Разговор:Шушара/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Ovim podacima treba dodati da je 1994 ošveštena nova crkva sveti Ladislav.Selo je veoma aktivno što se vidi iz sledećih primera u sledećem vremenskom periodu 2000-2009. 1.Obnovljen je dom kulture 2.Asfaltirane sve ulice 3.Postavljena dva predajnika za mobilne telefone 064-063 4.Obnovljena škola 5.Uredjen pijaćni prostor sa tezgama 6.Sagradjen letnjikovac kapaciteta 50 osoba 7.U okviru doma kulture sazidan je pomoćni objekat sa kuhinjom,toaletima i dodatnim prostorijama(96m2) 8.2005.god.je održana smotra južnobanatskih KUD-ova mađarske nacionalnosti(600 učesnika i gostiju) 9.2008.god. održan smotra božićnih obićaja južnobanatskih mađara(600 učesnika i gostiju) 10.2009.god.održan je jubilarna dvadeseta smotra južnobanatskih KUD-ova (800 učesnika i gostiju) 11.Renovirana je mala kućica na groblju (donacija 500e Gilice Mihajla i Ilonke) 12.Izbetonirane staze na groblju 13.Postavljeni su kontrolni tornjevi za merenje jaćine vetra za potrebe vetro parka 14.Pokrenut je projekat info centra(2007-2010) 15.2008-2009 stigli su prvi turisti iz mađarske 16.2009.-te prva likovna kolonija u Šušari 17.2008-2009 prvi put su članovi plesne grupe KUD-a gostovali u inostranstvo(Austrija,Mađarska,Slovaćka,Rumunija) Sve ovo smo uspeli da uradimo uz mnogo rada i uz pomoć meštana Šušare,opštinskog rukovodstva Vršca,fondacije"Hemofarm" i saveta MZ Šušara koja je osam godina bila u sledećem sastavu: 1.Čanji Laslo -predsednik (11.2000-05.2009.) 2.Kišpal Jožef -podpredsednik(11.2000-05.2009.) 3.Etveš Rudi -član(11.2000-05.2009.) 4.Etveš Karči -član(11.2000-05.2009.) 5.Farkaš Šebeščan -član(11.2000-05.2009.) 6.Čula Ilija -sekretar. 7.Vučković Milan -član (11.2000-2004) Treba još napomenuti da je Šušara prvo selo u opsštini Vršac koji od 2001.-god ima plaćenog radnika koji održava javne površine,groblje i fudbalski teren.Zbog svega ovog Šušara dobija epitet najčistijeg sela u opštini. Ime mi je Čanji Laslo rodzen sam u Šušari 1964-te godine gde i sada živim sa porodicom a radim u Vršcu. Trenutno sam član saveta M.Z.Šušare.

Razgovor:Šušara

Zdravo dobar tije članak biće uvršćen,samo bih te zamolio kao učesnika na ovoj temi da staviš svoj potpis to je pravilo.Vikipedije pozdrav--84.119.86.89 (разговор) 02:18, 2. децембар 2009. (CET)

Slike

Nije li ovo previše slika za ovoliki članak? Bolja varijanta bi bila da se slike pošalju na Ostavu i stave u jednu kategoriju i da se potom u samom članku da link ka toj kategoriji. Koga bude zanimalo, može tamo da pogleda. micki ^talk 21:31, 20. децембар 2009. (CET)

Сређивање и чишћење

На страници се налазио део који је написан језиком који је неенциклопедијски и неодговара стандардима википедије. С обзиром да се ради о тексту који би могао да се искористи на овој или другим страници ископираћу га овде. Уколико неко има знања и стручности да искористи овај текст може одавде да настави рад на страници. --Алекс (разговор) 14:17, 12. август 2011. (CEST)

Обичај који полако пада у заборав

У многим Банатским селима постојали су разни обичаји пре свадбе. Негде се и данас примењују ти обичаји. У Шушари је одржаван предсвадбени обичај, звани лупање старих лонаца. Тај обичај организује се на улици испред куће момка који је пре венчања довео девојку у своју кућу. Често је то била крађа девојке, будуће супрруге, уз њен пристанак, али без знања њених родитеља. Понекад су родитељи знали за љубававну везу будућег младожење и будуће младе, али су одлагали организовање венчања и свадбе за јесен када се заврше пољски радови и стигне ново вино.

