Процесор текста

С Википедије, слободне енциклопедије
Microwriter MW4, ручни текст процесор из раних 1980-их
Тошиба JW-10 самостални процесор текста из 1978. године
LibreOffice Writer, један од популарних слободних процесора текста

Процесор текста (енгл. word/document processor) је електронска направа или рачунарска софтверска апликација која, на команду корисника, врши обраду текста: слагање, уређивање, форматирање и понекад штампање било које врсте писаног материјала.[1][2] Обрада текста може такође да се односи на напредне стенографске технике, понекад коришћене у специјалном контексту, са специјално подешеном писаћом машином. Термин је скован у IBM-овој лабораторији у Беблингену, у Западној Немачкој, током 1960-их. Стандардне карактеристике текст процесора обухватају фонт апликацију, проверу правописа, проверу граматике, уграђени лексикон синонима, аутоматско исправљање текста, Веб интегрисање и извоз HTML-а, између осталог. Најједноставније речено, текст процесор је мало више од велике скупе писаће машине, а притом је исправљање грешака једноставно.[3][4]

Текст процесор се појавио као самостална машина током 1970-их и 1980-их, комбинујући уношење текста преко тастатуре и функцију штампања електричне писаће машине са компјутерским процесором намењеним за обраду текста.[5] Иако су карактеристике и дизајн варирале у зависности од произвођача и модела, и нове карактеристике су додаване услед напретка технологије, текст процесори су обично садржали једнобојан приказ и могућност да се сачувају документа на меморијску картицу или дискету. Каснији модели су представили новитете, као што су програми за проверу правописа, унапређене опције за формате и матрично штампање. Како су прилагодљиве комбинације личних рачунара и штампача постале уобичајене, и компјутерске софтверске апликације за уређивање текста постале популарне, већина компанија је престала да производи текст процесор машине. У 2009. постојале су само две компаније у САД, Classic и AlphaSmart, које су их и даље производиле.[6] Међутим, многе старије машине су и даље у употреби. Од 2009. Sentinel је понудио машину описану као „текст процесор”, али, прецизније, у питању је високоспецијализовани микрокомпјутер коришћен за рачуноводство и објављивање.[7]

Текст процесори су потомци ранијих алата за форматирање текста. Обрада текста је једна од најраније насталих апликација за лични рачунар у канцеларијске сврхе.

Иако су ранији текст процесори користили tag-засновани језик за означавање за форматирање документа, већина модерних текст процесора користи предност графичког корисничког интерфејса обезбеђујући неку форму what-you-see-is-what-you-get обраде. Већина њих су моћни системи који се састоје од једног или више програма који могу да произведу произвољну комбинацију слика, графика и текста, којима се касније рукује.

Microsoft Word је најраспрострањенији текст процесорски софтвер, по уграђеном систему за праћење корисника, који није уграђен у LibreOffice, AbiWord, KWord, и LyX. Microsoft процењује да преко 500.000.000 људи користи Microsoft Office пакет,[8] који обухвата Word. Постоје и многе друге апликације за обраду текста, укључујући WordPerfect (који је доминирао тржиштем од средине 1980-их до раних 1990-их, на компјутерима са инсталираним Microsoft-овим MS-DOS оперативним системом) и апликације са отвореним кодом OpenOffice.org Writer, LibreOffice Writer, AbiWord, KWord, и LyX. Web-засновани текст процесори, као што су Office Web Apps или Google Docs, представљају релативно нову категорију.

Залеђина[уреди | уреди извор]

На самом почетку, процесори текста нису се развили из рачунарске технологије. Напротив, они су еволуирали из потреба писаца, а тек касније су се спојили са компјутерским пољем.[9] Историја обраде текста је прича о постепеној аутоматизацији физичких аспеката писања и уређивања, а затим усавршавања технологије како би била доступна корпорацијама и појединцима.

