Пређи на садржај

Религијска толеранција

С Википедије, слободне енциклопедије

Религијска толеранција представља толеранцију у оквиру које људи у некој заједници допуштају другим људима да мисле или практикују различите религије и веровања. У ширем смислу, може означавати „ништа више од уздржаности и допуштања које припадници доминантне религије дају другим религијама да постоје, иако на њих гледају с неодобравањем, као на инфериорне, погрешне или штетне”.[1] Историјски гледано, већина догађаја и списа који се тичу толеранције односи се на положај мањинских и дисидентских становишта у односу на доминантну државну религију. У земљи с државном религијом, толеранција значи да власт допушта другим религијама да постоје и да имају одређена права, иако су у многим државама током прошлих векова оне толерисане само у приватној сфери. Оваква пракса је постала ретка; неке државе дозвољавају јавно исповедање религије, али примењују верску дискриминацију на друге начине.

Преглед историје толеранције и различитих култура у којима је практикована, као и начини на које се овај парадоксални концепт развио у водећи принцип, осветљава његову савремену употребу у политичком, друштвеном, верском и етничком контексту, односећи се на ЛГБТ особе и друге мањине, као и на друге повезане концепте попут људских права.

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Термин „толеранција” потиче од латинске речи tolerantia, што значи „издржљивост” или „способност подношења”.[2] За Цицерона, tolerantia је била лична врлина – способност да се мирно поднесу тешкоће, неправда или несрећа.[3] До шеснаестог века појам толеранције почиње да поприма политичку димензију, повезујући се са очувањем мира и друштвене слоге усред верских сукоба, што се види на примеру Аугзбуршког мира 1555. године.[4] Временом је концепт еволуирао од пуке уздржаности – коју Џон Хортон описује као „трпљење” неодобраваних веровања – ка широј посвећености признавању и уважавању различитости.[3]

Концепт толеранције је вишезначан и обликују га различите академске дисциплине, укључујући филозофију, социологију, политичке науке, религијске студије и право. Истраживања толеранције откривају мноштво тумачења, при чему свако зависи од конкретних друштвених, политичких и културних околности. Ренесансни хуманизам је наглашавао лично достојанство, критичко мишљење и етички живот изнад верске догме. Мислиоци попут Еразма и Жана Бодена промовисали су толеранцију вреднујући личну савест и различитост веровања.[5] Либерализам је, посебно кроз дело Џона Стјуарта Мила, проширио идеју толеранције с религије на политички и културни плурализам.[6] Џон Ролс је касније развио теорију политичког либерализма, утемељио је на једнакости, правичности и заједничком јавном разуму.[7]

Верска толеранција има дубоке историјске корене у религијским и метафизичким традицијама које претходе просветитељском либерализму. У јеврејској мисли, Мојсије је приказан као узор толеранције, а ту је врлину додатно нагласио Мајмонид.[8] Хришћанска мистика је такође допринела раним поимањима толеранције препознавањем више путева ка божанском.[9]

Савремена наука је усвојила инклузиван и активан приступ дефинисању верске толеранције. Она се данас уобичајено разуме као „способност или спремност људи да прихвате, поштују и коегзистирају с различитим гледиштима, веровањима, праксама или понашањима без прибегавања агресији, дискриминацији или сукобу”.[10] Савремена схватања заговарају не само суживот, већ и шири оквир верске слободе, интегришући га с људским правима и подстичући активно поштовање уместо пасивног прихватања.[11]

Историја

[уреди | уреди извор]

У антици

[уреди | уреди извор]
Минерва као симбол просветљене мудрости штити вернике свих религија (Данијел Ходовјецки, 1791)

Верска толеранција описана је као „изузетна одлика” Ахеменидског царства у Персији. Кир Велики помогао је у обнови светих места различитих градова. У Старом завету стоји да је Кир ослободио Јевреје из вавилонског ропства и допустио им повратак у домовину.[12]

Хеленистички град Александрија, основан 331. п. н. е., садржао је велику јеврејску заједницу која је живела у миру с подједнако бројним грчким и египатским становништвом, пружајући „користан пример онога што бисмо могли назвати царском верзијом мултикултурализма”.[13]

