Синкретизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Синкретизам је формирање теорије некритичким спајањем појмова, идеја, закона и чињеница које потичу из различитих теоријских система и које су међусобно инкомпатибилне. У психологији појава карактеристична за ране ступњеве сазнајног развоја детета када се неке појаве и феномени, који су само перцептивно, просторно, временски, или, пак, само асоцијативно, субјективно повезани, сматрају за објективно, реално повезане.

Друштвене и политичке улоге[уреди | уреди извор]

Употреба стубних носача у облику слона у зградама тврђаве Лахор одражава хиндуистичке утицаје на могулску архитектуру током владавине Акбара. Ислам забрањује представљање живих ликова.

Отворени синкретизам у народном веровању може показати културно прихватање странаца или претходне традиције, али „други“ култ може преживети или се инфилтрирати без овлашћене синкрезе. На пример, неки конверси су развили неку врсту култа за мученике-жртве шпанске инквизиције, уграђујући на тај начин елементе католичанства док му се одупиру.

Кушитски краљеви који су владали Горњим Египтом отприлике један век и целим Египтом отприлике 57 година, од 721. до 664. пне, чинећи Двадесет пету династију у Манетоовој Египтици, развили су синкретичко богослужење које идентификује њиховог бога Дедуна са египатским Озирисом. Они су задржали то богослужење чак и након што су били протерани из Египта. Храм посвећен овом синкретичком богу, који је саградио кушитски владар Атланерса, откривен је у Џебел Баркалу.[1][2]

Религијски синкретизам[уреди | уреди извор]

Бог Херманубис, пример грчко-египатског синкретизма
Бог Таранис-Јупитер, пример ромско-келтског синкретизма

Религије могу имати синкретичке елементе у својим веровањима или историји, али присталице тако означених система често се мрско гледају при примени етикете, посебно присталице које припадају „откривеним“ религијским системима, као што су абрахамске религије, или било који систем који показује ексклузивистички приступ. Такве присталице понекад виде синкретизам као издају своје чисте истине. Овим резоновањем, додавање некомпатибилног веровања квари првобитну религију, чинећи је више неистинитом. Заиста, критичари синкретистичког тренда могу користити ту реч или њене варијанте као омаловажавајући епитет, као оптужбу која имплицира да они који желе да инкорпорирају нови поглед, веровање или праксу у религиозни систем изопачују првобитну веру. Неексклузивистички системи веровања, с друге стране, могу се осећати сасвим слободним да инкорпорирају друге традиције у своје. Кит Фердинандо примећује да је термин „синкретизам“ неухватљив,[3] и да се може применити тако да се односи на замену или модификацију централних елемената религије веровањима или праксама које су унете однекуд. Последица такве дефиниције, према Фердинанду, може довести до фаталног „компромиса интегритета“ изворне религије.[4]

Културе и друштва[уреди | уреди извор]

Према неким ауторима, „Синкретизам се често користи да опише производ великог наметања једне стране културе, религије или скупа пракси у односу на другу која је већ присутна.“[5] Други као што су Џери Х. Бентли, међутим, тврде да је синкретизам такође помогао у стварању културног компромиса. Он пружа прилику да се веровања, вредности и обичаји из једне културне традиције доведу у контакт и да се ангажују различите културне традиције. Таква миграција идеја је углавном успешна само када постоји резонанца између обе традиције. Иако, како је Бентли тврдио, постоје бројни случајеви у којима су експанзивне традиције добиле популарну подршку у страним земљама, то није увек тако.[6]

Дин-и Илахи[уреди | уреди извор]

Акбар Велики држи суд на коме се расправља о теологији

У 16. веку, могулски цар Акбар је предложио нову религију названу Дин-и Илахи („Божанска вера“) која је имала за циљ да споји неке од елемената религија његовог царства и на тај начин помири разлике које су делиле његове поданике.[7][8] Дин-и Илахи је црпео елементе првенствено из ислама и хиндуизма, али и из хришћанства, џаинизма и зороастризма. Више је личио на култ личности него на религију, није имао свете списе, није имао свештеничку хијерархију и мање од 20 ученика, које је све лично одабрао Акбар. Такође је прихваћено да је политику сул-и-кул, која је чинила суштину Дин-и Илахија, усвојио Акбар као део опште царске административне политике. Сул-и-кул значи „универзални мир”.[9][10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kendall & Ahmed Mohamed 2016, стр. 34 & 94.
  2. ^ Török 2002, стр. 158.
  3. ^ Ferdinando, K. (1995). „Sickness and Syncretism in the African Context” (PDF). Ур.: Antony Billington; Tony Lane; Max Turner. Mission and Meaning: Essays Presented to Peter Cotterell. Paternoster Press. ISBN 978-0853646761. 
  4. ^ Ferdinando, Keith (1995). „Sickness and Syncretism in the African Context”. Ур.: Billington, Antony; Turner, Max. Mission and Meaning: Essays Presented to Peter Cotterell (PDF). Paternoster Press. стр. 272. ISBN 978-0853646761. Приступљено 2018-06-30. »The Christian faith is inevitably assimilated in terms of the existing structures of thought of its adherents, whatever their culture. Nevertheless, there are points at which the worldview of any people will be found to be incompatible with central elements of the gospel; if conversion to Christianity is to be more than purely nominal, it will necessarily entail the substantial modification of the traditional worldview at such points. Where this does not occur it is the Christian faith which is modified and thus relativised by the worldview, and the consequence is syncretism. [...] The term 'syncretism' [...] is employed here of the substitution or modification of central elements of Christianity by beliefs of practices introduced from elsewhere. The consequence of such a process is fatally to compromise its integrity.« 
  5. ^ Peter J. Claus and Margaret A. Mills, South Asian Folklore: An Encyclopedia: (Garland Publishing, Inc., 2003).
  6. ^ Jerry Bentley, Old World Encounters: Cross-Cultural Contacts and Exchanges in Pre-Modern Times (New York: Oxford University Press, 1993), viii.
  7. ^ „Dīn-i Ilāhī | Indian religion”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-25. 
  8. ^ Roy Choudhury, Makhan Lal (1997) [First published 1941], The Din-i-Ilahi, or, The religion of Akbar (4th изд.), New Delhi: Oriental Reprint, ISBN 978-81-215-0777-6 
  9. ^ „Why putting less Mughal history in school textbooks may be a good idea”. 
  10. ^ „Finding Tolerance in Akbar, the Philosopher-King”. 10. 4. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]