Симон Боливар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симон Боливар
Simon Bolivar.jpg
Симон Боливар
Биографија
Датум рођења (1783-07-24)24. јул 1783.
Место рођења Каракас
Шпанска империја
Датум смрти 17. децембар 1830.(1830-12-17) (47 год.)
Место смрти Санта Марта
Нова Гранада
Религија католик
Супружник Марија Тереса Родригез дел Торо и Алајса
Потпис Simón Bolívar Signature.svg
6. август 1813. — 2. јул 1814.
Реизбор(и) 15. фебруар 181917. децембар 1819.
Претходник Кристобал Мендоза
Наследник Хосе Антонио Паез
председник Велике Колумбије
17. децембар 1819. — 4. мај 1830.
Наследник Доминго Кајседо
12. август 1825. — 29. децембар 1825.
Наследник Антонио Хосе де Сукре
17. фебруар 1824. — 28. јануар 1827.
Претходник Хосе Бернардо де Тагле
Наследник Андрес де Санта Круз

Симон Хосе Антонио де ла Сантисима Тринидад Боливар и Паласиос[1] (шп. Simón José Antonio de la Santísima Trinidad Bolívar y Palacios, живео од 24. јула, 1783. до 17. децембра, 1830) био је јужноамерички револуционарни вођа баскијског порекла. Водио је борбе за независност у Венецуели, Колумбији, Еквадору, Перуу, Панами и Боливији. У тим државама и у већини осталих држава Јужне Америке, Симон Боливар се сматра херојем.

Придружио се 1808. хунти[2] која је формирала у Венецуели везу са Наполеоновом инвазијом у Шпанији, и као њен посланик отпутовао у Лондон. Вративши се, предложио је да се Венецуела прогласи независном, што је скупштина 5. јула 1811. прихватила. Поражен од шпанских снага напустио је Венецуелу и повукао се у Вицекраљевство Нову Гранаду (данашња Колумбија), где је победио шпанске трупе у више битака. У трогодишњем рату за ослобођење Јужне Америке прешао је Анде, ујединио Еквадор, Нову Гранаду и Венецуелу под именом Република Колумбија, а 1824. ослободио Перу. Проглашен је оцем, спаситељем и ослободитељем домовине (Libretador de la patria) и изабран је за првог председника Колумбије и првог председника Горњег Перуа, названог по њему Боливија. Након сумњи да се жели прогласити монархом био је приморан на абдикацију 1830. године. Тежио је уједињењу јужноамеричких земаља у независну и јаку државу по узору на САД, али му се сан није остварио јер се већ 1830. године Венецуела прогласила независном републиком, а ускоро затим учиниле су то исто Боливија и Еквадор. На крају свог живота, Боливар је очајавао због ситуације у својој матичној регији, што илуструје познати цитат „сви који су служили револуцији су орали море”.[3]:450 У обраћању Уставном конгресу Републике Колумбије, Боливар је изјавио „Суграђани! Неугодно ми је да кажем ово: Независност је једина бенефиција коју смо стекли, на штету свега осталог.”[4]

Венецуела је 1999. променила назив државе у његову част у Боливарска Република Венецуела.

Борба за независност Јужне Америке[уреди]

Боливар 1816. током боравка на Хаитију.

Боливар се вратио у Венецуелу 1807. 1813. године добио је команду у Тунхи у Новој Гранади (данашња Колумбија), под управом Конгреса Уједињених Провинција Нове Гранаде, насталог од војне хунте основане 1810.

