Политика једног дјетета

Пропагандна слика у провинцији Гуангдунг промовише идеју о нуклеарној породици са једним дјететом.
Наталитет у Кини, 1950–2015

Политика једног дјетета, као дио политике планирања породице,[1] била је политика контроле популације која је уведена у Народној Републици Кини од 1978. до 1980. године,[2][3][4] а формално је укинута 2015. године.[2][5] Политика је дозвољавала много изузетака, а етничке мањине су биле ослобођење. 2007. године политика је строго примјењивана на 36% популације Кине,[6] док је за 53% дозвољено друго дијете уколико је прво било женског пола.[7]

Политика је примјењена на покрајинском нивоу кроз казне које су изречене на основу прихода породице и других фактора. „Комисија за планирање популације и породице” постоји на сваком нивоу власти да би подигла свијест и извршила регистрацију и инспекцију рада.[8]

Политика је уведена 1978. године, усвојена/примјењена је као привремена мјера[9] 18. септембра 1980. године,[3] да би обуздала све већу популацију и ограничила потребе за водом и другим ресурсима,[9] као и да би ублажила проблеме у друштву, привреди и заштити прирордне средине у Кини.[10] Већини демографа није јасно колико је популација смањена искључиво овом политиком.[11][12][13][14]

Влада НР Кине сматра да је спречено око 400 милиона рођења,[15] иако су ове тврдње под знаком питања. Извјештај у Њузвику, на примјер, доводи у питање узрок/ефекат: „...неки демографи тврде да би популација Кине била покошена и без тога — драконско правило је оставило емоционалне, друштвене и привредне ожиљке са којим ће се земља и грађани борити годинама.”[15]

Године 2008. је анкету спровео Pew Research Center у којом је 76% популације Кине подржавало политику;[16] међутим, политика изван Кине је наилазила на бројне негативне коментаре из многих разлога, укључујући нарушавање људских права у примјени политике, као и забринутост око негативних друштвених посљедица.[17]

29. октобра 2015 године, Синхуа, кинеска државна новинска агенција, извјестила је о измјени закона у политику два дјетета, наводећи изјаву Комунистичке партије Кине,[18][19][20][21] али да би политика ступила на снагу мора да је ратификује Национални народни конгрес на годишњем засједању у марту 2016. године.[22][23][24]

Залеђина[уреди | уреди извор]

Становништво Кине од 1950

Од оснивања Народне Републике Кине 1949. године, социјалистичка изградња је била највећа мисија коју је држава морала да изврши. Највиши државни лидери вјеровали су да би повећање броја становника ефективно доприњело националним напорима.

