Историја слободног зидарства

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Историја слободног зидарства од почетка XVIII века није спорна. Но, поједини слободни зидари (Најт и Ломас) су истраживали развој светске историје са масонског аспекта и дошли до невероватних закључака. Они су ритуале и легенде, који се практикују у масонерији, уочавали у развоју људског друштва.

Стари Египат[уреди | уреди извор]

3200. п. н. е. - зна се да постоји тајна египатска церемонија постављања храма. Она осликава причу о Сетовом убиству Озириса и томе како је Изида оживела Озирисово тело, а затим с њим добила сина Хоруса. Хорус је у мучном окршају савладао Сета и постао краљ Египта. Од тада је сваки следећи краљ сматран реинкарнацијом Хоруса, „божјег сина“. Када би краљ умро стопио би се са Озирисом (божјим оцем). Краљевић би постојао нови Хорус, живи бог-краљ. Египћани су поштовали концепт Маата-правичност, који поштују и масони (основани 1717), али се за овај концепт сазнало тек 1799. открићем камена из Росете, помоћу којег је могуће читати хијероглифе (дешифровани 1828).


Затим, фараон се представља као Јутарња звезда, што је веома важан део масонске церимоније уздизања. Хијероглиф за Јутарњу звезду је иста звезда са пет кракова која симболише масонско другарство трећег степена.


Сваки масонски храм има два стуба. У Северном Египту у Ану налази се један обелиск, а други у Јужном Египту у Теби. Овако распоређени омогућавају „улазак“ Сунцу у Египат.


3000. п. н. е. Први египатски хијероглифи (свето писмо)

1780. п. н. е. Аврам путује из Ура да би посетио Египат

1573. п. н. е. Фараон Секенемре Та убијен у храму на исти начин на који легенда описује смрт Хирама Абифа. Доказ за то је и његова мумија са јасно видљивим озледама на челу, те слепоочницама. Ову мумију је открио Емил Бругш 1881. са мумијом Рамзеса II. Пронађено је и тело једног од фараонових убица. Изглед те мумије приказује да је особа умрла у агонији, што одговара масонској причи о Јубелу - један од убица Хирама Абифа, који је кастриран и жив сахрањен. Руке споменуте мумије држе мошнице, а уста су разваљена од бола и у потрази за ваздухом, пошто је жива обмотана и сахрањена. Треба напоменути да изглед ових мумија пронађених крајем XIX века одговара личностима из масонских легенди с почетка XVIII века.

Јудаизам[уреди | уреди извор]

У периоду 1450-1500. п. н. е. дошло је до Изласка Јевреја из Египта. Предводио их је Мојсије, који је одрастао на фараоновом двору те стога је вероватно и знао о тајнама успостављања египатских владара. Он је био следећа карика у преношењу поруке.


972. п. н. е. године Соломон ступа на престо Израиља и зида Храм за Јахвеа.

Храм је уништен 586. п. н. е. У Храму се налазила најважнија представа о снази египатске монархије - симбол два стуба - Воас и Јахин - Краљ и Свештеник - Држава и Црква - под капом Небеском.

Кумрани[уреди | уреди извор]

Најранији помен о овој заједници је из 187. п. н. е. Кумрани су били верска заједница усредсређена на истину, поштење, љубазност, правду, искреност, скромност и братску љубав. Вођа Кумранске заједнице је сматран за духовног потомка зидара Соломоновог храма (Хирам). Свети Јаков Праведник, по предању неких деноминација Христов брат, је био вођа ове заједнице. Св. Јован Претеча и Крститељ је у овој заједници био означен као свештенички месија, а Исус Христос као царски месија. Након Јовановог погубљења, Христос је прихватио на себе обе улоге. Али Исусов брат, Јаков је сматрао да он треба да буде нови свештенички месија „син Божји“ илити Исус Варава док Јешуа бен Јосиф треба да настави улогу Краља Јевреја. Када се бирало кога ослободити за празник Пасху, народ је одабрао Вараву, Јакова, јер им је он био познатији као вођа Кумрана, а нису одабрали Исуса, мање познату особу. Списи Кумранске заједнице су познати под именом Свици са Мртвог мора. Откривени су 1947, а њихова (прерађена) садржина је доступна јавности од 1991.

Сматра се да је креатор данашње цркве Салве илити св. Павле, који није разумео бит Кумранске заједнице. Данашње хришћанство стога потиче од Павлове ревизије 60. године. 70. су уништени Јерусалим, Кумран и Иродов храм.

Свето Тројство и Васкрсење[уреди | уреди извор]

Кумрани су сматрали да се ускрснуће одиграва за живота, а не после смрти. Масонске иницијације се одвијају од сумрака до свитања. Зора представља нови живот - Ускрснуће, дан када се постаје масон. Божанску природу Исуса оспоравају, поред назорејских свитака и гностичка јеванђеља. Ови списи не нападају Исуса Христа, већ људе који су њега искористили као средство за манипулацију; напада се и становиште: Ускрснуће после живота подразумева да се људи не буне против власти ако живе лоше, јер их чека живот вечни после смрти. У Курану стоји да је неко други место Исуса разапет на крсту.

Ред сиромашних витезова храмовника[уреди | уреди извор]

Иг де Пејен је основао Ред сиромашних витезова храмовника, познатијих под именом темплари 1118. Мисли се да су две године касније темплари пронашли назорејске свитке и благо Јевреја, закопано пре рушења храма. То је разлог њиховог брзог богаћења. Темплари су преузели масонске тајне Исуса и Јакова, инспирисане принципом Маат. 1292. Жак де Моле је постао вођ темплара.

Француском краљу Филипу IV је био потребан новац за рат против Енглеске те је 1306. опљачкао темпларе.

На превару је позвао темпларе и похапсио их и опљачкао на петак 13. октобра 1307. Оптужбе против темплара биле су: тајни савез са Сараценима, пљување крста, убијање особа које желе да напусте ред, учење жена да побаце, презирање папе и ауторитета цркве, склоност разврату, сматрање да порок није грех, osculum infame - пољубац срама.

Жак де Моле је спаљен на ломачи, пошто је одбио да призна оптужбе које су му стављане на терет од стране инквизиције[1].

Један део темплара отишао је у Ла Мерику (западна звезда која скрива Нови свет), други у Шкотску. По веровању неких истраживача, 1398. темплари су дошли до Америке, Масачусетс. Од 1440. до 1490. трајала је градња Рослинске капеле, Шкотска, на којој су приказани облици за који неки тврде да представљају кукуруз и алоју, иако ове биљке нису биле познате пре (званичног) открића Америке 1492.

Сједињене Америчке Државе[уреди | уреди извор]

30. априла 1789, Џорџ Вашингтон поднео заклетву као први председник републике Великом мајстору на масонској библији, која представља Свети закон ложе Светог Јована. 13. октобра 1792. Вашингтон је положио камен темељац за „велики дом“, Белу кућу. Долар је усвојен као валута исте године. Симбол долара је латиничко слово S са двема цртама - стубови Boaz i Jakin. 18. септембра 1793. положен камен темељац за Капитол, Вашингтон и остали присутни обучени као масони.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Кристофер Најт и Роберт Ломас: Хирамов кључ, „Каирос“, 2000, Нови Сад
  • Незић, Зоран (1988). Масонерија у Југославији (1764—1980) (3 изд.). Београд: Зодне. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]