Пре него што је хришћанство постало државна религија, Римско царство је подстицало покорене народе да наставе да обожавају своје богове.[14] Хришћани су прогоњени зато што су одбацивали римски пантеизам и одбијали да поштују цара као бога.[15] Почетком 3. века, Касије Дион изнео је римску царску политику према верској толеранцији, наводећи да оне који покушавају да искриве римску религију страним обредима треба мрзети и кажњавати.[16] Цар Галерије је 311. године издао општи едикт о толеранцији хришћанства.[17]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Средњи век

[уреди | уреди извор]

У средњем веку забележени су примери толерисања појединих група. Латински концепт tolerantia био је „изузетно разрађен политички и правни појам у средњовековној схоластичкој теологији и канонском праву”.[18] Коришћен је да означи самоуздржавање цивилне власти према онима изван доминантне заједнице, попут неверника, муслимана или Јевреја, али и према друштвеним групама попут проститутки и губаваца.[18] Толеранција „као пракса коју је санкционисала влада” у хришћанским земљама није забележена пре шеснаестог века.[19] Векови нетолеранције Римокатоличке цркве према другим верама осликавају се у папској були Unam sanctam (1302) и доктрини Extra Ecclesiam nulla salus.

Године 1264. у Пољској је донет Калишки статут, којим се Јеврејима гарантовала слобода вероисповести. Папа Клемент VI издао је 1348. булу у којој је преклињао католике да не убијају Јевреје, оптужене за ширење Црне смрти, и узео их под своју личну заштиту у Авињону.[20] Пољско-литванска заједница била је релативно толерантан дом за Јевреје током средњег века, а до средине 16. века у њој је живело 80% укупне светске јеврејске популације.[21]

Паулус Владимири (око 1370–1435) изнео је на Концилу у Констанци 1414. тезу да пагански и хришћански народи могу да коегзистирају у миру.[22]

Реформација и просветитељство

[уреди | уреди извор]

Еразмо Ротердамски (1466–1536) је у својим делима поставио темеље за верску толеранцију, залажући се за умереност и противећи се смртној казни за јеретике.[23] Томас Мор је у „Утопији” (1516) описао свет готово потпуне верске толеранције.[24]

На Сабору у Вормсу (1521), Мартин Лутер је одбио да се одрекне својих веровања, позивајући се на слободу савести.[25] Себастијан Кастелио (1515–1563) критиковао је погубљење Мигела Сервета, тврдећи да се с јеретицима треба борити разлозима и списима, а не ватром.[26] Жан Боден је у делу „Colloquium heptaplomeres” приказао разговор седморице учених људи различитих вера који пристају на заједнички живот у међусобном поштовању и толеранцији.

Краљ Јован II Сигисмунд Запоља прогласио је 1568. Едикт из Торде, којим се декретира верска толеранција свих хришћанских деноминација изузев румунске православне. Пољско-литванска заједница је 1573. Варшавском конфедерацијом званично признала потпуну слободу вероисповести.[27] Нантски едикт (1598) дао је протестантима значајна права у Француској.

У Енглеској, Џон Милтон је у „Ареопагитики” позивао на слободу савести, док је филозоф Џон Лок у „Писму о толеранцији” (1689) изложио аргументе за верску толеранцију, искључивши, међутим, католике и атеисте.[28] Волтер је 1763. објавио своју „Расправу о толеранцији”. Готхолд Ефрајм Лесинг је у драми „Натан Мудри” представио чувену параболу о прстену, заговарајући толеранцију међу аврамовским религијама. Први амандман на Устав САД (1791) забранио је Конгресу доношење закона о успостављању религије или ограничавању слободног вероисповедања.

Ислам

[уреди | уреди извор]
„Гроб са рукама” у Рурмонду. Гробови Јакоба ван Горкума, протестанта, и његове жене Жозефине, католикиње, спојени су „рукама” преко зида гробља.

