Румски султанат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ширење Румског султаната, од око 1100. до 1240. године

Румски султанат (перс. سلجوقیان روم), познат још и као Анадолски селџучки султанат, Иконијски султанат, Анадолска селџучка држава (тур. Anadolu Selçuklu Devleti) или Турска селџучка држава (тур. Türkiye Selçuklu Devleti),[1] била је турско-персијска[2][3][4][5]сунитска држава, која је успостављена на дијелу Анадолије који је од Византијског царства освојило Селџучко царство, које је успоставила Селџучка династија. Назив „Рум” је у ствари арапски назив за Андолију, ар Рум (арап. الرُّومُ), који потиче од грчког назива Ромеји (грч. Ρωμιοί).[6][7]

Румски султанат се издвојио из Селџучког царства за вријеме владавине Сулејмана ибн Куталмиша 1077. године, након битке код Манцикерта. Прва пријестоница је била у Изнику, а затим у Конији. Врхунац моћи је достигло крајем 12. и почетком 13. вијека, када је од Византије претео кључне луке на црноморском и средоземном приморју. На истоку, султанат је апсорбовао друге турске државе и проширио се до језера Ван. Трговина из Персије и средње Азије преко Анадолије развијена је системом каравансараја. Са Ђеновом су у том периоду формирано посебно снажне трговинске везе. Веће богатство омогућило је да султанат апсорбује друге турске државе које су биле успостављене у источној Анадолији (Данишменди, Менџукиди, Салтукиди, Артукиди).

Селџучки султани су носили бреме крсташки ратова и на крају су подлегли монголској инвазији 1243. године (битка код Коседага). До краја 13. вијека, Селџуци су постали вазали Илканата.[8] Моћ селџучких султана се распала у другој половини 13. вијека. Посљедњи селџучки вазалал Илканата, Масуд II, убијен је 1308. године. Нестанком Румског султаната настали су многе мали анадолски бејлици, међу њима и бејлик Османске династије, који је на крају освоји остатак бејлика и на простору Анадолије формирао Османско царство.

Референце[уреди]

  1. ^ „Türkiye Selçuklu Devleti Tarihinde Bir Dönüm Noktası; II. İzzeddin Keykavus Dönemi” (PDF) (на језику: турски). 
  2. ^ Lewis 1989, стр. 29.
  3. ^ İhsanoğlu, Ekmeleddin (2005). „Institutionalisation of Science in the Medreses of Pre-Ottoman and Ottoman Turkey”. Turkish Studies in the History and Philosophy of Science (на језику: енглески). Springer, Dordrecht: 265—283. doi:10.1007/1-4020-3333-8_18. 
  4. ^ Peacock & Yildiz 2012, стр. 71-72
  5. ^ Canfield 2002, стр. 13.
  6. ^ Kazhdan 1991, стр. 1816.
  7. ^ Wittek 2013, стр. 81.
  8. ^ Saunders 2001, стр. 79.

Литература[уреди]

  • Saunders, J.J. (2001). The history of the Mongol conquests (Reprint. изд.). Philadelphia, Pa.: University of Pennsylvania Press. стр. 79. ISBN 9780812217667. 
  • Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium (1. print. изд.). New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. стр. 1816. ISBN 9780195046526. 
  • Peacock, A.C.S.; Yildiz, Sara Nur, ур. (2012). The Seljuks of Anatolia : Court and society in the medieval Middle East. London: Tauris Academic Studies. стр. 71—72. ISBN 9781848858879. 
  • Canfield, Robert L., ур. (2002). Turko-Persia in historical perspective (First paperback edition. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 13. ISBN 978-0521522915. 
  • Lewis, Bernard (1989). Istanbul and the civilization of the Ottoman Empire (5th pr. изд.). Norman: University of Oklahoma Press. стр. 29. ISBN 9780806110608. 
  • Wittek, Paul (2013). Heywood, Colin, ур. Rise of the Ottoman Empire. Hoboken: Taylor and Francis. стр. 81. ISBN 9781136513190.