Такехико Иноуе

С Википедије, слободне енциклопедије
Такехико Иноуе
Датум рођења(1967-01-12)12. јануар 1967.(57 год.)
Место рођењаОкучи, Јапан
ЗанимањеМангака
Значајни радовиSlam Dunk
Vagabond
Real
НаградеНаграда Тезука (1988)
Шогакуканова награда за манге (1995)
Коданшина награда за манге (2000)
Културолошка награда Тезука Осаму (2002)
Веб-сајтwww.itplanning.co.jp

Такехико Иноуе (јап. 井上 雄彦, Inoue Takehiko; Окучи, 12. јануар 1967) је јапански мангака. Најпознатији је по својој кошаркашкој манги Slam Dunk, и по Vagabond манги, које су две најпопуларније манга серије у историји. Већина његових радова су о кошарци, чији је велики фан. Иноуе је 2012. године постао први добитник Азијске космополитске награде у категорији за културу.

Рани живот и образовање[уреди | уреди извор]

Иноуе је рођен у данашњој Иси, а од детињства је волео да црта. Током основне и средње школе, Иноуе се придружио кендо и кошаркашком клубу, у којем је постао капитен. Током своје треће године у средњој школи, Иноуе је ишао на летњи курс цртања у уметничкој припремној школи, са планом да упише уметнички универзитет, али такве школе су биле скупе, па се уписао на универзитет Кумамото, близу свог родног града.[1] Тамо је дипломирао књижевност. Његова пријава за Weekly Shōnen Jump је привукла пажњу уредника Таизоа Накамуре, и у двадесетој години Инуе напушта универзитет, да би се преселио у Токио и наставио каријеру као мангака.[2]

Каријера[уреди | уреди извор]

Пре свог дебија, Иноуе је био асистент Цукаси Хоју, радећи на његовој манги City Hunter. Дебитовао је 1988. године када се Purple Kaede појавио у Weekly Shōnen Jump−у. Освојио је 35. годишњу награду Тезука. Његова прва серијализација је била 1989. године, са мангом Chameleon Jail, за коју је био илустратор, док је причу написао Казукихо Ватанабе.

Иноуова права слава је дошла са његовом следећом мангом Slam Dunk, о кошаркашком тиму из средње школе Шокоху. Објављивала се у Weekly Shōnen Jump−у од 1990. до 1996. године. Продато је преко 170 милиона копија широм света.[3] Године 1995. добила је 40. годишњу Шогакуканову награду за манге у категорији за шонен, а 2007. је проглашена за омиљену мангу Јапана.[4] Slam Dunk је адаптирана у аниме од 101 епизоде и четири филма. Популарност манге је изазвала пораст интересовања за кошарку међу јапанском омладином,[5] што је довело до тога да Иноуе и његов издавач Шуеиша креирају програм стипендија Slam Dunk 2006. године.[6] Иноуе је добио похвалу Јапанске кошаркашке асоцијације за помоћ у популаризацији кошарке у земљи.[7]

Иноуе је направио Buzzer Beater као онлајн мангу у мају 1996. године на сајту Sports-i ESPN.[8] На званичном сајту постоје четири превода: јапански, енглески, кинески и корејски. Buzzer Beater је претворен у аниме од 13 епизода 2005. године.

Vagabond је била Иноуева следећа манга, заснована на фикционализованим извештајима Еџија Јошикаве, о самурају Мијамоту Мусашију, коју је почео да црта 1998. године. Серија је освојила Коданшину награду за манге у општој категорији 2000. године,[9] и културолошку награду „Тезука Осаму” 2002. године,[10] заједно са колегом мангаком Кентаром Мијуром.[11]

У марту 2011. године. Иноуе је насликао будистичког великана Шинрана на дванаест паравана, за приказ у храму Хонганџи у Кјоту. Слике укључују Шинрана и Хонена како газе кроз воду са групом следбеника и слику Шинрана са птицом.[12]

Иноуе је 2013. године објавио илустроване путописне мемоаре о животу и архитектури Антонија Гаудија под називом: Pepita: Takehiko Inoue Meets Gaudí, са детаљима о његовим размишљањима током путовања у Каталонију.[13][14]

Године 2022. Иноуе је дебитовао као редитељ у аниме филмској адаптацији његове Slam Dunk манге, названом The First Slam Dunk. Иноуе је такође написао сценарио и причу за филм.[15]

Дела[уреди | уреди извор]

Манга[уреди | уреди извор]

  • Chameleon Jail (1989–1990)
  • Slam Dunk (1990–1996)
  • Buzzer Beater (1996–1998)
  • Vagabond (1998–2015) (паузирано)
  • Real (1999–данас)

Остало[уреди | уреди извор]

  • Pepita: Takehiko Inoue Meets Gaudí (2013)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lehman, Timothy (2005). Manga: Masters of the Art. New York: Collins Design. стр. 81. ISBN 978-0-06-083331-2. 
  2. ^ „漫画家 井上雄彦(いのうえ・たけひこ)さん(3/3)”. 朝日新聞 DO楽. 2009-05-09. Архивирано из оригинала 2010-03-28. г. Приступљено 2022-08-10. 
  3. ^ 6000万部突破、1年で約4倍 新刊18巻の書影初公開". (на језику: јапански). Sankei. 6. 8. 2017. Архивирано из оригинала 28. 02. 2022. г. Приступљено 11. 2. 2022. 
  4. ^ 小学館漫画賞: 歴代受賞者 (на језику: јапански). Shogakukan. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 10. 8. 2022. 
  5. ^ „スポーツとメディアの関係性 (Relation between sports and media)”. web.archive.org. 2006-07-03. Архивирано из оригинала 03. 07. 2006. г. Приступљено 2024-02-15. 
  6. ^ „First Slam Dunk Basketball Scholarship Awarded”. Anime News Network (на језику: енглески). 2024-02-15. Приступљено 2024-02-15. 
  7. ^ „Japan Basketball Association Awards Slam Dunk's Inoue”. Anime News Network (на језику: енглески). 2024-02-15. Приступљено 2024-02-15. 
  8. ^ „Works”. itplanning.co.jp. Архивирано из оригинала 23. 5. 2020. г. Приступљено 10. 8. 2022. 
  9. ^ „Kodansha Manga Award”. web.archive.org. 2007-08-16. Архивирано из оригинала 16. 08. 2007. г. Приступљено 2024-02-15. 
  10. ^ „2002 Osamu Tezuka Cultural Prizes”. web.archive.org. 2007-12-30. Архивирано из оригинала 30. 12. 2007. г. Приступљено 2024-02-15. 
  11. ^ „第6回 マンガ優秀賞 三浦建太郎 『ベルセルク』 [Sixth award for excellence in manga, Kentaro Miura's "Berserk"] (in Japanese)”. web.archive.org. 2018-10-16. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 2024-02-15. 
  12. ^ „Slam Dunk's Takehiko Inoue's Buddhist Folding Screen on Display”. Anime News Network (на језику: енглески). 2024-02-15. Приступљено 2024-02-15. 
  13. ^ Inoue, Takehiko (2013). Pepita: Takehiko Inoue Meets Gaudi. 
  14. ^ „East Meets West in a Captivating New Art Book as Viz Media Releases Pepita: Takehiko Inoue Meets Gaudí”. animenewsnetwork.com. Anime News Network. 9. 4. 2013. Приступљено 1. 11. 2022. 
  15. ^ „Slam Dunk Manga Creator Takehiko Inoue Helms, Pens New Anime Film for Fall 2022”. Anime News Network (на језику: енглески). 2024-02-15. Приступљено 2024-02-15. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]