Селџучко царство

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Селџучко царство
دولت سلجوقیان
Büyük Selçuklu Devleti
Грб Селџучког царства
Грб
Seljuk Empire locator map.svg
Територија Селџучког царства
Географија
Континент Азија
Регија Мала Азија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, средња Азија
Главни град Нишапур
(1037–1043)
Рај
(1043–1051)
Исфахан
(1051–1118)
Хамадан, Западна пријестолница (1118–1194)
Мерв, Источна пријестолница (1118–1153)
Друштво
Службени језик *персијски (службени и дворски језик, главни књижевни и говорни језик)[1][2][3]
Религија ислам
Политика
Облик државе монархија
 — Султан Осман I
  Орхан I
  Мурат I
Историја
Историјско доба средњи век, ново доба
 — Оснивање 1037.
 — Укидање 1194.
 — Статус бивша држава
Портал:Историја
Овај чланак је део серије о историји Ирана и Турске

Селџучко царство (перс. دولت سلجوقیان; тур. Büyük Selçuklu Devleti, што значи Велика селџучка држава) је било средњовјековно турско-персијско царство, на челу са Куник граном Огуз Турака. Селџучко царство је контролисало простор од Хиндукуша на истоку, до Анадолије на западу и до средње Азије на сјеверу до Персијског залива на југу. Из своје домовине у близини Аралског мора, Селџуци су најприје продрли у Хорасан, а затим у Персију пред коначно освајање источне Анадолије.

Селџучко царство је основао Торгул-бег 1037. године, након покушаја оснивача Селџучке династије, Селџука, у првој четвртини 11. вијека. Селџуков отац је био високо позициониран у Огуској држави и дао је по њему име држави и династији. Селџуци су ујединили подијељену политичку сцену источног исламског свијета и играли су главну улогу у првом и другом крсташком рату. Захваљујући њима дошло је оснивања посебне турско-персијске културе (en), усљед високе персијанизације у култури и језику, као и извоз персијске културе у Анадолију. Турска насеља на сјеверозападним дијеловима царства, која су била од стратешке важности за царство, довела су до туркизације тих подручја.

Изоври[уреди | уреди извор]

  1. ↑ 1,0 1,1 Savory 1976, стр. 82
  2. ^ Black 2004, стр. 38.
  3. ↑ 3,0 3,1 C.E. Bosworth, "Turkish Expansion towards the west" in UNESCO HISTORY OF HUMANITY, Volume IV, titled "From the Seventh to the Sixteenth Century", UNESCO Publishing / Routledge. стр. 391: "While the Arabic language retained its primacy in such spheres as law, theology and science, the culture of the Seljuk court and secular literature within the sultanate became largely Persianized; this is seen in the early adoption of Persian epic names by the Seljuk rulers (Qubād, Kay Khusraw and so on) and in the use of Persian as a literary language (Turkish must have been essentially a vehicle for everyday speech at this time)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Black, Edwin (2004). Banking on Baghdad: inside Iraq's 7,000-year history of war, profit and conflict. John Wiley and sons. стр. 38. 
  • Savory, R. M. (1976). Introduction to Islamic civilisation. Cambridge University Press. стр. 82. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селџучко_царство&oldid=22912314”