Појам обрада текста у америчким уредима почетком 1970-их био је усредоточен на идеји реорганизације дактилографа, али је значење термина убрзо проширено да обухвата аутоматско уређивање текста. У почетку, дизајнери система за обраду текста су комбиновали постојеће технологије са онима у настајању ради развоја самосталне опреме, чиме је створена нова пословна област различита од личних рачунара који су и сами били у процесу настанка. Концепт обраде текста произашао је из општије обраде података, која се од 1950-их бавила применом рачунара на пословну администрацију.[10]

Кроз историју, постојала су три типа процесора текста: механички, електронски и софтверски.

Механички процесори текста[уреди | уреди извор]

Први уређај за обраду текста („Машина за транскрипцију слова” којa је била слична машини за куцање) патентирао је Хенри Мил за машину која је била у стању тако јасно и прецизно пише да се припремљени текст није могао разликовати од оног произведеног штампарском машином.[11]

Више од једног века касније, још један патент се појавио у име Вилијама Остина Барта за типограф. Крајем 19. века, Кристофер Латам Шолс[12] је створио прву препознатљиву писаћу машину која је, иако је била велика, описана као „књижевни клавир”.[13]

Ови механички системи не могу да „обрађују текст” изузев што мењају позицију типа, допуњују празне просторе или скокове у нове линије. Тек деценијама касније, увођењем електричних и електронских компоненти у писаће машине оне су почеле је да помаже писцу у механичком делу. Сам термин „обрада текста” је 1950. године створио Улрих Стајнхилпер, немачки извршни директор за продају ИБМ писаћих машина. Међутим, тај термин није био устаљен литератури о канцеларинском менаџменту или рачунарству током 1960-их, иако су многе идеје, производи и технологије на које ће се касније примењивати већ били добро познати. Године 1971, Њујорк Тајмс је већ сматрао овај термин устаљеним пословном изразом.[14] Обрада текста се развијала паралелно са општијом „обрадом података” или применом рачунара у области пословне администрације.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Enterprise, I. D. G. (1. 1. 1981). Computerworld. IDG Enterprise. Приступљено 1. 1. 2019 — преко Google Books. 
  2. ^ Waterhouse, Shirley A. (1. 1. 1979). Word processing fundamentals. Canfield Press. Приступљено 1. 1. 2019 — преко Google Books. 
  3. ^ Amanda Presley (28. 1. 2010). „What Distinguishes Desktop Publishing From Word Processing?”. Brighthub.com. Приступљено 1. 1. 2019. 
  4. ^ „How to Use Microsoft Word as a Desktop Publishing Tool”. PCWorld. 28. 5. 2012. 
  5. ^ "TECHNOWRITERS" Popular Mechanics, June 1989, pp. 71-73.
  6. ^ Mark Newhall, Farm Show
  7. ^ StarLux Illumination catalog
  8. ^ „Microsoft Office Is Right at Home”. Microsoft. 8. 1. 2009. Архивирано из оригинала 11. 3. 2010. г. Приступљено 14. 8. 2010. 
  9. ^ Price, Jonathan, and Urban, Linda Pinneau. The Definitive Word-Processing Book. New York: Viking Penguin Inc., 1984, page xxiii.
  10. ^ W.A. Kleinschrod, "The 'Gal Friday' is a Typing Specialist Now," Administrative Management vol. 32, no. 6, 1971, pp. 20-27
  11. ^ Hinojosa, Santiago. „The History of Word Processors”. The Tech Ninja's Dojo. The Tech Ninja. Приступљено 6. 5. 2018. 
  12. ^ See also Samuel W. Soule and Carlos Glidden.
  13. ^ The Scientific American, The Type Writer, New York (August 10, 1872)
  14. ^ W.D. Smith, “Lag Persists for Business Equipment,” New York Times, 26 Oct. 1971, pp. 59-60.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Процесор текста на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Процесор_текста&oldid=25687774”