Сокотски калифат

С Википедије, слободне енциклопедије
Калифат Сокото, 19. век

Калифат Сокото је назив за бившу државу у западној Африци. Постојао је од 1804. до 1903. године и заузимао је подручје данашње северне Нигерије. Ово је била најмоћнија држава у западној Африци у 19. веку. Престонице Калифата биле су Гуду, Сокото и Бирнин Кони, а службени језик је био арапски. Главни говорни језици били су хауса и фулани. Калифат је основан током Фулани рата од стране Османа дан Фодиа. Укључивао је око 30 емирата, а у њему је живело око 10. милиона људи. Калифат Сокото су покорили Британци 1903. године и његову територију укључили у свој Протекторат Северна Нигерија. Границе калифата чине данашњи Камерун, Буркина Фасо, Нигер и Нигерија.[1][2] Распуштен је када су Британци и Немци освојили ову област 1903. и припојили је новоуспостављеном Протекторату Северне Нигерије и Камеруну.

Калифат је настао након што је хауски краљ Јунфа огранизвао атента на Усмана дан Фодија 1802. Да би избегао прогон, Усман и његови следбеници су мигрирали у Гуду у фебруару 1804. Усманови следбеници су се заклели на верност Усману као команданту верних (Amīr al-Muʾminīn). До 1808. Сокотски калифат је преузео контролу над неколико нигеријских држава. Под шестим калифом Ахмадуом Руфајем, држава је достигла свој максимум, покривајући скоро целу Западну Африку. Године 1903, дванаестог и последњег калифа Атахира су усмртиле британске снаге, што је довело до краја калифата.

Развијен у контексту више независних Хауских краљевстава, на свом врхунцу, калифат је повезивао преко 30 различитих емирата и преко 10 милиона људи у најмоћнијој држави у региону и једној од најзначајнијих империја у Африци у деветнаестом веку. Калифат је био лабава конфедерација емирата која је признала врховну власт Амира ал-Му'минина, султана од Сокота.[3] Калифат је донео деценије економског раста у целом региону. Процењује се да је 1 - 2,5 милиона немуслиманских робова заробљено током Фуланског рата.[4] Робови су радили на плантажама, али су такође могли да добију слободу под условом преласка на ислам.[5] До 1900. Сокото је имао „најмање милион, а можда чак 2,5 милиона робова“.[4]

Иако су европски колонисти укинули политичку власт калифата, титула султана је задржана и остаје важна верска позиција за сунитске муслимане у региону до данашњих дана.[6] Џихад Усмана дан Фодија дао је инспирацију за низ повезаних џихада у другим деловима Суданске саване и Сахела далеко изван граница данашње Нигерије, што је довело до оснивања исламских држава у регионима који ће постати Сенегал, Мали, Обала Слоноваче, Чад, Централноафричка Република и Судан.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Залеђина[уреди | уреди извор]

Највећа сила у региону у 17. и 18. веку било је Борну царство. Међутим, револуције и успон нових сила смањили су моћ Борну царства и до 1759. његови владари су изгубили контролу над градом у оази Билма и приступ транссахарској трговини.[7] Васални градови царства постепено су постајали аутономни, а резултат је до 1780. године био политички низ независних држава у региону.[7]

Пад Сонгајског царства 1591. под Мароко је такође ослободио већи део централног Билад ас-Судана, а известан број Хауса султаната предвођених различитим Хауса аристократијама је ојачао да попуни празнину. Три најзначајнија за развој су султанати Гобир, Кеби (оба у долини реке Рима) и Замфара, сви у данашњој Нигерији.[7][8] Ова краљевства су учествовала у честом ратовању једних против других, посебно у вршењу рација робова. Да би платили стално ратовање, наметнули су високе порезе својим грађанима.[9]

Речни систем Сокото-Рима

Регион између реке Нигер и језера Чад био је углавном насељен Фуланима, Хауса и другим етничким групама које су емигрирале у то подручје као што су Туарези.[7][9]

Велики део становништва је прешао на ислам у ранијим вековима; међутим, локална паганска веровања су опстала у многим областима, посебно међу аристократијом.[8] Крајем 1700-их година дошло је до успона исламског проповедања широм краљевстава Хауса. Један број проповедника је био повезан у заједничком Тарикату исламског проучавања.[7] Маликијски научници су били позивани или су путовали у земље Хауса из Магреба и придружили су се судовима неких султаната као што је Кано. Ови научници су проповедали повратак привржености исламској традицији. Најважнији од ових научника је Мухамед ал-Магили, који је донео маликијску јуриспруденцију у Нигерију.

