Теодор Мандић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Др Теодор Мандић (Нови Сад, 30. март 1824Нови Сад, 13. фебруар 1903) је био српски правник, краљевски саветник и посланик у Угарском сабору.

Биографија[уреди]

Споменик Теодору Мандићу и члановима његове породице на Алмашком гробљу у Новом Саду. Један је од тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе.[1]

Основну школу и шест разреда гимназије (1834—1840) похађао је у Новом Саду. Потом студирао филозофију у Сегедину и Пожуну, и право у Пешти, Бечу и Халеу, где је 1849. постао доктор правних наука.[2]

Крајем 1849. именован је за другог секретара великог жупана Бачке жупаније Исидора Николића Србоградског. Потом постаје срески начелник у Баји, а од 1859. је био чиновник у Министарству унутрашњих послова у Бечу. Када је укинуто Војводство Србија и Тамишки Банат, краће време био је већник Намесништва у Темишвару, а затим саветник Одсека Министарства просвете у Будимпешти.

На функцији комесара рестаурације Новосадског магистрата убрзао је избор Светозара Милетића за градоначелника и тиме допринео да 20. марта 1861. дође до обнове градске власти. Као присталица конзервативне политике и ванстраначка личност биран је за посланика у Угарском сабору и на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Велико негодовање либералног дела српског грађанства изазвао је два пута: давањем подршке Герману Анђелићу на изборима за патријарха (1881) и када је на конференцији код председника мађарске владе Банфија предлагао измену државног закона на коме је почивала српска народна аутономија (1897).[2]

Био је редовни, а од 1863. почасни члан Матице српске, и од 1901. члан њеног Књижевног одељења. На изборима за председника Матице 1888. био је противкандидат Милошу Димитријевићу, али је поражен. Уз Павла Гостовића и Луку Јоцића био је извршилац тестамента Марије Трандафил.[2]

Са Персидом Шилић имао је троје деце - Марију (која је преминула са седам месеци)[3], Александра (који је преминуо када је имао двадесет година) и Софију (преминула у тридесет првој години живота). Пошто је надживео децу по сопственој жељи сахрањен је поред њих на новосадском Алмашком гробљу.[1] Удовица Персида завештала је имовину (куће у Грчкошколској улици и 211 јутара земље) Српској православној великој гимназији у Новом Саду.[2]

Библиографија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду”. www.spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Српски биографски речник. Том 5, Кв.-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 824—825. 
  3. ^ Љубљанац, Светлана (2015). „Задужбине у Новом Саду кроз призму прве аграрне реформе” (PDF). Годишњак Историјског архива града Новог Сада. 9: 130—131. 

Литература[уреди]

  • Српски биографски речник. Том 5, Кв.-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011.