Политика једног дјетета

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Политика једног детета)

Политика једног дјетета, као дио политике планирања породице,[1] била је политика контроле популације која је уведена у Народној Републици Кини од 1978. до 1980. године,[2][3][4] а формално је укинута 2015. године.[2][5] Политика је дозвољавала много изузетака, а етничке мањине су биле ослобођење. 2007. године политика је строго примјењивана на 36 % популације Кине,[6] док је за 53 % дозвољено друго дијете уколико је прво било женског пола.[7]

Политика је примјењена на покрајинском нивоу кроз казне које су изречене на основу прихода породице и других фактора. „Комисија за планирање популације и породице” постоји на сваком нивоу власти да би подигла свијест и извршила регистрацију и инспекцију рада.[8]

Политика је уведена 1978. године, усвојена/примјењена је као привремена мјера[9] 18. септембра 1980. године,[3] да би обуздала све већу популацију и ограничила потребе за водом и другим ресурсима,[9] као и да би ублажила проблеме у друштву, привреди и заштити прирордне средине у Кини.[10] Већини демографа није јасно колико је популација смањена искључиво овом политиком.[11][12][13][14]

Влада НР Кине сматра да је спречено око 400 милиона рођења,[15] иако су ове тврдње под знаком питања. Извјештај у Њузвику, на примјер, доводи у питање узрок/ефекат: „...неки демографи тврде да би популација Кине била покошена и без тога — драконско правило је оставило емоционалне, друштвене и привредне ожиљке са којим ће се земља и грађани борити годинама.”[15]

2008. године је анкету спровео Pew Research Center у којом је 76 % популације Кине подржавало политику;[16] међутим, политика изван Кине је наилазила на бројне негативне коментаре из многих разлога, укључујући нарушавање људских права у примјени политике, као и забринутост око негативних друштвених посљедица.[17]

29. октобра 2015 године, Синхуа, кинеска државна новинска агенција, извјестила је о измјени закона у политику два дјетета, наводећи изјаву Комунистичке партије Кине,[18][19][20][21] али да би политика ступила на снагу мора да је ратификује Национални народни конгрес на годишњем засједању у марту 2016. године.[22][23][24]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Family Planning in China, Embassy of the People's Republic of China in Lithuania; Information Office of the State Council of the People's Republic of China, August 1995, Section III paragraph 2, Приступљено 27. 10. 2014  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. 2,0 2,1 „China to abolish decades-old one-child policy”. Al Jazeera English. 29. 10. 2015. Приступљено 30. 10. 2015. 
  3. 3,0 3,1 „Experts challenge China's 1-child population claim”. Boston.com. 27. 10. 2011. 
  4. Zhu, W X (1. 06. 2003). „The One Child Family Policy”. Archives of Disease in Childhood. 88 (6): 463—64. PMC 1763112Слободан приступ. PMID 12765905. doi:10.1136/adc.88.6.463. 
  5. Jiang, Steven; Hanna, Jason (29. 10. 2015). „China says it will end one-child policy”. CNN. Приступљено 29. 10. 2015. 
  6. „Most people free to have more child”. China Daily. 11. 07. 2007. Приступљено 31. 07. 2009. 
  7. Callick, Rowan (24. 01. 2007). „China relaxes its one-child policy”. The Australian. 
  8. Dewey, Arthur E (16. 12. 2004). „One-Child Policy in China”. Senior State Department. Архивирано из оригинала|archive-url= захтева |url= (помоћ) на датум 4. 10. 2011.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  9. 9,0 9,1 Five things to know about China’s one-child policy, CA: CBC 
  10. da Silva, Pascal Rocha (2006). „La politique de l'enfant unique en République populaire de Chine” [The politics of one child in the People's Republic of China] (PDF) (на језику: француском). University of Geneva: 22—28. 
  11. Sen, Amartya. „Population Policy: Authoritarianism versus Cooperation” (PDF). BR: Universidade de Campinas. 
  12. Sen, Amartya (Jun 2012). „Population: Delusion and Reality” (PDF). Richard R Guzmán.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  13. Feng, Wang; Yong, Cai; Gu, Baochang (2012). 115-129.pdf „Population, Policy, and Politics: How Will History Judge China’s One-Child Policy?” Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (PDF). Population and Development Review. 38: 115—29. 
  14. Cai, Yong (Sep 2010). „China’s Below-Replacement Fertility: Government Policy or Socioeconomic Development?” (PDF). Population and Development Review. 36 (3): 419—40.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  15. 15,0 15,1 „Its one-child policy lifted, China becoming World’s largest old-age home”, News week 
  16. „The Chinese Celebrate Their Roaring Economy, As They Struggle With Its Costs”. Pew Global Attitudes Project. 22. 07. 2008. Приступљено 31. 07. 2009. 
  17. Hvistendahl, Mara (17. 09. 2010). „Has China Outgrown The One-Child Policy?”. Science. 329 (5998): 1458—61. PMID 20847244. doi:10.1126/science.329.5998.1458. 
  18. „China to end one-child policy and allow two”. BBC News. 
  19. „China to allow two children for all couples”. Xinhua. 29. 10. 2015. 
  20. Phillips, Tom. „China ends one-child policy after 35 years”. The Guardian. 
  21. „The 'model' example of China's one child policy”. BBC News. 
  22. „China denies immediate validity of two-child policy”. Xinhua. 2 November 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  23. „2-child policy only after Parliament approval: China”. Zee News. India. 2 November 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  24. „China On New Two-Child Policy: Not So Fast”. Huffington Post. 2 November 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)