Фулански ратови[уреди | уреди извор]

Фуланске џихадске државе западне Африке, око 1830. године

Усман дан Фодио, исламски учењак и урбанизовани Фулан, активно је образовао и проповедао у граду Гобиру уз одобрење и подршку Хауског руководства града. Међутим, када је Јунфа, бивши ученик дан Фодија, постао султан Гобира, ограничио је активности дан Фодија, на крају га присиљавајући да оде у изгнанство у Гуду.[7][10] Велики број људи је напустио Гобир да би се придружио дан Фодију, који је такође почео да окупља нове присталице из других региона. Осећајући се угроженим од стране свог бившег учитеља, султан Јунфа је 21. фебруара 1804. објавио рат дан Фодију[10] 21 фебруара 1804.

Усман дан Фодио је изабран од стране његових следбеника за „заповедника верних“,[10] чиме је обележен почетак Сокотске државе. Усман дан Фодио је тада створио известан број заставоноша међу онима који су га пратили, стварајући рану политичку структуру царства.[7] Објављујући џихад против Хауских краљева, дан Фодио је окупио своје првенствено фуланске „ратнике-учењаке“ против Гобира.[10] Упркос раним губицима у бици код Цунтуе и другде, снаге дан Фодија су почеле да преузимају неке кључне градове почевши од 1805. године.[7] Фулани су користили герилски рат да преокрену сукоб у своју корист, и прикупили су подршку цивилног становништва, које је почело да презире деспотску власт и високе порезе Хауских краљева. Чак су и неки немуслимански Фулани почели да подржавају дан Фодија.[10] Рат је трајао од 1804. до 1808. и резултирао је хиљадама мртвих.[10][7] Снаге дан Фодија су успеле да заузму државе Кацина и Даура, важно краљевство Кано 1807,[7] и коначно освојиле Гобир 1809.[10] Исте године Мухамед Бело, син дан Фодија, основао је град Сокото, који је постао главни град Сокотске државе.[9]