Ово је био почетак Задивљујућег похода. Боливар је дошао у Мериду 24. маја и ту је проглашен Ослободиоцем.[5] Овај догађај пратили су заузимање Трухиља 9. јуна. Шест дана касније, 15. јуна, Боливар је издиктирао свој чувени декрет о рату до смрти. Каракас је поново заузет 6. августа 1813. и Боливар је потрђен као ослободилац, прогласивши обнављање венецуеланске републике. Због побуне Хосеа Томаса Бовеса 1814. и пада републике, вратио се у Нову Гранаду, где је командовао војском Уједињених Провинција и ушао у Боготу 1814. преотевши град од издвојених републиканских снага Кундинамарке. Намеравао је да маршира на Картахену и затражи помоћ од локалних снага да заузме ројалистичку Санта Марту. 1815. године, после серије политичких и војних несугласица са владом Каргахене, Боливар је побегао на Јамајку, где му је ускраћен подршка и покушано је његово убиство, после чега је побегао на Хаити, где му је гарантована заштита. Спријатељио се са Александром Петионом, вођом новостворенене државе и затражио помоћ од њега.[5]

Године 1816. Боливар се искрцао у Венецуелу са хаићанским војницима и важном материјалном помоћу (под условом да укине ропство) и заузео је град Ангостуру (данас Сијудад Боливар). У то време Венецуела је била капетанија Шпаније, па је Боливар одлучио да се прво бори за независност Нове Гранаде (која је била вицекраљевство), намеравајући да касније учврсти независност Венецуеле и других политички мање значајних шпанских територија.

Поход за независност Нове Гранаде је била ојачана победом у бици код Бојача 1819. Из тек осигуране базе, Боливар је покренуо походе за независност Венецуеле и Еквадора, а оне су окончане победама у бици код Карабоба 1821. и битке код Пинчинче 1822. На дан 7. септембра 1821. створена је Велика Колумбија (држава која је покривала веће делове данашње Колумбије, Панаме, Еквадора, северног Перуа и северозападног Бразила) са Боливаром на месту председника и Франциском де Паулом Сантандером као потпредседником.

Боливар је 26. и 27. јула одржао конференцију у Гвајакилу са аргентинским генералом Хосеом де Сан Мартином, који је добио титулу заштитника перуанске слободе, након што је у августу 1821. делимично ослободио Перу од шпанске власти. Перуански конгрес га је 10. фебруара 1824. именовао за диктатора Перуа, што је омогућило Боливару да комплетно реорганизује политичку и војну администрацију. Уз помоћ Антонија Хосеа де Сукреа, Боливар је одлучно поразио шпанску коњицу у бици код Жунина 6. августа 1824. Сукре је уништио бројчано надмоћније остатке шпанске војске у бици код Ајакуча 9. децембра 1824.

6. августа 1825. на конгресу Горњег Перуа, створена је Република Боливија. Боливар је тако постао један од ретких људи по коме је названа једна држава.

Породична историја[уреди]

Порекло презимена Боливар[уреди]

Портрет из 18. века Хуана Висенте Боливара и Понта, оца Симона Боливара

Презиме Боливар води порекло од аристократа из Ла Пуебла де Боливар, малог села из Баскијског округа Шпаније.[6] Боливаров отац потиче по женској страни породице из фамилије Арданза.[7][8] Његова бака са мајчине стране је потекла из породица са Канарских острва.[a]

16. век[уреди]

Боливари су се населили у Венецуели у 16. веку. Боливаров први јужно амерички предак је био Симон де Боливар (или Симон де Болибар; спеловање није било стандардизовано до 19. века), који је живео и радио у Санто Домингу (данашњој Доминиканској Републици) од 1559 до 1560 и где је његов син Симон де Боливар и Кастро био рођен. Када је шпанска круна преместила гувернера у Венецуелу 1569. године, Симон де Боливар је отишао с њим. Као један од раних насељеника шпанске провинције Венецуела, постао је постао проминентан у локалном друштву, а њему и његовим потомцима су били додељени поседи, радна снага, и позиције у локалној управи.[9]

Кад је Каракаска катедрала била изграђена 1569. године, породица Боливар је имала једну од првих наменских капела. Највећи део богатства потомака Симона де Боливара долазио је од поседа. Најважнија је била шећерна плантажа са енкомиендом која је пружала неопходну радну снагу за вођење поседа.[10] Још један део богатства Боливара је долазио од рудника сребра, злата, и бакра. Мала количина златних депозита је прво ископавана у Венецуели 1669. године, што је довело до открића знатно екстензивнијих резерви бакра. Са мајчине стране (фамилије Паласиос), Боливар је наследио Ароа руднике бакра у Јаракују. Америчко староседелачко и афричко робље пружало је највећи део радне снаге у тим рудницима.[11]

