Српска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са СПЦ)
„Српска патријаршија” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Српска патријаршија (вишезначна одредница).
Српска православна црква
Flag of the Serbian Orthodox Church.svg
Застава
Coat of arms of Serbian Orthodox Church.png
Грб
Cathedral of Saint Sava, Belgrade.jpg
Основни подаци
Оснивач Свети Сава
Оснивање 1219.
Аутокефалност Архиепископија пећка (1219—1346)
Пећка патријаршија (1346—1463)
Пећка патријаршија (1557—1766)
Доба постојања покрајинских цркава (17661920)
Пећка патријаршија (од 1920)
Канонско признање канонски призната
Предстојатељ архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Иринеј
Сједиште Пећ и Београд
( Србија)
Резиденција предстојатеља Београд ( Србија)
Канонска јурисдикција  Србија
 Босна и Херцеговина
 Црна Гора
Република Македонија БЈР Македонија
 Хрватска
 Словенија
Дијаспора Европа — Аустријско-швајцарска, Британско-скандинавска, Средњоевропска и Западноевропска епархија
Америка — Новограчаничко-средњезападноамеричка, Западноамеричка, Источноамеричка, Канадска и Буеносајреска епархија
Аустралија — Митрополија аустралијско-новозеландска
Аутономне цркве Православна охридска архиепископија
Богослужбени језик црквенословенски и српски
Календар јулијански календар
Званични веб-сајт
Број
Архијереја 41
Епархија 46
Вјерника око 12 милиона
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church (Orthodox Ohrid Archbishopric)-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in Europe-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in North America-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in Latin America-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in Oceania-sr.svg
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent.png
Уметност
Традиција
Споменици
Разно

Српска православна црква (СПЦ) помесна је аутокефална црква. Налази се на шестом месту у диптиху православних цркава. Има достојанство патријаршије.

Историја[уреди]

За више информација погледајте: Историја Српске православне цркве

Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију. Потпадали су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању Архиепископије пећке огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у ПећиАрхиепископија пећка.

Стварањем Српског царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године 1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459. године, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су ГрциФанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.

Након успоставе српске аутономије 1832. године, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

Устројство[уреди]

За више информација погледајте: Устројство Српске православне цркве

Устројство Српске православне цркве је прописано Уставом Српске православне цркве. Седиште Српске православне цркве је у патријаршијском двору у Београду.

Српска православна црква је једна, недељива и аутокефална и одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама.

На челу Српске православне цркве, као њен врховни поглавар, налази се патријарх српски са титулом „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“. Он је први међу епископима Српске православне цркве, и његово име се прво спомиње на свим богослужењима у храмовима Српске православне цркве. Патријарх српски је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој.

Највиша црквено-јерархијска тела су Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод и Велики црквени суд, а највиша црквено-самоуправна тела су Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор. На челу свих ових тела, осим Великог црквеног суда, налази се патријарх српски.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво и црквенозаконодавна власт, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности дефинисане Уставом Српске православне цркве. Састављају га сви епархијски архијереји и викарни епископи под председништвом патријарха.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна), као и судска власт у свом делокругу дефинисаним Уставом Српске православне цркве. Састављају га патријарх српски, као председник и четири епархијска архијереја, као чланови.

Велики црквени суд Српске православне цркве је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака и за црквенобрачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода.

Патријаршијски савет Српске православне цркве је врховно уредбодавно представништво у пословима спољашње (материјално-финансијске) црквене управе.

Патријаршијски управни одбор Српске православне цркве је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима и извршни орган Патријаршијског савета.

У Београду постоји Музеј Српске православне цркве[1] чији је најстарији експонат Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. века.[2] Обновљена поставка Музеја свечано је отворена 31. маја 2013. године.[3]

Српска православна црква додељује Орден Светог Саве, а од 2009. године уведено је и шест нових одликовања.[4]

Епархије[уреди]

За више информација погледајте: Епархије Српске православне цркве

Српска православна црква је епископална односно њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.