Џихад је створио „нову робовску границу на основу подмлађеног ислама“.[4] До 1900. држава Сокото је имала „најмање милион, а можда и чак 2,5 милиона робова“, друга пор бројности једино после Сједињених Држава (које су имале 4 милиона 1860. године) међу свим модерним робовласничким друштвима.[4] Међутим, у држави Сокото је било много мање разлике између робова и њихових господара.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lofkrantz, Jennifer (2012). „Intellectual Discourse in the Sokoto Caliphate: The Triumvirate's Opinions on the Issue of Ransoming, ca. 1810”. The International Journal of African Historical Studies. 45 (3): 385—401. JSTOR 24393055. 
  2. ^ McKay, Hill, Buckler, Ebrey, Beck, Crowston, Weisner-Hanks. A History of World Societies. 8th edition. Volume C - From 1775 to the Present. 2009 by Bedford/St. Martin's. ISBN 978-0-312-68298-9. "The most important of these revivalist states, the enormous Sokoto caliphate, illustrates the general pattern. It was founded by Usuman dan Fodio (1754-1817), an inspiring Muslim teacher who first won zealous followers among both the Fulani herders and Hausa peasants in the Muslim state of Gobir in the northern Sudan." p. 736.
  3. ^ а б Metz, Helen Chapin, ур. (1991). „Usman dan Fodio and the Sokoto Caliphate”. Nigeria: A Country Study. Washington: GPO for the Library of Congress. Приступљено 2. 9. 2015. 
  4. ^ а б в г McKay, John P.; Hill, Bennett D. (2011). A History of World Societies, Volume 2: Since 1450, Volume 2. Macmillan. стр. 755. ISBN 9780312666934. 
  5. ^ Lovejoy, Paul E. (1978). „Plantations in the Economy of the Sokoto Caliphate”. The Journal of African History. 19 (3): 341—368. doi:10.1017/s0021853700016200. 
  6. ^ Falola, Toyin (2009). Historical Dictionary of Nigeria. Lanham, Md: Scarecrow Press. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и Maishanu, Hamza Muhammad; Isa Muhammad Maishanu (1999). „The Jihad and the Formation of the Sokoto Caliphate”. Islamic Studies. 38 (1): 119—131. 
  8. ^ а б Swindell, Kenneth (1986). „Population and Agriculture in the Sokoto-Rima Basin of North-West Nigeria: A Study of Political Intervention, Adaptation and Change, 1800–1980”. Cahiers d'Études Africaines. 26 (101): 75—111. doi:10.3406/cea.1986.2167. 
  9. ^ а б в Chafe, Kabiru Sulaiman (1994). „Challenges to the Hegemony of the Sokoto Caliphate: A Preliminary Examination”. Paideuma. 40: 99—109. 
  10. ^ а б в г д ђ е Comolli (2015), стр. 15.
  11. ^ Stilwell, Sean (2000). „Power, Honour and Shame: The Ideology of Royal Slavery in the Sokoto Caliphate”. Africa: Journal of the International African Institute. 70 (3): 394—421. S2CID 145784764. doi:10.3366/afr.2000.70.3.394. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Comolli, Virginia (2015). Boko Haram: Nigeria's Islamist Insurgency. London: Oxford University Press. ISBN 9781849044912. 
  • Claire Hirshfield (1979). The diplomacy of partition: Britain, France, and the creation of Nigeria, 1890-1898. Springer. стр. 37ff. ISBN 90-247-2099-0. Приступљено 2010-10-10. 
  • Swindell, Kenneth (1986). „Population and Agriculture in the Sokoto-Rima Basin of North-West Nigeria: A Study of Political Intervention, Adaptation and Change, 1800-1980”. Cahiers d'Études Africaines. 26: 75—111. doi:10.3406/cea.1986.2167. 
  • Falola, Toyin (2009). Historical Dictionary of Nigeria. Lanham, Md: Scarecrow Press. 
  • Hamza Muhammad Maishanu; Isa Muhammad Maishanu (1999). „The Jihad and the Formation of the Sokoto Caliphate” (PDF). Islamic Studies. 38 (1): 119—131. JSTOR 20837029. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 1. 2018. 
  • Chafe, Kabiru Sulaiman (1994). „Challenges to the Hegemony of the Sokoto Caliphate: A Preliminary Examination”. Paideuma. 40: 99—109. 
  • Forde, Daryll; Kaberry, P. M. (2018-10-10). West African Kingdoms in the Nineteenth Century (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-429-95851-9. 
  • Smith, M. G. (2021-12-13). Government In Kano, 1350-1950 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-429-72118-2. 
  • McGarvey, Kathleen (2009). Muslim and Christian Women in Dialogue: The Case of Northern Nigeria (на језику: енглески). Peter Lang. ISBN 978-3-03911-417-7. 
  • Collins, Robert O. (1990). Western African History (на језику: енглески). M. Wiener Pub. ISBN 978-1-55876-015-8. 
  • Abegunrin, Olayiwola. Nigerian Foreign Policy under Military Rule, 1966–1999 (2003) online
  • Akinola, Anthony A. Party Coalitions in Nigeria: History, Trends and Prospects (Safari Books Ltd., 2014).
  • Burns, Alan C. History of Nigeria (3rd ed. London, 1942) online free.
  • Daly, Samuel Fury Childs. A History of the Republic of Biafra: Law, Crime, and the Nigerian Civil War, (Cambridge University Press, 2020) online review
  • Dibua, Jeremiah I. Modernization and the crisis of development in Africa: the Nigerian experience (Routledge, 2017).
  • Dike, K. Onwuka. Trade and Politics in the Niger Delta, 1830-1885: An Introduction to the Economic and Political History of Nigeria (1956) online
  • Eghosa Osaghae, E. Crippled Giant: Nigeria since Independence. (1998).
  • Ekundare, R. Olufemi. An Economic History of Nigeria, 1860–1960 (1973).
  • Fafunwa, A. Babs. History of education in Nigeria (1974) excerpt.
  • Falola, Toyin, and Matthew M. Heaton. A History of Nigeria (2008) online
  • Falola, Toyin and Ann Genova. Historical Dictionary of Nigeria (Scarecrow Press, 2009)
  • Falola, Toyin; and Adam Paddock. Environment and Economics in Nigeria (2012).
  • Forrest, Tom. Politics and Economic Development in Nigeria (1995) online
  • Hatch, John. Nigeria: A History (1971)
  • Hodgkin, T. ed. Nigerian Perspectives: An Historical Anthology (1960).
  • Metz, Helen Chapin, ed. Nigeria: a country study (U.S. Library of Congress. Federal Research Division, 1992) online free, comprehensive historical and current coverage; not copyright.
  • Odeyemi, Jacob Oluwole. "A political history of Nigeria and the crisis of ethnicity in nation-building." International Journal of Developing Societies 3.1 (2014): 1-12. Online
  • Ogbeidi, Michael M. "Political leadership and corruption in Nigeria since 1960: A socio-economic analysis." Journal of Nigeria Studies 1.2 (2012). Online[мртва веза]
  • Omu, Fred I. Press and politics in Nigeria, 1880–1937 (1978)
  • Rozario, S. I. Francis. Nigerian Christianity and the Society of African Missions (2012).
  • Shillington, Kevin. Encyclopedia of African History. (U of Michigan Press, 2005) p. 1401.
  • Thurston, Alexander. Boko Haram: the history of an African jihadist movement (Princeton UP, 2017).
  • Hodgkin, Thomas, ed. Nigerian Perspectives: An Historical Anthology (Oxford University Press, 1960) online

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • „Kano”. Kano Online. Приступљено 17. 5. 2007.