17. век[уреди]

Пред крај 17. века, рударство бакра постало је толико проминентно у Венецуели да је метал постао познат као cobre Caracas („Каракаски бакар”). Многи од рудника су постали власништво породице Боливар. Боливаров деда, Хуан де Боливар и Мартинез де Виљегас, платио је 22.000 дуката манастиру у Санта Марија де Монтсерат 1728. године за титулу племства коју је одобрио краљ Филип V од Шпаније за његово одржавање. Круна никада није издала патент племства, тако да је куповина постала предмет парница које су се и даље водиле током Боливарског живота, када је независност из Шпаније стала на крај томе. (Да су тужбе биле успешне, Боливаров старији брат, Хуан Висенте, би постао маркиз of Сан Луиса и виконт од Кокороте.) Боливар је ултиматно посветио своје лично богатство револуцији. Након што је био један од најбогатијих особа у шпанском америчком свету на почетку револуције, умро је у сиромаштву.[3]

Преци[уреди]

Боливарово породично стабло има мноштво сродника из две гране: фамилију Паласиос и фамилију Боливар. Енрике де ла Конча Арнал, генеалог при Instituto Venezolano de Genealogía, истраживао је његово порекло,[12] које се може сумирати на следећи начин:

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Антонио Боливар и Дијаз де Рохас
 
 
 
 
 
 
 
8. Капитан Луис Боливар Ребољедо
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Леонор Ребољедо Аргумедо
 
 
 
 
 
 
 
4. Хуан де Боливар и Мартинез де Виљегас
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Лорензо де Мартинез де Виљегас
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Марија Мартинез де Виљегас и Ладрон де Гевара
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Магдалена Ладрон де Гевара и Рохас
 
 
 
 
 
 
 
2. Хуан Висенте Боливар и Понте
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Хасинто Понте-Андраде
 
 
 
 
 
 
 
10. Педро Понте-Андраде и Хаспе де Монтенегро
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Марија Хаспе де Монтенегро
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија Петронила Понте-Андраде и Марин де Нарваез
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Франсиско Марин де Нарваез и Вилчез
 
 
 
 
 
 
 
11. Марија Хосефа Марин де Нарваез
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Хосефа Марија де Нарваез
 
 
 
 
 
 
 
1. Симон Хосе Антонио де ла Сантисима Тринидад Боливар и Паласиос
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Хосе Паласиос де Агире и Аристија-Сохо и Ортиз де Зарате
 
 
 
 
 
 
 
12. Фелисијано Паласиос де Агире и Аристија-Сохо и Хедлер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Исабел Марија Хедлер Ривиља
 
 
 
 
 
 
 
6. Фелисијано Паласиос де Агире и Аристија-Сохо и Хил де Аратија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Франсиско Хил де Аратија
 
 
 
 
 
 
 
13. Исабел Марија Хил де Аратија и Агире-Виљела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Марија Роса Агире-Виљела и Лаја-Мохика
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија де ла Консепсион Паласиос и Бланко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Матео Бланко Инфанте
 
 
 
 
 
 
 
14. Матео Хосе Бланко и Фернандез де Араухо
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Хосефа Фернандез де Араухо и Ривиља
 
 
 
 
 
 
 
7. Франсиска Бланко Ерера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Хуан Асенсио Ерера и Асканио
 
 
 
 
 
 
 
15. Исабел Клара де Ерера и Лијендо
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Паула Роса де Лијендо и Очоа
 
 
 
 
 
 

Лични ставови[уреди]

