Селџуци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Селџучки султанат на своме врхунцу, 1092. године
Tombstone of Muhammad ibn al-Hasan ibm Muhammad, July 1117 (AH Rabi I, 511), Saljuq dynasty, Iran - Sackler Museum - DSC02478
Tercan,han1

Турци Селџуци, група турских номадских племена, из Централне Азије, названа по Селџук бен Дукаку (Selguk ben Dukak, Tukak), вођи једног од тих племена. Продрли су из централне Азије на запад. У деветом веку долазе у додир с Арабљанима, од којих примају ислам. Извесно време служили су као најамници багдадског калифа. У десетом веку под Селџук бен Дукаком се уједињују с групом турских племена Огузи. Селџуков наследник Тугрилбег (Tughrilbeg, Rukn al-Din Abu Talib Muhammad ben Mika'il) искористио је слабост Персије и почетком једанаестог века освојио Хорасан (Khorasan), а затим проширио своју власт на Азербејџан, Јерменију, Фарс, Медију и Ирак. Након што је 1055. освојио Багдад прогласио се краљем Истока и Запада (Amir al-Umara). Основао је тако династију Селџукида, која је наредних сто година владала великом феудалном државом од Босфора до Туркестана. Његов наследник Alp Arslan Muhamed ib-Daud проширио је своју власт до Палестине. Ратовао је против Византије и Грузије. Након што је заузео Алеп 1070. тукао је византијске снаге у бици код Манцикерта 1071. и наставио продор према западу. Настављајући експанзију свог претходника, Маликшах (Malikshah Ben Alp Arslan Abu'l-Fath) 1072-92. је од 1073. до 1080. проширио своју власт на Сирију, Грузију, Месопотамију и велики део Мале Азије. Држава Селџука је у то време била на врхунцу моћи.

Појава Турака Селџука и њихово масовно насељавање на подручје Средњег истока и Мале Азије, изазвали су од једанаестог до дванаестог века низ друштвено-економских и етничких промена на том подручју. Све дубљи продор Турака Селџука у предњу Азију и освајање Јерусалима 1076. били су један од повода крсташким ратовима. После смрти Маликшаха чланови династије Селџукида поделили су државу Турака Селџука на неколико мањих држава, међу којима су биле најзначајније Иконијски (Конијски) Султанат, познат и као Румелијски (обухватао је византијске провинције у Малој Азији) и Багдадски Калифат који је обухватао данашње територије Ирака, Сирије, источне Палестине и северозападни део Ирана. Распарчавањем јединствене државе Турака Селџука ослабила је и њихова освајачка моћ. Новоформиране државе Турака у низу битака Никеја, Дорилеј, Хаб, Хазарт и Тел ес-Сакаб пружиле су снажан отпор крсташима и Византијцима у првом (1096-1144 и другом 1145-1187. крсташком походу; Крсташки ратови.

Kharaghan

У тим сударима нарочито су били ефикасни лаки коњаници Турака Селџука који су тактиком облетања обасипали противника стрелама, узмицали пред ударом, и тако изнуривали крсташке витезове. Због непрекидних ратова против крсташа, Византинаца и Египћана, војна моћ Турака Селџука у дванаестом и тринаестом веку била је у сталном опадању. Били су принуђени да регрутују најамнике од турских племена из централне Азије и они су убрзо преплавили Месопотамију и Малу Азију. Иако више није било великих похода Турака Селџука, етничка доминација турског елемента у Малој Азији била је трајни и најзначајнији резултат нејезде. У походу на Малу Азију и Блиски исток 1242-1260. Монголи су, најпре, срушили Иконијски Султанат, који се после тога распао на низ феудалних државица - емирата, а затим и Багдадски Калифат; Монголски походи. Насталу ситуацију искористило је племе Каји (Kayi) из групе Турака Огуза (Oghuz) под емиром Османом Газијем (Osman Ghazi 1288-1326.) који је под називом Осман I основао династију и државу Турака Османлија, у коју су се временом ујединила сва турска племена предње Азије. Османлије су потом пошле у освајачке походе; Турска.

Селџуци (тур. Selçuklu, множина Selçuklular; арап. سلجوق, Saljūq или السلاجقة, al-Salājiqa; перс. سلجوقيان, Saljūqiyān)

Такође види[уреди]

Спољашње везе[уреди]