На челу епархије се налази епархијски архијереј, који носи неко од звања: епископ, митрополит, архиепископ или патријарх.

Територија на којој делује Српска православна црква подељена је на:

Епархије се даље деле на архијерејска намесништва, од којих се свако састоји из неколико црквених општина. Парохија је најмања јединица у црквеној организацији. То је заједница верника која се окупља на светој литургији коју води свештеник.

Охридска архиепископија[уреди]

За више информација погледајте: Православна охридска архиепископија

Од 17. маја 2002. године, након потписивања Нишког договора[5] између Српске православне цркве и пет од седам епископа непризнате Македонске православне цркве, успостављена је Охридска архиепископија с правима аутономне цркве унутар Српске православне цркве.

Светитељи Српске православне цркве[уреди]

За више информација погледајте: Списак светитеља Српске православне цркве
Свети Сава први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика који су пострадали исповедајући православну веру.

Храмови и манастири[уреди]

За више информација погледајте: Списак манастира Српске православне цркве

Српска православна црква има велики број храмова и манастира. Међу најпознатије и најзначајније спадају:

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Критика Српске православне цркве[уреди]

Током година Српска православна црква је била мета различитих критика. Критике верског живота у Србији је изнео још Доситеј Обрадовић у свом делу СаветИ здравог разума (арх. Совјети здраваго разума) први пут објављеном у Лајпцигу 1784. године.

Совјети здравога разума садрже пет поглавља, и то три трактата из етике – о љубави, врлини и пороку – и два аутобиографски заснована есеја у којима је изнео занимљиве податке о свом књижевном раду и даље развио практичну страну свог просветитељског учења. [6] Књига представља критику српског народног и црквеног живота са просветитељских позиција. Садржи изабране мисли и савете учених преведене људи са разних језика. У Саветима здравог разума Доситеј пише:

„"Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати! Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!" [7]

Мирко Ђорђевић је један од новијих критичара познат по критици веза Српске православне цркве са национализмом.[8] Залагао се за одвајање цркве од државе и за темељне реформе Српске православне цркве. Иако је у јавности био познат као социолог религије, верски аналитичар и стручњак за верска питања, у црквеним круговима је често био оспораван и наглашавано је да нема формално социолошко или теолошко образовање. Око поноћи 17. маја 2006. на његову спаваћу собу у породичној кући су бачене каменице. Починиоци никада нису пронађени. Медији су претпостављали да су повод за напад била његова критика злоупотребе религије и цркве. Ђорђевић је сматрао да је инцидент у вези са његовим гостовањем у емисији о Николају Велимировићу на РТС-у 15. маја. Више организација је осудило овај напад.[9]

Ђорђевић је сматрао да је утицај СПЦ као политичке снаге у друштву огроман. Веровао је да су водећи људи СПЦ данас такозвани јустиновци и николајевци који су својим конзервативним схватањима у сукобу са тековинама модерног друштва.[10] Напомињао је да унутар СПЦ постоје и они који су за екуменски дијалог, док други остају „заробљеници етнофилетизма“.[11] Заступао је став да се услед срастања СПЦ и државе заборавља да је мисија Цркве евангелизација, а не клерикализација[12] и да је Црква спасењска установа а не политичка организација.[13]

„Зна се већ вековима да клерикализација наноси огромну штету друштву, али се мање зна, или се то неће рећи, да клерикализација наноси још већу штету Цркви.[14]

Ђорђевић је веровао да је Српска православна црква одиграла битну улогу у довођењу Слободана Милошевића на власт својом идеолошком логистиком, којом је замењена некадашња комунистичка реторика. Сматрао је да су се 1989. срели Милошевићев политички национализам и етнофилетизам. Током Милошевићевог говора на Газиместану, вијорили су се заједно црквени барјаци са крстом и комунистички са српом и чекићем.[15] Наводио да је црква данас заузела место доминантног политичког фактора какав је у једнопартијском систему био Централни Комитет.[16]

