Титуларни владар
Титуларни владар, или титуларни шеф државе, особа је на званичном положају руководства која посједује мало, или ако уопште и има, стварних овлашћења.[1] Понекад особа може заузети позицију титуларног вођства, а ипак имати више моћи него што би уобичајено очекивало, као резултат своје личности или искуства. Титуларни владар није ограничен на политичко вођство, већ се може позвати и на било коју организацију, као што је корпорација.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Ријеч „титулар” према Рјечнику српског језика Матице српске значи „онај који има титулу, звање за нешто (обично само номинално); званични носилац власништва”. Ријеч титула је латинског поријекла и значи „почасно звање које припада некоме по његовом сталежу или стечено звање”.[2]
Употреба
[уреди | уреди извор]У већини парламентарних демократија данашњице, шеф државе је или еволуирао у, или је настао као, положај титуларног руководства. У првом случају, лидер често може имати значајна овлашћења наведена у уставу државе, али више није у могућности да их користи због историјских промјена у земљи. У другом случају, често се у документу јасно наводи да лидер треба да буде без моћи. Шефови државе који заузимају положаје титуларног руководства обично се сматрају симболима народа које „предводе”.
Примјер
[уреди | уреди извор]- Цар Шова од Јапана остао је као титуларни владар након јапанске капитулације у Другом свјетском рату.[3]
- Предсједници Израела и Ирске имају углавном церемонијалне дужности и сматрају се титуларним лидерима.
Не мијешати са епонимом
[уреди | уреди извор]Обично долази до мијешања са ријечи и концептом епонима. То значи да институција, објекат, локација, артефакт итд. преузима име или титулу од одређене особе. На примјер, Симон Боливар није титуларни владар Боливарске Републике Венецуеле, него њен епоним.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Definition of TITULAR”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 21. 12. 2021.
- ^ Вујанић, Милица, ур. (2007). Речник српскога језика (на језику: српски). Матица српска. стр. 1296. ISBN 978-86-7946-004-2. Приступљено 21. 12. 2021.
- ^ „Michinomiya Hirohito | eHISTORY”. ehistory.osu.edu (на језику: енглески). Приступљено 21. 12. 2021.