Пређи на садржај

Руски шпанијел

С Википедије, слободне енциклопедије
Фотографија мужјака руског шпанијела

Руски шпанијел је тип шпанијела који је први пут стандардизован 1951. године у Совјетском Савезу након Другог светског рата, укрштањем енглеских кокер шпанијела, енглеских шпрингер шпанијела и других раса шпанијела. Године 1951. усвојен је стандард за руског шпанијела, селекција паса за узгој почела је да се спроводи у складу са захтевима. Физички је сличан кокер шпанијелу, али има краћу, чвршћу длаку и дуже тело. Раса је развијена и користе се као ловачки пси, ова раса не пати од већих здравствених тегоба осим оних које се обично везују за шпанијеле. То је једина пасмина паса која је настала у Русији. Користи се за лов на дивљач (мочварске, пољске, планинске и водене птице) и зечеве. Раса је популарна у Русији а уведена је у иностранство тек 1990-их и још увек није призната од стране ниједног већег кинолошког клуба, али је призната од стране Руске кинолошке федерације.[1]

Опис[уреди | уреди извор]

Руски шпанијел је мали, чврст пас са кратком, чврстом, свиленкастом длаком са перјем на ушима и ногама.[2][3] Боје могу значајно да варирају и могу укључивати чврсте боје без белих ознака, пегасте, пегаве, црно-смеђе и комбинације.[4] Глава и уши су такође обично тамне боје.

Руски шпанијел подсећа на енглеског кокер шпанијела. Међутим, тело руског шпанијела има тенденцију да буде дуже од енглеског кокера.[5]

И мужјаци и женке ове расе имају просечну тежину од 13 до 18 килограма и висине су од 38 до 43 cm.[6] То их чини сличним по величини или мало већим од енглеског кокер шпанијела.[7]

Узгајани су првенствено као ловачки пси, њихов циљ је да пронађу птицу и да је донесу након одстрела.[8] Руски шпанијел је погодан за лов у мочварама, пољима, шумама, за птице, као и за зечеве и другу ситну дивљач.[9] Раса је такође популарна у Русији јер мала величина чини погодним за држање у прометним градовима и лако транспортовање до ловишта.[10]

Здравље[уреди | уреди извор]

Смеђи и бели руски шпанијел

Као и код свих дугоухих шпанијела, руски шпанијели захтевају провере како би спречили инфекције уха.[11] Раса има склоност да лако добије на тежини, што се може спречити контролом уноса хране.[9] Руски шпанијел може бити склон алергијама на храну, које се обичн изразе у у доби између једног и пет месеци, а најчешћи алергени су пилетина и шаргарепа. Тренутно нису познати други здравствени проблеми специфични за расу.[9]

Темперамент[уреди | уреди извор]

Ово је енергична, слободоумна раса.[2] Иако је примарно пас за лов на птице, такође је популаран и као пас за пратњу због своје природе и оданости.[3] То је весео, активан пас и увек је спреман за игру, реагујући на сваки облик пажње радосно машући репом.[11] Руски шпанијели су подложни дресури, могу бити добар пас чувар[6] и добри су опхођењу са децом.[12]

Руски шпанијел плива и рони да би извукао рањене птице. Користи се за лов на мочварну, полску и планинску дивљач. Руски шпанијели поседују добар инстинкт, издржљивост. Могу се користити као пас чувар.

Историја[уреди | уреди извор]

Марка СССР-а из 1988. са вишебојним руским шпанијелом

Руски шпанијел је најмлађи од руских птица за лов на птицу. Настао је углавном од енглеских кокер шпанијела и енглеских шпрингер шпанијела.[10] Расе познате као руски шпанијели помињу се још 1891. године на Новом Зеланду.[13]