Коментаришући благосиљање егзекутора уочи масакра у Сребреници, Ђорђевић је изјавио да Српска православна црква „није била само сведок већ и саучесник у минулом рату“ и да је време да се суочи са прошлошћу, што је и њена хришћанска обавеза.[17] Он је предлагао да српски патријарх са свештенством крене пешице од Зворника према Сребреници и јавно се извини народу тамо.[18] Сматрао је да су Српској православној цркви неопходне темељне реформе.[19]

Милорад Томић, историчар из Београда и аутор књиге Српска православна црква у рату и ратови у њој,[20] је још један од новијих критичара СПЦ. Књига се бави улогом Српске православне цркве у југословенским ратовима, али се критички осврће и на остале периоде историје цркве.

Томанић наводи да је управо захваљујући Душановим освајачким ратовима Србија је постала царевина, а самим тим и Српска црква - патријаршија:

„ И Српска црква је створена, учвршћена и увећана на људској крви и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника династије Немањића: Стефана Немање, краља Милутина и цара Душана ... Без мача светог краља Милутина Српска црква се не би тако увећала и засијала пуним сјајем. И на крају, без освајања и насиља цара Душана, којег су с разлогом назвали Силни, без попаљених градова и села, без "прекланих вратова" Грка и Албанаца, нити би се Душан могао прогласити царем, нити би Српска црква могла постати патријаршија. Колико год то сурово звучало, закључак је јасан: Српска црква, као и све друге хришћанске, утемељена је, учвршћена (покољи богумила) и увећана, тј. подигнута на патријаршијски ниво (страдања Грка и Албанаца), на људској крви.[21]

Посебно критикује улогу СПЦ у југословенским ратовима и њихов лицемеран однос према појединим гресима:

„ Током 90-их година ни Сабор ни Синод СПЦ нису ниједном препоручили српским православним свештеницима да не дају причест онима који су ратујући у Хрватској, БиХ и на Косову починили тешке злочине, крађе, силовања. Али су зато посаветовали свештенство да ускрати причест гинеколозима, акушеркама и, наравно, женама и девојкама које се одлуче на побачај.”

Он тврди да су интереси српске цркве и "српства" једини разлог због којих је православни Србин могао "законито" да убија, а да при томе не стрепи од судњега дана.[21]

Удружење грађања Атеисти Србије критукеје Српску православну цркву из бројних разлога. Једна од главних кртика је то што црква не плаћа порез држави. Наводе да одбијањем плаћања пореза на имовину СПЦ годишње буџет Републике Србије отуђи за 849.985 евра.[22] Удружење такође издаје раскрштенице којом се „поништава крштење у цркви“.[23] Раскрштенице немају никакву правну или црквену снагу, удружење само жели да укаже на чињеницу да СПЦ не жели да поништи крштење уколико је урађено док је особа била превише млада како би дала сагласност, а више не жели да буде крштена.

Безбожник[уреди]

Безбожник је био атеистички часопис који су штампали активисти из Новог Сада, окупљени у Друштво за борбу против друштва (ДБПД). У поднаслову часописа је стајало да је против свих облика доминације, манипулације и организоване религије.

Безбожник је током 2000-их имао само два броја у скромном тиражу од по 500 примерака, али је оставио релативно велик одјек у јавности па је часопис 2006. године чак и јавно спаљен у вестима ТВ Аполо.[24] Уредник информативног програма новосадске телевизије „Аполо“ Жељко Ракичевић, у програму те телевизије, запалио је часопис „Безбожник“, оцењујући да је реч о листу који пропагира говор мржње против Српске православне цркве.

