Селим II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Селим II

Султан Селим II
Султан Селим II

Датум рођења 28. мај 1524.
Датум смрти 12. децембар 1574.
Период 15661574.
Претходник/ци Сулејман I
Наследник/ци Мурат III
Порекло и породица
Династија Османлије
Отац Сулејман I
Мајка Хурем
Супружник/ци Нурбану
Потомство Мурат III
Фатма
Мехмед
принц Али
Сулејман
Мустафа
Осман

Tughra of Selim II.JPG
Тугра султана Селима II

Селим II (звани Мест - Пијаница, 28. мај 152412. децембар 1574), турски султан 1566—1574.

Док није постао султан, Селима није подржавала војска због његовог лошег понашања и незаинтересованости за ратовање. Сви јаничари су били уз Селимовог млађег брата Бајазита. Селим II је дошао на престо 1566. године са своје 42 године. Није поседовао нимало од владарског духа и осећаја за дужност од свога оца, те се посветио више својим приватним задовољствима као што су то лов, пијанчење, музика и поезија. Селим II је био први османски султан који је водио сарајски живот и који ратовању није посвећивао никакву пажњу. Велики везир Мехмед Соколовић беше опуномоћен да води и регулише све државне послове, у осталом и мир са неким хришћанским земљама, између њих - да се још више учврсти мир и са Аустријом.

1570. године и 1571. године Османлије заузеше градове Никозију и Фамагусту на острву Кипру, ипак њихова флота би потпуно поражена и уништена у Лепантском Заливу 1571. године кад су Венеција, Папа и Шпанија ујединиле своје војске. За време владавине султана Селима II су изграђене у Једрену џамије - Селимије (Селимове џамије), као и градске зидине. У Меки су потпуно обновљене старе водоводне цеви.

Султан Селим II умро је 1574. године у Топкапи палати, као последица пада на главу, пошто се у пијаном стању оклизнуо због мокрог пода.

Долазак на престо и последице[уреди]

Још док је опседао Сигет, Селимовог оца Сулејмана је, већ стара и изморена снашла смрт, 6. септембра 1566. године. Мехмед-паша Соколовић, који је од 1562. год. био Селимов зет и који је од 1565. год. заузимао место великог везира, држао је сву власт у својим рукама. Да би у туђој земљи сачувао војску од расула и да би приправио престо свом тасту, да га добије без икаквих потреса, он је, по турским саопштењима, тајио пред војском седам недеља његову смрт. Тек кад је нови султан, Селим II, крајем октобра, дошао у Београд Соколовић је, обезбедивши се потпуно, на повратку, у Срему, саопштио војсци смрт султанову. Од Митровице претворио се повратак војске у погребну поворку. Околина новог султана покушала је да потисне Мехмед-пашу, који је имао много противника, али је он, вешт и енергичан, успео да је изигра. После тога он је код свог алкохоличарског таста дочепао стварно сву власт.

Тада Турска поче поступно опадати, чему су поглавити узроци: Селимова слабост и то што никад није предводио своју војску, већ се одавао раскалашну животу; запостављање европскога државнога уређења и уопште европске просвећености; обест јаничара, који почну правити велике главобоље Селиму, и неподобност самих војсковођа; појава знатнијих војсковођа хришћанских и најзад јачање Русије. Истина, Турци су и после Сулејмана понешто освајали, али су више губили. За Селима II, а под руковођењем су помусломањенога Србина Мехмеда Соколовића, великога везира, Турци заузели најлепши крај од Арабије и Млечићима Кипар, који очувају и поред пораза код Лепанта (1571 год.). Ускоро се после овога Хабзбурговци ослободе данка и заузму неколико тврђава у Мађарској, а Персијанци узнемире источне крајеве; те све ово, уз разпрострто веровање о пропасти Турске, узбуди и потлачене Србе.

Српско незадовољство[уреди]

Занимљиво је, да се и у широким народним редовима знало за страсти Селимове; један наш запис из 1567. год. каже за њ кратко, али довољно, да је био "крвник, блудник и винопија". А забележио га је те године нарочито по том, што је по целој држави купио данак у крви, да би зановио јаничаре, чија је дисциплина већ почела попуштати. Српски летописи бележе за њ 1567/8. год., да је "продао цркве и манастире по целом свом царству". Није их, каже друга белешка, хтео разарати, него с њима трговати. На манастире су ударени толики намети, да их је једва било могуће поднети. А ко није могао да "искупи" манастир био је отеран. Спомен о Селиму остао је у српском народу врло негативан, и поред Соколовићеве сарадње. Свакако за то што је водио ратове против више хришћанских земаља и што је, за време тих ратова, и српски елеменат био изложен тешким прогонима.

