Пређи на садржај

Селџучко царство

С Википедије, слободне енциклопедије
Селџучко царство
دولت سلجوقیان
Büyük Selçuklu Devleti

Територија Селџучког царства
Географија
Континент Азија
Регија Мала Азија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, средња Азија
Престоница Нишапур
(1037–1043)
Рај
(1043–1051)
Исфахан
(1051–1118)
Хамадан, Западна пријестолница (1118–1194)
Мерв, Источна пријестолница (1118–1153)
Друштво
Службени језик *персијски (службени и дворски језик, главни књижевни и говорни језик)[1][2][3]
Религија ислам
Политика
Облик државе монархија
 — Султан
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 1037.
 — Укидање 1194.
 — Статус бивша држава

Селџучко царство (перс. دولت سلجوقیان; тур. Büyük Selçuklu Devleti, што значи „Велика селџучка држава”) је било средњовековно турско-персијско царство, на челу са Куник граном Огуз Турака. Селџучко царство је контролисало простор од Хиндукуша на истоку, до Анадолије на западу и до средње Азије на северу до Персијског залива на југу. Из своје домовине у близини Аралског мора, Селџуци су најпре продрли у Хорасан, а затим у Персију пред коначно освајање источне Анадолије.[4]

Селџучко царство је основао Торгул-бег 1037. године, након покушаја оснивача Селџучке династије, Селџука, у првој четвртини 11. века. Селџуков отац је био високо позициониран у Огуској држави и дао је по њему име држави и династији. Селџуци су ујединили подељену политичку сцену источног исламског света и играли су главну улогу у првом и другом крсташком рату. Захваљујући њима дошло је оснивања посебне турско-персијске културе [en], усљед високе персијанизације у култури и језику, као и извоз персијске културе у Анадолију. Турска насеља на северозападним деловима царства, која су била од стратешке важности за царство, довела су до туркизације тих подручја.[5] Селџучка владавина је настала по узору на племенску организацију уобичајену међу турским и монголским номадима и личила је на породичну федерацију. У оквиру ове организације водећи члан највеће породице доделио је члановима породице функције кроз апанажу.

Царство је било подељено на западно и источно и није имало престоницу, као ни политички центар. Престоницe су били градови где су владари боравили у том тренутку.

Као и многа друга феудална царства ни Селџучко није дуго трајало. Робно - новчани односи нису били главни облик економских односа, па се ни области никада нису ујединиле око једног економског и политичког средишта, већ је царство било утемељено на војно - политичкој унији која је знатно ослабила када су окупација и војни походи престали. Временом су владари покрајина били све мање вољни да се покоравају средишњој власти који су се интезивирали након смрти султана Малика шаха I. Због грађанских ратова и подела међу емирима наредни крсташки походи нису могли да буду спречени, па је царство пропало и основан је низ султаната и емирата на територији бившег царства.

  1. ^ а б Savory 1976, стр. 82
  2. ^ Black 2004, стр. 38.
  3. ^ а б C.E. Bosworth, "Turkish Expansion towards the west" in UNESCO HISTORY OF HUMANITY, Volume IV, titled "From the Seventh to the Sixteenth Century", UNESCO Publishing / Routledge. стр. 391: "While the Arabic language retained its primacy in such spheres as law, theology and science, the culture of the Seljuk court and secular literature within the sultanate became largely Persianized; this is seen in the early adoption of Persian epic names by the Seljuk rulers (Qubād, Kay Khusraw and so on) and in the use of Persian as a literary language (Turkish must have been essentially a vehicle for everyday speech at this time)
  4. ^ „Селџучко царство”. Архивирано из оригинала 01. 06. 2023. г. Приступљено 10. 07. 2022. 
  5. ^ Велико Селџучко царство

Литература

[уреди | уреди извор]