Симон Боливар је био обожавалац Америчке и Француске револуције.[3]:35, 52–53 Боливар је чак уписао свог нећака, Фернанда Боливара, у приватну школу у Филаделфији, Џермантаунску академију, и платио за његово образовање, укључујући похађање Томас Џеферсоновог универзитета у Вирџинији.[3]:71–72, 369 Боливар се међутим разликовао по политичкој филозофији од револуционарних лидера револуције у Сједињеним Државама у два важна аспекта. Пре свега, он је био чврсто против ропства, упркос тога што је потицао из области шпанске Америке која се у великој мери се ослањала на ропски рад. Друго, мада је он био обожаватељ америчке независности, он није веровао да њен владин систем може да функционише у Латинској Америци.[13] Стога је тврдио да управљање хетерогеним друштвима као што је Венецуела „захтева чврсту руку”.[14]

Боливар је сматрао да су САД основане на простору посебно плодном за демократију. У контрасту с тим, он је напомињао да је шпанска Америка била подвргнута „тројном јарму незнања, тираније и порока”.[3]:224 Ако би република била успостављена у таквој земљи, по његовом мишљењу, морале би се направити неке концесије у погледу слободе. Ово се показало када је Боливар кривио за пад прве републике своје потчињене због покушаја имитације „неке етеричне републике”, а да у процесу нису обраћали пажњу на жестоку политичку стварност Јужне Америке.[15]

Међу књигама које су га пратиле док је путовао биле су Адам Смитово Богатство народа, Волтерова Писма на енглеском, а кад је писао Боливијски устав, Монтескјев Дух закона.[16] Његова Боливијски устав поставио га је у табор онога шта ће касније у деветнаестом веку постати латиноамерички конзервативизам. Боливијски устав је намењен успостави доживотног председништва и наследног сената, у суштини рекреирајући британски неписани устав, као што је постојао у то време.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ "Por las venas del libertador corría sangre guanche, en efecto, su abuela materna, doña Francisca Blanco de Herrera, descendía de san martines, era nieta de Juana Gutiérrez, de "nación guanche", y procedía además de otras familias canarias establecidas en Venezuela, tales como las de Blanco, Ponte, Herrera, Saavedra, Peraza, Ascanio y Guerra" („Кроз ослободилачке вене тече Гуанчева крв. Заправо, његова бака са мајчине стране, Франциска Бланко де Ерера, била је потомак првобитних канарских народа, јер је била унука Хуана Гутијереза, из „Гванчаске нације”, а такође је потицала и из других канарских породица основаних у Венецуели, као што су Бланко, Понте, Ерера, Саведра, Пераза, Асканио и Гвера.”). Hernández García, Julio: Book "Canarias – América: El orgullo de ser canario en América" (Canarias – America: The pride of being a Canario in America). First edition, 1989. Historia Popular de Canarias (Popular History of the Canary Islands).

Референце[уреди]

  1. ^ Arismendi Posada (1983), стр. 9.
  2. ^ ed, Thomas Riggs, (2013). The literature of propaganda. Detroit [u.a.]: St. James Press. стр. 153—55. ISBN 9781558628595. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Arana, M., 2013, Bolivar, New York: Simon & Schuster, ISBN 978-1-4391-1019-5.
  4. ^ quoted in Jeremy Adelman, "Independence in Latin America" in The Oxford Handbook of Latin American History, José C. Moya, ed. New York: Oxford University Press 2011, p. 153.
  5. 5,0 5,1 Bushnell (1970).
  6. ^ Museo Simon Bolivar, Cenarruza-Puebla de Bolívar, Spain.
  7. ^ „Simón Bolívar”. geneall.net. 
  8. ^ „LatinAmericanHistory.about.com”. LatinAmericanHistory.about.com. 14. 2. 2012. Приступљено 09. 04. 2012. 
  9. ^ Slatta & de Grummond (2003), стр. 10–11.
  10. ^ Masur (1969), стр. 21–22.
  11. ^ Thornton (1998), стр. 277.
  12. ^ Concha Arnal, Enrique de la (2014). Árbol Genealógico del Libertador Simón Bolívar y Palacios. Archived 14. August 2017 at the Wayback Machine. Caracas: Instituto Venezolano de Genealogía.
  13. ^ Bushnell & Langley (2008).
  14. ^ Bushnell & Langley (2008), стр. 100.
  15. ^ Bushnell & Langley (2008), стр. 136.
  16. ^ Lynch (2006), стр. 33.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]