Селџучко царство
| Селџучко царство دولت سلجوقیان Büyük Selçuklu Devleti | |||
|---|---|---|---|
 Територија Селџучког царства | |||
| Географија | |||
| Континент | Азија | ||
| Регија | Мала Азија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, средња Азија | ||
| Главни град | Нишапур (1037–1043) Рај (1043–1051) Исфахан (1051–1118) Хамадан, Западна пријестолница (1118–1194) Мерв, Источна пријестолница (1118–1153) | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | *персијски (службени и дворски језик, главни књижевни и говорни језик)[1][2][3] | ||
| Религија | ислам | ||
| Политика | |||
| Облик државе | монархија | ||
| — Султан | Осман I | ||
| Орхан I | |||
| Мурат I | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век, ново доба | ||
| — Оснивање | 1037. | ||
| — Укидање | 1194. | ||
| — Статус | бивша држава | ||
| Овај чланак је део серије о историји Ирана и Турске | ||||||||||
|
||||||||||
Селџучко царство (перс. دولت سلجوقیان; тур. Büyük Selçuklu Devleti, што значи Велика селџучка држава) је било средњовековно турско-персијско царство, на челу са Куник граном Огуз Турака. Селџучко царство је контролисало простор од Хиндукуша на истоку, до Анадолије на западу и до средње Азије на северу до Персијског залива на југу. Из своје домовине у близини Аралског мора, Селџуци су најпре продрли у Хорасан, а затим у Персију пред коначно освајање источне Анадолије.[4]
Селџучко царство је основао Торгул-бег 1037. године, након покушаја оснивача Селџучке династије, Селџука, у првој четвртини 11. века. Селџуков отац је био високо позициониран у Огуској држави и дао је по њему име држави и династији. Селџуци су ујединили подељену политичку сцену источног исламског света и играли су главну улогу у првом и другом крсташком рату. Захваљујући њима дошло је оснивања посебне турско-персијске културе, усљед високе персијанизације у култури и језику, као и извоз персијске културе у Анадолију. Турска насеља на северозападним деловима царства, која су била од стратешке важности за царство, довела су до туркизације тих подручја.[5] Селџучка владавина је настала по узору на племенску организацију уобичајену међу турским и монголским номадима и личила је на породичну федерацију. У оквиру ове организације водећи члан највеће породице доделио је члановима породице функције кроз апанажу.
Царство је било подељено на западно и источно и није имало престоницу, као ни политички центар. Престониц су били градови где су владари боравили у том тренутку.
Као и многа друга феудална царства ни Селџучко није дуго трајало. Робно - новчани односи нису били главни облик економских односа, па се ни области никада нису ујединиле око једног економског и политичког средишта, већ је царство било утемељено на војно - политичкој унији која је знатно ослабила када су окупација и војни походи престали. Временом су владари покрајина били све мање вољни да се покоравају средишњој власти који су се интезивирали након смрти султана Малика шаха I. Због грађанских ратова и подела међу емирима наредни крсташки походи нису могли да буду спречени, па је царство пропало и основан је низ султаната и емирата на територији бившег царства.
Изоври[уреди | уреди извор]
- ^ а б Savory 1976, стр. 82
- ^ Black 2004, стр. 38.
- ^ а б C.E. Bosworth, "Turkish Expansion towards the west" in UNESCO HISTORY OF HUMANITY, Volume IV, titled "From the Seventh to the Sixteenth Century", UNESCO Publishing / Routledge. стр. 391: "While the Arabic language retained its primacy in such spheres as law, theology and science, the culture of the Seljuk court and secular literature within the sultanate became largely Persianized; this is seen in the early adoption of Persian epic names by the Seljuk rulers (Qubād, Kay Khusraw and so on) and in the use of Persian as a literary language (Turkish must have been essentially a vehicle for everyday speech at this time)
- ^ Селџучко царство
- ^ Велико Селџучко царство
Литература[уреди | уреди извор]
- Black, Edwin (2004). Banking on Baghdad: inside Iraq's 7,000-year history of war, profit and conflict. John Wiley and sons. стр. 38.
- Savory, R. M. (1976). Introduction to Islamic civilisation. Cambridge University Press. стр. 82.
 |
Селџучко царство на Викимедијиној остави. |