Уредништво Безбожника је изјавио да то представља „прво јавно спаљивање неког часописа после Другог светског рата“ и упозорила да те „инквизиторско-фашистичке методе“ показују како се браниоци религије на овим просторима обрачунавају са политичким неистомишљеницима. Они су навели да издавањем „Безбожника“ желе да пропагирају слободу избора, критичко мишљење и борбу против свих покушаја да се људски ум затвори у било који облик догме.[25]

Удружење новинара Србије и Независно друштво новинара Војводине су тада осудили поступак новосадске телевизије Аполо у чијем је информативном програму јавно запаљен часопис "Безбожник".[26]

Калуђери[уреди]

Калуђери је песма Ђуре Јакшића написана око 1877. године. [27] У песми се критикује тадашњи калуђерски живот у манастирима Српске православне цркве. Песма калуђери краси све антологије новије српске лирике.[28] Због ове песме, Јакшић је постао омржен међу неким припадницима Српске православне цркве. Његова биста је уклоњена из порте Манастира Липар код Крагујевца на захтев архимандрита Саве који је сматрао да јој није место у манастирској порти јер је „Ђура био развратник и незнабожац“. Биста је касније пронађена на градској депонији.[29] Након њеног повратка у манастир, биста је касније поново уклањана.[30] Сава је бисту више пута бацао у смеће, а полиција ју је враћала.[31]

Текст песме[уреди]

Глед'о сам вам метаније,

Кад варате Бога жива;

Глед'о сам вас, где се пије,

Где се једе и ужива.


Слуш'о сам вас, кад кунете

Своје стадо, своје верне,

И кад тајни призовете,

Лицемерни, лицемерне!


Глед'о сам вас — не да нисам,

Кад разблудом успламтите;

Глед'о сам вас, не да нисам,

Лицемерни, упамтите!

Законска регулатива[уреди]

Законом о црквама и верским заједницама Републике Србије који је донет 2006. године у члану 11, ставци Српска Православна Црква стоји:

„Српској Православној Цркви признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Kњажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској Православној Цркви ("Службене новине Kраљевине Југославије", број 269/1929).
Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.”

— Закон о црквама и верским заједницама Републике Србије

. [32]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Музеј Српске православне цркве (Саборна црква)
  2. Сазнајте шта вас чека у Музеју СПЦ (Б92, 31. мај 2013)
  3. Обновљена поставка Музеја СПЦ (РТС, 31. мај 2013)
  4. Ликови светаца на грудима („Вечерње новости“, 22. април 2011)
  5. НИН: Договор прекршен, мастило остало
  6. Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности
  7. Za Dan Smedereva otkriven spomenik Dositeju
  8. „Interviews with Mirko Djordjevic”. Pozitiv.si. Приступљено 10. 2. 2012. 
  9. „Kamenovana kuća Mirka Đorđevića”. B92.net. 17. 5. 2006. Приступљено 10. 2. 2012. 
  10. „U srednjem smo veku sa ovakvim sveštenstvom”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  11. Mirko Đorđević, Slavlje s povodom i ćutanje s razlogom
  12. Država i crkva – smetnje na vezama
  13. SPC - borba za nasleđe i mnogo nagađanja
  14. Beda klerikalizacije
  15. „Zašto se u crkvi šapuće, II epizoda”. B92.net. 19. 5. 2005. Приступљено 10. 2. 2012. 
  16. „Crkva umesto komiteta”. Danas.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  17. „Jeromonah Gavrilo blagosiljao "škorpione" pre odlaska u Srebrenicu”. B92.net. 4. 6. 2005. Приступљено 10. 2. 2012. 
  18. Zašto se u crkvi šapuće? (drugi deo)
  19. Mirko Đorđević. „Mirko Đorđević, U Crkvi crta nije podvučena”. Politika.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  20. Interview: Radicals Will Continue To Influence Serbian Orthodox Church
  21. 21,0 21,1 Милорад Томанић, Српска православна црква у рату и ратови у њој
  22. Црква изнад закона
  23. [1]
  24. Časopis „Bezbožnik“ zapaljen u programu TV Apolo
  25. Spaljivanje „Bezbožnika“
  26. Osude paljenja časopisa
  27. Живановић Ј. 1931. Хронолошке белешке. У: Ђура Јакшић. ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА. Народна просвета: Београд. стр. 308.
  28. VITA MINIMA
  29. Ђура Јакшић на депонији
  30. Анатема на Липару
  31. Mirko Đorđević, Kišobran patrijarha Pavla
  32. Закон о црквама и верским заједницама Републике Србије

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]