Први забележени шпанијел у Русији био је црни кокер шпанијел у власништву великог кнеза Николаја Николајевича, љубитеља лова, крајем 19. века. Шпанијели разних раса су увезени у Санкт Петербург и Москву. Неки су коришћени за лов, али мањи шпанијели нису били од велике користи у традиционалном руском лову на птице због временских и теренских услова. Почетком 20. века почео је селективни узгој дугоногих шпанијела; посебно увозећи Спрингер шпанијеле како би створили прилично мешовите руске шпанијеле.[10]

До касних 1930-их постојао је велики број шпанијела у Москви, Лењинграду и Јекатеринбургу који нису одговарали ниједном специфичном стандарду расе, али још нису били стандардизовани у модерног руског шпанијела. Наменски узгој после Другог светског рата довео је до успостављања оригиналног стандарда руског шпанијела 1951.[14] Додатни ревидирани стандарди за ову расу усвојени су 1966. и 2000.[14]

Популарност расе у Русији је порасла након раних 1990-их. Томе су допринеле московске изложбе паса. Раса се квалификује као једну од најпопуларнијих, заједно са ирским сетером. 2002. године у Сједињеним Америчким Државама је основан Клуб руских шпанијела како би се повећало знање о раси ван Русије и омогућило власницима да региструју своје псе.[10]

Међународно признање[уреди | уреди извор]

Иако га ниједан већи кинолошки клуб не признаје као расу, руског шпанијела признају Континентални кинолошки клуб,[2] Федерација међународних паса, Северноамерички кинолошки клуб и Universal Kennel Club International.[15]

За признање Кинолошког савеза Велике Британије и Америчког Кинолошког савеза, раса мора да испуни низ високо прописаних стандарда и критеријума.[16][17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Breed Standard of Russian Kynological Federation” (PDF). 
  2. ^ а б в „Russian Spaniel”. Continental Kennel Club. Архивирано из оригинала 2012-05-24. г. Приступљено 2009-11-11. 
  3. ^ а б „Russian Spaniel: Russia's Little Gundog”. WorldlyDogs.com. Приступљено 2009-11-12. 
  4. ^ „Russian Spaniel Colors”. Russian Spaniels of St. Petersburg (на језику: руски). Приступљено 2009-11-12. 
  5. ^ „Second All-Russia Spaniel Competition”. Russian Spaniels of Moscow (на језику: руски). Приступљено 2009-11-12. 
  6. ^ а б Cunliffe, Juliette (1999). The Encyclopedia of Dog Breeds. Parragon. стр. 347. ISBN 0-7525-8018-3. 
  7. ^ „The Cocker Spaniel Club: Breed Standard”. The Kennel Club. Приступљено 2009-11-11. 
  8. ^ Schroeder, Anna F. „Dreaming of a Russian Spaniel Page 2”. Spaniel Journal. Приступљено 2009-11-12. 
  9. ^ а б в „About the Breed”. Russian Spaniel Club. Приступљено 2009-11-11. 
  10. ^ а б в г „History of the Breed”. Russian Spaniel Club. Приступљено 2009-11-12. 
  11. ^ а б „How to distinguish healthy from sick dogs” (на језику: руски). Russian Spaniel Club of Novgorod. Архивирано из оригинала 2009-05-12. г. Приступљено 2009-11-30. 
  12. ^ „Dog Breeds: Russian Spaniel”. Hey Dogs!. Архивирано из оригинала 2009-12-03. г. Приступљено 2009-11-30. 
  13. ^ „Page 3 Advertisements Column 8”. Evening Post. National Library of New Zealand. 1891-12-21. Приступљено 2009-11-12. 
  14. ^ а б „Breed Standard”. Russian Spaniel Club. Приступљено 2009-11-15. 
  15. ^ „Russian Spaniel Standard”. Universal Kennel Club International. Приступљено 2009-11-12. 
  16. ^ „Recognition of new breeds”. The Kennel Club. Архивирано из оригинала 2010-07-19. г. Приступљено 2009-11-13. 
  17. ^ „What Does it Take to be an AKC Registered Breed?”. American Kennel Club. Приступљено 2009-11-16. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руски_шпанијел&oldid=27813489”