Нестрпљиви момак уз сагласност девојке доводио је неке вечери девојку у своју кућу да ту дочека заказивање венчања. Његови родитељи нису се љутили толико као родитељи девојке која се заљуби на први поглед, без знања родитеља, па се под хитно одлучила за прелазак у кућу будућег супруга. Било је више разлога за хитност овог поступка.

Када би момак довео девојку у своју кућу његови родитељи са најближом родбином и добрим комшијама организовали би те вечере мало славље. Овај догађај лако су откривали други младићи из села и они су доживели лупање лонаца испред своје куће када су то исто урадили пре венчања. Под окриљем мрака момци из села би износили из својих дворишта старе одбачене металне предмете и старо посуђе као неки стари шпорет и старо метално буре од ранијег оваквог догађаја и са старом сламом, плевом и огрезином све би то доносили испред куће будућег младожење. У тишини, док се орила свирка и песма у кући момка који је довео девојку, младићи би на улици спремали палење ватре, растурили би плеву испред куће и качили би на кућу а околно дрвеће ситније старо посуђе и друго арбоће како су звали одбачене металне предмете. Када би све било спремно палили би ватру и почела би лупњава у старе лонце и шерпе, стеру металну бурад и друге предмете који би правили велику галаму. Тако би оглашавали целом селу да се у тој кући проширила породица довођењем девојке за будућу супругу момка из те куће. И ватра је својим пламеном била сигнал заинтерсованима да дођу и учествују у овом обичају.

Галаму са улице ћули би учесници весеља у момковој кући. Тада би неко излазио на улици да пита шта је потребно да учине да би се смирила галама и угасила ватра. Организатори овог догађаја обично су захтевали да им се донесе вино са напоменом не у флаши да не би девојка остала танка као флаша већ у балону или крчагу да би млада убрзо се заукруглила на балон или крчаг. То је значило да желе млади да убрзо затрудни. Када стигне вино и њиме се задовоље организатори лупања лонаца тражили би да на улицу изађу момак и девојка са хармоникашем, дасе ту заједно провеселе и у задовоњству растану. Тада би учесници у овом догађају поскидали окачене старе предмета о кућу и дрвеће али баш нешто и оставили. Разилазили би се задовољни крај угашене ватре. Организатори би понели део стерих лонаца и сачували за наредну потребу пред кућом неког другогог младића. Момку и девојци и њиховој породици остајао би посао да рано ујотру почисте простор испред куће и уклоне трагове синоћног лупања стари лонаца. Ако би ујутру радили без девојке да би људи коментарисали да је девојка лења и спавалица или да су је момкови родитељи толико радо примили да је од почетка штите од раних и тешких послова.

Овај предсвадбени обичај у Шушари помагао је породицама да се измире када би девојка без сагласности родитеља побегла за неког момка. Све се ређе организују овакви догађаји у Шушари тако да већ полако пада у заборав обичај лупања старих лонаца. Да би се то сачувало, опис овог догађаја уврштен је у књигу Ризници народног казивања Огранка Вукове задужбине.

Свадба

смотра Шушара

Куд 90-тих

Куд 90-тих

Шушарачка свадба (мађ. Šušara lakodalom) представља одржавањје мађарске свадбе која се одржава слично као и другим местима са мађарским становништвом већина Мађара из Буковине.

Прво млади обавештавају своје родитеље о својој намери и траже благослов од њих. Момак, када добије благослов од главе породице, одлази са оцем код девојчиних родитеља да званично запроси девојку. Ако све прође у реду родитељи момка и девојке уговарају место и време одржавања свадбарских свечаности.

Свака породица прави свој списак гостију и млада и младожења посебно позивају своје најбоље пријатеље где их обавештавају о својој намери и траже од њих да им се помогне у организовању свадбе. Другарице за свадбу добијају свадбарску титулу њосојулањ (мађ. nyoszolyólány) а другови вефељ (мађ. vőfély). Одређује се главни вефељ који најбоље познаје обичаје и има ауторитет да спроводи припреме и да организује остале младиће. Он добија титулу главног вефеља (мађ. fő vőfély). Он добија вефељско обележје, вефељски штап (мађ. vőfélybot, vőfélypálca) и задужења. Њему се предаје списак гостију и сви потребни подаци о свадби.