У Курану, ајет 2:256 каже: „Нема присиле у вери”, што се тумачи као залагање за слободу избора. Муслимани су позвани да позивају у веру „мудро и лепим саветом” (Куран 16:125).[29] Ислам показује дубоку толеранцију према „следбеницима Књиге” (хришћанима и Јеврејима), дајући им правни статус шимија, који је био подређен у односу на муслимане, али им је пружао заштиту.[30]

У Ал-Андалузу (исламска Шпанија) владала је релативна верска толеранција према хришћанима и Јеврејима. Тај период, познат као Конвивенсија (суживот), био је време културних и интелектуалних достигнућа, мада су немуслимани били грађани нижег статуса.[31] Јеврејска заједница истовремено је уживала одређене привилегије и трпела ограничења, а овај период се често романтизује као „Златно доба” јеврејске културе.[32] Толеранција је била крхка и условна, што је кулминирало прогоном Морискоса у 16. веку.

Јудаизам

[уреди | уреди извор]

Јевреји су кроз историју били међу најпрогањанијим групама. Током шпанске инквизиције, краљевски декрети о присилном преобраћењу довели су до масовног протеривања Јевреја из Шпаније. Португалска инквизиција циљала је и на конверсос (Јевреје преобраћене у хришћанство). Јевреји су често коришћени као жртвени јарац за трагедије попут Црне смрти и били су жртве погрома, нацизма и Холокауста.

Будизам

[уреди | уреди извор]

Западни интелектуалци су од 19. века на будизам гледали као на нарочито толерантну веру. Едикти краља Ашоке (269–231. п. н. е.) проглашавали су етничку и верску толеранцију, наводећи да нико не треба да сматра сопствену веру супериорнијом.[33] Ипак, јављају се савремене контроверзе око питања толеранције међу будистима у Шри Ланки и Мјанмару.[34]

Хиндуизам

[уреди | уреди извор]

Ригведа каже Ekam Sath Viprah Bahudha Vadanti, што значи „Истина је једна, али је мудраци називају различитим именима”.[35] Индија има дугу историју толерисања верске различитости, а хришћанство и јудаизам су вековима постојали у Индији без прогона.[36]

Даоизам

[уреди | уреди извор]

Даоизам се одликује изузетном инклузивношћу. Највиши предмет даоистичког веровања је Дао, безоблични, неодређени извор, често описан као wu (無). Ова концепција Даоа као инхерентно неподељеног пружа дубоку филозофску основу за верску толеранцију.[37] Даоизам заговара ненадметање (wu zheng 無爭) и хармоничан суживот с другима, а историјски је та инклузивност омогућила синтезу с конфучијанизмом и будизмом у модел „јединства три учења” (san jiao he yi 三教合一).[38]

Савремене анализе и критике

[уреди | уреди извор]

Савремени коментатори истичу ситуације у којима толеранција долази у сукоб са широко прихваћеним моралним стандардима или националним законом. Мајкл Волцер напомиње да Британци у Индији нису толерисали хиндуистичку праксу сати (ритуално спаљивање удовице), док САД нису толерисале мормонску полигамију.[39] Контроверза око француских марама за главу представља сукоб између верске праксе и француског секуларног идеала.[40]