Административна подела европске Турске[уреди]

Европска Турска делила се у то време у четири велика намесништва: Румелија, Босна, Банат и Будим. У Босну је била рачуната и Славонија, као и освојена Далмација; а сва Србија, северна и јужна у Румелију, само је зворнички санџак обухватао и нешто србијанског Подриња. Области или ејалети делили су се у санџаке. Сулејман Величанствени, зван Ал-кануни, "законоша", трудио се да у том пространом царству осигура трајан поредак и постигао је несумњиво врло лепих успеха. Али пространство царства било је већ и за његове владе, као и свуда на свету, довољан предуслов да се добре намере законодавца могу изигравати. Иза његове смрти, за Селимове владе, почиње полагани процес разобручавања, који ће временом узимати све више маха. Дворске и харемске сплетке спречавају активност и солидност управе, а супарништво великих квари војску, уноси корупцију и изазива стална трвења. Већ Соколовић није био слободан од извесних поступака самовоље, подметања и сплеткарења; други после њега у још већој мери искоришћавају та средства, немајући његових способности. Сем тога, као многе друге силе и Турска овог времена почиње патити од оскудице финансиских средстава, која се намичу тешким притиском на народ и на све гране привреде.

Рат против Русије[уреди]

Селим је одлучио да ископа канал између Волеге и реке Дон и тако учврсти своју власт над црноморским приморјем. У лето 1569. је велика војска Касим-паше са више од 20 000 људи опсела Астрахан, док је Турска флота опсела важни Азов. Турску војску је требало да помаже војска од 50 000 Татара. Турска и татарска војска је била поражена и десеткована, док је флоту уништила олуја.

Продори Татара у Русију[уреди]

Татарске чете су беспрекидно продирале у Русију из степа тј. из такозваног Дивљег Поља. Године 1571. хан је дошао пред саму Москву и спалио је престоничка предграђа; том је приликом изгорео и опричњи двор, московско средиште Опричњине.

Света лига (1371)[уреди]

Извесне тешкоће зададе Селиму нова хришћанска лига. Млади шпански краљ Филип II (од 1558. год.), васпитан строго католички, завршио је дуги рат с Французима и почео је борбе с Турцима, да би сузбио њихов утицај у Средоземном Мору. Турци су, међутим, желели да у њему осигурају своју превласт. Иако су 1565. год. били одбијени с Малте, они су настављали с освајањем нових база. Посели су грчка острва Хиос и Наксос, а 1570. год. затражили су од Млечана Кипар. Млечани одбише тај захтев и обратише се у исти мах хришћанском свету за помоћ. Посредовањем папе Пија V склопљена је 20. маја 1571. нова Света Лига, у коју, сем курије, уђоше Млеци, Ђенова, Малта и Шпанија. Турци су за то време допловили у Јадранско Море и освојили Улцињ, Бар и Будву, па су ушли и у Боку Которску. Извесни одреди њихове флоте допрли су све до Задра. На глас да је против њих кренула велика хришћанска флота Турци се повукоше. Код Лепанта, 7. октобра 1571., однели су хришћани сјајну победу. Али нису успели да је искористе. Међу савезницима, по старој пракси, није било довољно поверења, а ни зимско доба није било повољно за акције на мору. Но и без тога тај пораз турске флоте није могао имати тежих последица за Турке, чија је снага на копну остала нетакнута и далеко надмоћнија. Захваљујући папи и Филипу II, који су имали разумевања за његов положај, Дубровник је и у овом рату остао неутралан и поштеђен, на велико незадовољство Млечана, који су гледали да га се како било дочепају. То, па неискоришћавање победе и неповерење према Шпанцима определило је Млечане, да у пролеће 1573. склопе сепаратни мир с Турцима. С њиховим изласком растурила се и цела лига.

Страдање хришћана[уреди]

Сви наши записи тога времена, сви без разлике, бележе тешко стање хришћана и турска насиља. Тој невољи придружила се још и глад. "Од Солуна со вожаху те мењаху за жито, мером колико жита толико соли." У 1574. год. помињу се први пут у већој мери и арнаутски зулуми у Пећи, Ђаковици, Призрену и Скадру. "Две хиљаде хришћана около ових вароши исекоше." Разумљиво је с тога, што је код нашег света, у вези са свим тим, почело јачати нерасположење против Турака, и што су наши људи и у унутрашњости Турске почели поклањати пажњу извесним туђим агитацијама.

Смрт[уреди]

За разлику од својих претходника, Селим није умро уважавајући и простирући Османску Државу, Султан Селим умире 1574 године у пијаном стању, оклизнувши се и жестоко повредивши главу. Врло је могуће да ово није била обична несрећа, већ да је његова сестра, Михримах султанија, наручила ово убиство како би осветила свог брата Бајазита, кога је много више волела и кога је видела као султана. Знала је колико њен брат, султан Селим, воли да попије, па је само наредила да га неко гурне док једном буде пијан у хамаму, а он је пао и озбиљно повредио главу. Тако је све изгледало као обична незгода. Михримах је након тога вршила огроман утицај на Селимовог сина, султана Мурата III, што јој је био још један разлог више да убије брата.

Породица[уреди]

Супруге

Мушка деца

  • Мурат III
  • Принц Абдулах
  • Принц Осман
  • Принц Мустафа
  • Принц Сулејман
  • Принц Мехмет
  • Принц Махмут
  • Принц Џихангир

Женска деца

  • Султанија Фатма
  • Султанија Гевхерхан
  • Султанија Есмехан
  • Султанија Шах

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Сулејман I
турски султан
15661574
Наследник:
Мурат III
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}