Две или три недеље пред свадбу главни вефељ се облачи у народну ношњу узима свој украшени штап, упреже своје коње и украшава их плетеним врпцама, тракама, националних боја, на своја украшена кола ставља буренце са вином и окупља остале вефеље. Тако опремљен прво одлази код кума (мађ. násznagy) }- где му младожења предаје званичан позив за кумство а главни вефељ позив његовој породици за свадбу. Ту се обавезно наздрави и наставља се одласком и позивањем најближе родбине, пријатеља и познаника, док се буре не испразни. Овиме се даје свима довољно времена да се припреме за свадбу.

Неколико дана пред свадбу главни вефељ опет понавља исту процедуру облачења и украшавања коња и кола и заједно са осталим вефељима одлази да сакупи и донесе потребне ствари за одржавање свадбе. Пролазећи кроз село од једне до друге куће они певају свадбарске песме и скупљају столове, столице, тањире, виљушке, кашике, ножеве, столњаке. Овиме обавештавају цело село о будућем догађају.

Свадба се обично заказује за суботу. До петка се све спреми а у суботу ујутро почиње се са самом свадбом. Прво долази кум и најближа родбина а после полако и остали свадбари, сви они се послужују са паприкашом и сланим пецивима. Кум у народној ношњи се посебно украшава са лентом која може имати националне боје или нека друга обележја у зависности од друштвеног статуса кума, док остали гости се украшавају са цветовима на реверу. Традиционално ти цветови су од папира.

Исто у јутарњим сатима млада шаље дар свом изабранику, белу везену кошуљу. Доносиоци долазе са окићеним запрежним колима и они се примају са почастима. Младожења облачи примљени дар и сватови крећу ка младиној кући. Доласком младожење и осталих сватова у младину кућу почиње церемонијал кићења невесте. Млада је обучена сва у бело и прима младожењин крунски венац којим је дарива и ставља млади на главу. Крунски венац је симбол предавања једно другоме, залог верности у будућем заједничком животу.

После овога чина сватови се разилазе и у уговорено време се налазе испред цркве. Испред цркве млада и младожења по први пут се одвајају од својих сватова и заједно улазе пред олтар. Ту се одиграва чин венчања пред Богом. После овог церемонијала нови брачни пар, уз пратњу свадбарске музике, одлази у просторије где је младожења организовао свадбено весеље.

Сватове већ очекују припремљена пецива, ракија и вино, тада се и обавља церемонија примања новог члана, младе, у породицу, после које сви почињу да се веселе певају и играју.

Вечера је догађај са посебном традицијом. Када сви сватови поседају за столове и када се музика утиша, кум одржи говор где се велича младожењино богатство и младина лепота, после чега вефељи прво уносе супу, што означава почетак вечере. Главни вефељ рецитује стих по стих предвиђене рецитације и хвали храну коју ће гости имати прилике да пробају и све је попраћено са музичким ефектима где се гости тиме анимирају. После супе на ред долази печење, салата, компоти и остали прилози главном јелу. На крају вечере долази на ред торта. Свако уношење ових јела је посебан догађај и следи исти ритуал хваљења хране, док се пиће непрекидно троши.

По завршетку вечере гости поново почињу да се веселе, играју чардаш и певају. Негде око поноћи почиње игра са младом где учесници који хоће да ирају са младом треба дати мању своту новца да би то и урадили, а онај ко прима новац у име младе гласно виче име и презиме оног ко је платио за привилегију. Сиболично млада тако уноси у брак први зарађени новац у заједнички живот. После овога чина млада и младожења устају најављују свој одлазак и сами одлазе у свој нови дом. Ту се пресвлаче и млада се облачи у народну ношњу где доминирају црвена и бела боја, док младожењином ношњом доминира црна и бела боја. Када је ова церемонија обављена нови брачни пар се враћа да наставе свадбарско весеље и тада се служе ситни колачи. Уласком пара међу сватове настаје задиркивање младих, пошто су са овим чином постали човек и жена, а весеље достиже кулминације и траје све до поднева следећег дана, недеље. Ако неко од вефеља није био довољно јак да издржи до ових сати, па је раније отишао кући, преостали вефељи иду по њега, везују ужетом, ките са осушеном стабљиком кукуруза и довлаче га назад на свадбу (овај обичај се зове Калато (Káláto) и сви гости могу бити предмет овог обичаја у наредним данима, докле год има преостале хране). Преосталим гостима се служи кисела чорба, после које гости почињу полако да се разилазе. (mađ. vőfély).