Историчарка Александра Волшам указује на то да савремено разумевање речи „толеранција” може бити знатно другачије од њеног историјског значења.[41] Толеранција се у савременом смислу анализира као саставни део либералног или либертаријанског схватања људских права. Карл Попер, Џон Ролс и Волцер расправљали су о парадоксу толерисања нетолерантних, постављајући питање треба ли толерисати нетолерантне. Роналд Дворкин тврди да мањине морају да поднесу критике и увреде које су део слободе говора у толерантном друштву.[42]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Perez Zagorin, (2003). How the Idea of Religious Toleration Came to the West. Princeton: Princeton University Press. стр. 5—6. ISBN 0691092702. , quoting D.D. Raphael et al.
  2. ^ „Toleration - Etymology, Origin & Meaning”. etymonline (на језику: енглески). Приступљено 30. 5. 2025. 
  3. ^ а б Heyd, David, ур. (1998). Toleration: an elusive virtue. Princeton paperbacks (2. pr., 1. paperback pr изд.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04371-5. 
  4. ^ Rowley, Matthew; Tol, Marietta van der (7. 6. 2024). The Peace of Augsburg (1555). A Global Sourcebook in Protestant Political Thought, Volume I (на језику: енглески) (1 изд.). London: Routledge. стр. 261—263. ISBN 978-1-003-24753-1. doi:10.4324/9781003247531-77. Приступљено 30. 5. 2025. 
  5. ^ Remer, Gary (1996). Humanism and the Rhetoric of Toleration. University Park, PA: The Pennsylvania State University Press. стр. 2–19. ISBN 9780271028118. .
  6. ^ Mill, John Stuart.. On Liberty. ISBN 9781499238341.  (2nd ed.). London: John W. Parker & Son, 1860, pp. 18–21. .
  7. ^ Rawls, John (2005). Political Liberalism. New York: Columbia University Press. стр. 133–137. ISBN 9780231130899. .
  8. ^ Matviyets, Anne Sarah; Veltri, Giuseppe; Rüpke, Jörg (10. 8. 2023). Tolerance and Intolerance in Religion and Beyond: Challenges from the Past and in the Present (на језику: енглески) (1 изд.). London: Routledge. ISBN 978-1-003-08248-4. doi:10.4324/9781003082484. 
  9. ^ Seubert, Harald; Bartosch, David (2013). Yousefi, Hamid Reza; Seubert, Harald, ур. Toleranz in europäischen TraditionenНеопходна новчана претплата. Toleranz im Weltkontext (на језику: немачки). Wiesbaden: Springer Fachmedien Wiesbaden. стр. 53—63. ISBN 978-3-658-00115-5. doi:10.1007/978-3-658-00116-2_4. Приступљено 30. 5. 2025. 
  10. ^ Suryani, A., & Muslim, A. B. (2024). "Religious Tolerance, Intellectual Humility, and Democratic Education." In A. Suryani & A. B. Muslim, Embracing Diversity: Preparing Future Teachers to Foster Religious Tolerance (p. 14). Springer Nature Singapore. Suryani, Anne; Muslim, A. Bukhori (2024). „Religious Tolerance, Intellectual Humility, and Democratic Education”. Embracing Diversity: Preparing Future Teachers to Foster Religious Tolerance. SpringerBriefs in Education. стр. 13—34. ISBN 978-981-97-1615-9. doi:10.1007/978-981-97-1616-6_2. 
  11. ^ Ziebertz, H.-G., & Hirsch Ballin, E. Ziebertz, Hans-Georg; Hirsch Ballin, Ernst (2016). Freedom of Religion in the 21st Century: A human rights perspective on the relation between politics and religion. ISBN 978-90-04-30439-0. doi:10.1163/9789004304390. . BRILL, p. viii.
  12. ^ Fisher, William Bayne; Gershevitch, I. (1968). The Cambridge History of Iran (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 412. ISBN 9780521200912. 
  13. ^ Walzer, Michael (1997). On TolerationНеопходна слободна регистрација. New Haven: Yale University Press. стр. 17. ISBN 978-0300076004. 
  14. ^ Witte, John Jr. and Johan D. van de Vyver, (1996). Religious Human Rights in Global Perspective. The Hague: Kluwer. стр. 74. ISBN 9041101764. 
  15. ^ Logan, Donald F., (2002). A history of the church in the Middle Ages. New York: Routledge. стр. 8. ISBN 0415132894. 
  16. ^ Rowe, C.K. (2011), World Upside Down: Reading Acts in the Graeco-Roman Age., Oxford University Press . 165.
