином лишћу, животињским кожама, различитим врстама текстила, на плочицама израђеним од дрвета, различитих метала, слоноваче, воска итд. Око 3. века п. н. е. кожа је почела да се израђује у финијем облику, тј. као пергамент, што је довело до битне промене у облику књиге и настанка кодекса (рукописне књиге) - књиге у облику какав данас познајемо. [1]

Средњи век[уреди]

Мирослављево јеванђеље (кодекс)

Средином 5. века, пергамент је у потпуности заменио папирус. Пергамент се прави од овчије или козје коже. Пергаменти су исписивани са једне стране, сечени да буду исте величине, састављани по два међусобно у листове (folia) а потом спајани кожним врпцама и повезани у свеске.

Свесци су се затим слали писару који ће исписати текст. Писар је раздвајао листове и писао страницу по страницу. Велин је био дебео, тако да се могло писати са обје стране. Текст кодекса најчешће је писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и материјала речи су често скраћиване, а слова међусобно повезивана. Писање текста и његово уметничко украшавање ретко је радила иста особа. Посао се делио на писаре, преписиваче (калиграфе) и илуминаторе.[2]

Идући корак било је слање исписаних свезака књиговезцу, да од њих направи књигу. Слагањем листова једног на други и њиховим повезивањем кожном врпцом (cauda, coda) настајале су ове прве књиге, а управо је кожна врпца дала и име овом облику рукописне кљиге - кодекс (caudex, codex).[1], како су се у средњем веку називале. Пошто би саставио листове књиговезац је правио дрвене корице, па је крајеве конца провлачио кроз рупе избушене на дашчицама и на тај начин спајао странице на корицама. На крају је лепио велики комад коже на споју исписаних одељака и дрвених корица. Корице су по правилу пресвлачене кожом, а углови су окивани металним оковима. За скупоцене повезе коришћени су скупи материјали, злато и позлаћени орнаменти. Касније је повезивање усавршено. Пронађени су нови начини да се књига украси и боље сачува. Повезивање рукописне књиге у средњем веку развило се у посебну врсту уметничког рада.[2]

Значајна промена догодила се увођењем папира, новог материјала за писање, који је пронађен у Кини у 2. веку. У 8. веку Арапи су папир пренели у Европу. О општој употреби папира у Европи може се говорити тек од 15. века. Увођење папира знатно је појефтинило израду књиге. [1] Средњовековне књиге су већином биле Библије, проповеди и остали верски списи. С појавом папира почеле су се писати и књиге из области права, медицине, природних наука, а још касније и неколико летописа и романа. Највећи број књига у средњем веку писан је на латинском језику.

Умножавање књига[уреди]

У поетку су књиге умножаване руком (средњев. лат. manuscript према лат. manu scriptum - руком написано). Писањем и преписивањем рукописа бавили су се образовани људи који су били цењени у свим цивилизацијама.

Међутим, умножавање књига механичким путем од давнина је привлачило људску пажњу. Већ у старом веку појавили су се и први начини механичког умножавања књига. Још су Вавилонци употребљавали посебне калупе израђене у негативу, који су притиском на глинену плочу на њој остављали читљив текст. Касније се јавља ксилографија, отискивање штампаних страна помоћу дрвених клишеа. У Кини су се још почетком нове ере појавиле претече штампане књиге – дрворезне књиге штампане помоћу резбарених дрвених плочица.

У Европи се књиге штампане техником ксилографије појављују крајем 14. века. Дрвене плоче резане су у негативу, отискиване само на једну страну папира, а онда су папири спајани лепљењем и добијани листови. Спајањем оваквих листова добијале су се тзв. блок књиге. Од многобројних блок књига с прве половине 15. века до данас је сачувано свега стотинак примерака.[2]

Штампарска машина[уреди]

Октоих петогласник (инкунабула)

Међутим, до половине 15. века израда књига је и даље била спора и скупа. Један од највећих проналазака у историји књиге и културе уопште био је проналазак европског штампарства покретним словима за који је заслужан Јохан Гутенберг. Књига постаје јефтинија, продире међу најшире слојеве становништва и постаје главни чинилац у ширењу науке и општег образовања. Прве штампане књиге звале су се инкунабуле и личиле су на кодексе.[1]

Електронске књиге[уреди]

Дигитална технологија довела је до појаве електронске књиге.

Материјална обележја књиге[уреди]

  • Сваки лист књиге састоји се од две странице (recto и verso).
  • Књига се штампа у штампарским табацима.
  • Пресавијањем табака настаје штампарски слог.
  • Спајањем слогова настаје књижни блок.
  • Формат књиге мери се дужином хрбата [1]

Књига код Срба[уреди]

Народна библиотека Србије

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге 160, Београд: Нолит 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]