Пређи на садржај

Руско-турски ратови

С Википедије, слободне енциклопедије

Руско-турски ратови је назив за серију ратова које су водили Руско и Османско царство од краја 16. вијека до Октобарске револуције. Била је то једна од најдужих серија војних сукоба у европској историји.[1] Осим Рата 1710–11. и Кримског рата, који се често третира као засебан догађај, сукоби су се завршили катастрофално за Османско царство; насупрот томе, они су показали успон Русије као европске силе након модернизацијских напора Петра Великог почетком 18. века.[2][3][4]

Рат Резултат
1. Руско-турски рат 1568—1570. Руска победа
2. Руско-кримски рат 1571—1572. Руска победа
3. Руско-турски рат 1676—1681. Неодлучно
4. Руско-турски рат 1686—1700. Руска победа
5. Руско-турски рат 1710—1711. Османска победа
6. Руско-турски рат 1735—1739. Руска победа; аустријски пораз
7. Руско-турски рат 1768—1774. Руска победа
8. Руско-турски рат 1787—1792. Руска победа
9. Руско-турски рат 1806—1812. Руска победа
10. Руско-турски рат 1828—1829. Руска победа
11. Руско-турски рат 1853—1856. (Кримски рат) Османско-савезничка победа
12. Руско-турски рат 1877—1878. Руска победа
13. Први светски рат: Кавказка кампања Мир у Брест-Литовску: распад два царства
14. Октобарска револуција: Совјетско-турски рат

Историја

[уреди | уреди извор]

Раздобље 1568–1767

[уреди | уреди извор]
Кримски канат око 1600. Треба имати на уму да су области које су означавале Пољску и Русију пре вид полагања права него под управом.

Први Руско-турски рат (1568–1570) догодио се након што је руски цар Иван Грозни освојио Казањ и Астрахан. Османски султан Селим II покушао је да истисне Русе из доње Волге тако што је 1569. послао војну експедицију у Астрахан. Турска експедиција завршила се катастрофом за Османску војску, која није могла да заузме Астрахан и скоро је потпуно изгинула у степама, док је османска флота је разбијена у Азовском мору.[5] Мировни уговор између две стране је зацементирао руска освајања на Волги, али је омогућио Отоманском царству да добије низ комерцијалних погодности. Османски вазал, Кримски канат, наставио је своју експанзију против руског царства, али је поражен у бици код Молодија 1572.

Следећи сукоб између Русије и Турске почео је 100 година касније у оквиру борбе за територију Украјине. Док је Русија освојила Левообалну Украјину после Руско-пољског рата (1654−1667), Отоманско царство је током Пољско-османског рата (1672−1676) проширило своју власт на читаву Деснообалну Украјину са подршком њеног вазала, Петра Дорошенка (1665–1672).[6] Његова проосманска политика изазвала је незадовољство многих украјинских козака, који су 1674. изабрали Ивана Самојловича за јединог хетмана целе Украјине.[7] Године 1676, руске трупе су заузеле Чигирин и збациле Дорошенка, који је био прогнан у Русију. Османска војска је 1677. покушала да поврати Чигирин, али је поражена. Османска војска је 1678. коначно успела да заузме Чигирин после крвавог напада. Али на овоме је заустављена османска експанзија на североисток..[8] Током 1679–80, Руси су одбили нападе кримских Татара и потписали Бахчисарајски уговор 13. јануара 1681. којим је успостављена руско-турска граница на реци Дњепар.[9]

Након 1768-1792

[уреди | уреди извор]
Топови и земљана утврђења тврђаве Свете Јелисавете

Јануара 1769. турско-татарска војска од 70.000 војника предвођена кримским каном Киријем Гирејем пробила је дубоко у фронт, на земљу централне Украјине. Значајан број људи био је поробљен од стране кримских Татара, Турака и Ногаја. Њихов напад је успешно одбио гарнизон тврђаве Свете Јелисавете. Након чега су трупе Руске империје успеле да преузму контролу над обалом Црног и Азовског мора, а у великој мери и Кримом, захваљујући томе су нестала бројна тржишта робља [10].

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Dowling T. C. Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. ABC-CLIO. 2014.
  2. ^ Ágoston, G. (2011). „Military Transformation in the Ottoman Empire and Russia, 1500–1800”. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. Slavica Publishers. 12 (2): 281—319. ISSN 1538-5000. S2CID 19755686. doi:10.1353/kri.2011.0018. 
  3. ^ Kafadar, C. (1999). „The Question of Ottoman Decline”. Harvard Middle East and Islamic Review. 4 (1–2). 
  4. ^ Howard, D. A. (1988). „Ottoman Historiography and the Literature of Decline of the Sixteenth and Seventeenth Centuries”. Journal of Asian History. Harrassowitz Verlag. 22 (1): 52—77. 
  5. ^ Martin, Janet (1996). Medieval Russia:980-1584. Cambridge University Press.
  6. ^ Suraiya Faroqhi; Bruce McGowan; Sevket Pamuk (28. 4. 1997). An Economic and Social History of the Ottoman Empire. Cambridge University Press. стр. 428. ISBN 978-0-521-57455-6. 
  7. ^ Gábor Kármán; Lovro Kunčević (2013-06-20). The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. BRILL. стр. 146. ISBN 978-90-04-25440-4. 
  8. ^ Флоря Б. Н. Россия, Речь Посполитая и Правобережная Украина в последние годы гетманства П. Дорошенко (1673—1677 гг.) // Древняя Русь. Вопросы медиевистики. — 2016. — Т. 65, № 3. — С. 90.
  9. ^ Sergei R. Grinevetsky; Igor S. Zonn; Sergei S. Zhiltsov (2014-09-30). The Black Sea Encyclopedia. Springer. стр. 661. ISBN 978-3-642-55227-4. 
  10. ^ О устройстве новых укреплений по границам Екатеринославской губернии

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]