  17. ^ "Valerius Maximianus Galerius" Архивирано 2021-04-17 на сајту Wayback Machine, Karl Hoeber, Catholic Encyclopedia 1909 Ed, retrieved 1 June 2007.
  18. ^ а б Walsham 2006, стр. 234 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFWalsham2006 (help).
  19. ^ Drake, H.A. (новембар 1996). „Lambs into Lions: Explaining Early Christian Intolerance”. Past & Present (153): 3—36. JSTOR 651134. doi:10.1093/past/153.1.3. 
  20. ^ Tuchman, Barbara (1978). A Distant Mirror: The Calamitous 14th Century. New York: Alfred A. Knopf. стр. 113.  ,
  21. ^ Poland Архивирано 2021-03-08 на сајту Wayback Machine. Jewish Virtual Library. Retrieved on 2011-06-15.
  22. ^ Landes, Richard (2000). „The Birth of Heresy: A Millennial Phenomenon”. Journal of Religious History. 24 (1): 26—43. doi:10.1111/1467-9809.00099. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 2010-04-14. г. Приступљено 2021-04-18. 
  23. ^ Remer 1996, стр. 95 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFRemer1996 (help)
  24. ^ Marius 1999, стр. 175
  25. ^ Olmstead, Clifton E (1960), History of Religion in the United States, стр. 5 , Englewood Cliffs, NJ,
  26. ^ Zweig, Stefan (1951). Erasmus; The Right to Heresy: Castellio against Calvin. London: Cassell. стр. 312. OCLC 24340377. 
  27. ^ Zamoyski, Adam (1987). The Polish Way. New York: Hippocrene Books. 
  28. ^ "Barcuch Spinoza" Архивирано 2012-09-30 на сајту Wayback Machine, revised June 2008, Stanford Encyclopedia of Philosophy, Accessed February 25, 2011
  29. ^ Nafisi, Shadi (2018). „Tolerance in Islam”. HTS Teologiese Studies/Theological Studies. 74 (3): a5145. doi:10.4102/hts.v74i3.5145. hdl:2263/71895 Слободан приступ. 
  30. ^ H. Inalcik; The Ottoman Empire: The Classical Age 1300–1600, Phoenix Press, (2001)
  31. ^ Jonathan, Ray (2005). „Beyond Tolerance and Persecution: Reassessing Our Approach to Medieval Convivencia”. Jewish Social Studies. 11 (2): 1—18. doi:10.1353/jss.2005.0018. 
  32. ^ Cohen, Mark R. (1994). Under crescent and cross: the Jews in the Middle Ages. Princeton, N.J: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03378-5. 
  33. ^ Kristin Scheible, (323), Towards a Buddhist Policy of Tolerance: the case of King Ashoka  in Neusner, Jacob, ed. Religious Tolerance in World Religions (West Conshohocken, PA, Templeton Foundation Prsss 2008)
  34. ^ „The Face of Buddhist Terror”. Time. јул 2013. Архивирано из оригинала 2021-03-04. г. Приступљено 2021-04-18. 
  35. ^ „Hinduism – a general introduction”. Religioustolerance.org. Архивирано из оригинала 28. 6. 2002. г. Приступљено 2012-06-21. 
  36. ^ „Religious Tolerance and Hinduism” (PDF). Dr. M. Lal Goel/Aniket. Приступљено 2014-08-17. 
  37. ^ Cheng, Pu (2024). Moffic, H. Steven; Gogineni, Rama Rao; Peteet, John R.; Aggarwal, Neil Krishan, ур. Basic Principles and Clinical Aspects of Taoism. Eastern Religions, Spirituality, and Psychiatry: An Expansive Perspective on Mental Health and Illness (на језику: енглески). Cham: Springer Nature Switzerland. стр. 167—174. ISBN 978-3-031-56744-5. doi:10.1007/978-3-031-56744-5_14 Слободан приступ. 
  38. ^ Teiser, Stephen F.; Verellen, Franciscus (2011). „Buddhism, Daoism, and Chinese Religion”. Cahiers d'Extrême-Asie. 20: 1—12. ISSN 0766-1177. JSTOR 44171506. doi:10.3406/asie.2011.1365. 
  39. ^ Michael Walzer, (1997). On Toleration. New Haven: Yale University Press. стр. 61. ISBN 0300076002. 
  40. ^ John Bowen, "Muslims and Citizens" Архивирано 2011-09-14 на сајту Wayback Machine, The Boston Review February–March 2004. Accessed January 25, 2011
  41. ^ Walsham 2006, стр. 233 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFWalsham2006 (help)
  42. ^ Ronald Dworkin, "Even bigots and Holocaust deniers must have their say" Архивирано 2021-04-18 на сајту Wayback Machine, The Guardian, February 14, 2006. retrieved March 21, 2011

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Религијска_толеранција&oldid=31122346”