За вријеме Мао Цедунговог вођства у Кини, наталитет је пао са 37 промила на 20 промила.[25] Смртност новорођенчади је опала са 227 на хиљаду рођених у 1949. на 53 на хиљаду у 1981. години, а очекивани животни вијек је драматично порастао са око 35 година у 1948. на 66 година у 1976.[25][26] Све до 1960-их, влада је углавном подстицала породице да имају што више дјеце,[27] посебно током Великог скока напријед, због Маовог увјерења да је раст становништва оснаживао земљу, спрјечавајући појаву програма планирања породице раније у развоју Кине.[28][29][30] Држава је у то вријеме настојала да подстакне више рађања. Политика као што је „Мајка хероина“ (кин. 英雄母亲) из Совјетског Савеза била је једна од мера које је комунистичка влада предузела.[30] Као резултат тога, становништво је порасло са око 540 милиона у 1949. на 940 милиона у 1976. години.[31] Почевши од 1970. године, грађани су подстицани да ступају у бракове у каснијим годинама и многи су били ограничени да имају само двоје дјеце.[32]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Family Planning in China, Embassy of the People's Republic of China in Lithuania; Information Office of the State Council of the People's Republic of China, август 1995, Section III paragraph 2, Приступљено 27. 10. 2014 
  2. ^ а б „China to abolish decades-old one-child policy”. Al Jazeera English. 29. 10. 2015. Приступљено 30. 10. 2015. 
  3. ^ а б „Experts challenge China's 1-child population claim”. Boston.com. 27. 10. 2011. 
  4. ^ Zhu, W X (1. 6. 2003). „The One Child Family Policy”. Archives of Disease in Childhood. 88 (6): 463—64. PMC 1763112Слободан приступ. PMID 12765905. doi:10.1136/adc.88.6.463. 
  5. ^ Jiang, Steven; Hanna, Jason (29. 10. 2015). „China says it will end one-child policy”. CNN. Приступљено 29. 10. 2015. 
  6. ^ „Most people free to have more child”. China Daily. 11. 7. 2007. Приступљено 31. 7. 2009. 
  7. ^ Callick, Rowan (24. 1. 2007). „China relaxes its one-child policy”. The Australian. 
  8. ^ Dewey, Arthur E (16. 12. 2004). „One-Child Policy in China”. Senior State Department. Архивирано из оригинала|archive-url= захтева |url= (помоћ) на датум 4. 10. 2011.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  9. ^ а б Five things to know about China’s one-child policy, CA: CBC 
  10. ^ da Silva, Pascal Rocha (2006). „La politique de l'enfant unique en République populaire de Chine” [The politics of one child in the People's Republic of China] (PDF) (на језику: француском). University of Geneva: 22—28. 
  11. ^ Sen, Amartya. „Population Policy: Authoritarianism versus Cooperation” (PDF). BR: Universidade de Campinas. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 6. 2016. Приступљено 9. 11. 2015. 
  12. ^ Sen, Amartya (јун 2012). „Population: Delusion and Reality” (PDF). Richard R Guzmán. 
  13. ^ Feng, Wang; Yong, Cai; Gu, Baochang (2012). „Population, Policy, and Politics: How Will History Judge China’s One-Child Policy?” (PDF). Population and Development Review. 38: 115—29. [мртва веза]
  14. ^ Cai, Yong (септембар 2010). „China’s Below-Replacement Fertility: Government Policy or Socioeconomic Development?” (PDF). Population and Development Review. 36 (3): 419—40. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 7. 2015. Приступљено 9. 11. 2015. 
  15. ^ а б „Its one-child policy lifted, China becoming World’s largest old-age home”, News week 
  16. ^ „The Chinese Celebrate Their Roaring Economy, As They Struggle With Its Costs”. Pew Global Attitudes Project. 22. 7. 2008. Приступљено 31. 7. 2009. 
  17. ^ Hvistendahl, Mara (17. 9. 2010). „Has China Outgrown The One-Child Policy?”. Science. 329 (5998): 1458—61. PMID 20847244. doi:10.1126/science.329.5998.1458. 
  18. ^ „China to end one-child policy and allow two”. BBC News. 
  19. ^ „China to allow two children for all couples”. Xinhua. 29. 10. 2015. 
  20. ^ Phillips, Tom. „China ends one-child policy after 35 years”. The Guardian. 
  21. ^ „The 'model' example of China's one child policy”. BBC News. 
  22. ^ „China denies immediate validity of two-child policy”. Xinhua. 2. 11. 2015. 
  23. ^ „2-child policy only after Parliament approval: China”. Zee News. India. 2. 11. 2015. 
  24. ^ „China On New Two-Child Policy: Not So Fast”. Huffington Post. 2. 11. 2015. 
  25. ^ а б Bergaglio, Maristella. „Population Growth in China: The Basic Characteristics of China's Demographic Transition” (PDF). Global Geografia. IT. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 15. 12. 2011. Приступљено 22. 12. 2011. 
  26. ^ „World Development Indicators”. Google Public Data Explorer. World Bank. 1. 7. 2009. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2013. Приступљено 4. 10. 2013. 
  27. ^ Mann, Jim (7. 6. 1992). „The Physics of Revenge: When Dr. Lu Gang's American Dream Died, Six People Died With It”. The Los Angeles Times Magazine. Архивирано из оригинала на датум 27. 1. 2013. Приступљено 14. 7. 2012. 
  28. ^ Qu, H. (март 1988). „A review of population theoretical research since the founding of the People's Republic of China”. Population Research (Peking, China). 5 (1): 21—28. ISSN 1002-6576. PMID 12281752. 
  29. ^ Potts, M. (19. 8. 2006). „China's one child policy”. BMJ. 333 (7564): 361—62. PMC 1550444Слободан приступ. PMID 16916810. doi:10.1136/bmj.38938.412593.80. 
  30. ^ а б „中国人口政策演变”. Fudan University (на језику: кинески). 7. 4. 2015. Архивирано из оригинала на датум 6. 11. 2019. Приступљено 19. 6. 2021. 
  31. ^ „Total population, CBR, CDR, NIR and TFR of China (1949–2000)”. China Daily. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2017. Приступљено 4. 10. 2013. 
  32. ^ Scharping, Thomas (2003). Birth control in China 1949–2000: Population policy and demographic development. London: Routledge. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]